— Opet si kupila novu haljinu? A moj sin onda sve plaća? — upitala je moja svekrva, odmeravajući me od glave do pete. Nasmešila sam se.
— Zapravo, poslednja dva meseca on živi od moje plate. Carmen je polako spustila viljušku na tanjir. Moj muž Javier, koji je stajao kraj kuhinjskog pulta i sipao vodu u čaše, ukočio se. Tišina za stolom nastala je toliko naglo da je čak i Lucía, Javierova sestra, prestala da gleda u telefon.
— Molim? — upitala je moja svekrva. — Dobro ste čuli.
Bila je nedelja, nešto posle dva sata popodne. Kao i gotovo svakog vikenda, Carmen je došla kod nas na ručak. Ovoga puta bili su tu i Lucía i njen muž Andrés.
Spremila sam piletinu iz rerne, krompir sa ruzmarinom i veliku salatu. Ništa posebno. Sasvim običan porodični ručak.
Ili sam barem očekivala da će biti običan.
Tog jutra prvi put sam obukla zelenu haljinu koju sam kupila u petak posle posla. Nije bila nikakva skupa marka. Videla sam je na sniženju u prodavnici blizu kancelarije i dopala mi se.
Koštala je četrdeset devet evra. Carmen je trebalo tačno sedam minuta od trenutka kada je ušla u kuću da me pita koliko sam je platila.
— Lepo ti stoji — rekla je u početku. — Hvala.
Mislila sam da će se na tome završiti. Pogrešila sam.
Tokom ručka još nekoliko puta je pogledala haljinu.
A onda je konačno postavila pitanje.
— Opet si kupila novu haljinu?
Podigla sam pogled.
— Jesam.
— Zar nisi skoro kupila onu plavu?
— Pre šest meseci.
Carmen je odmahnula rukom.
— Pa dobro, za mene je to skoro.
Nisam odgovorila.
Javier je nastavio da jede.
Tu dinamiku sam već odlično poznavala.
Carmen bi prvo postavila naizgled bezazleno pitanje.
Onda bi usledilo drugo.
Pa treće.
Sve dok kupovina od četrdesetak evra ne bi postala finansijska istraga.
— Koliko je koštala? — upitala je.
— Četrdeset devet evra.
— Pedeset evra za haljinu…
Lucía je blago podigla obrve.
— Mama, nije baš bogatstvo.
— Nisam ni rekla da jeste.
Ali jeste.
Samo drugim rečima.
Carmen je otpila malo vode i ponovo me pogledala.
— Ono što ja ne razumem jeste ta potreba da stalno nešto kupuješ.
Ovoga puta sam spustila viljušku.
— Stalno?
— Odeću, cipele, torbe…
— Koju torbu?
Carmen je zastala.
— Pa… stvari.
— Ne, ozbiljno pitam. Koju torbu?
Andrés je spustio glavu da sakrije osmeh.
Carmen se namrštila.
— Ne moraš odmah da se braniš.
— Ne branim se. Samo pokušavam da ispratim spisak.
Javier je uzdahnuo.
— Mama, pusti to.
Ali Carmen nije pustila.
Nikada nije.
— Samo kažem da je danas sve preskupo. Kredit, struja, hrana, gorivo… Mislim da bi odrasla osoba trebalo malo da razmisli pre nego što troši novac.
Pogledala sam je.
— Razmišljam pre nego što trošim.
— Ne izgleda tako.
Tada je napravila kratku pauzu i dodala:
— A moj sin onda sve plaća?
Javier je istog trenutka podigao glavu.
— Mama…
Ali ja sam bila brža.
Nasmešila sam se.
— Zapravo, poslednja dva meseca on živi od moje plate.
Carmen je zurila u mene.
Izraz lica joj se potpuno promenio.
— Šta?
Javier je spustio bokal na pult.
— Elena…
— Šta to znači? — upitala je Carmen, sada gledajući svog sina. — Javier, o čemu ona govori?
Vratio se za sto i seo.
— Nije baš tako.
Pogledala sam ga.
— Nije?
— Pa… kada to tako kažeš, zvuči drugačije.
— Onda ti objasni.
Carmen je naizmenično gledala njega i mene.
— Šta se dešava?
Javier je duboko udahnuo.
— Pre dva meseca firma je počela da smanjuje troškove.
Carmen je malo prebledela.
— Dobio si otkaz?
— Nisam.
— Pa šta onda?
— Privremeno su nam smanjili radno vreme. Radim tri dana nedeljno.
— Od kada?
— Od kraja juna.
Carmen je širom otvorila oči.
— I ništa mi nisi rekao?
— Zato što nije bilo potrebe.
— Naravno da je bilo potrebe! Ja sam ti majka.
Javier je naslonio laktove na sto.
— Upravo zbog ovoga ti nisam rekao.
Carmen je zaćutala.
— Zbog čega „ovoga“?
Javier je diskretno pokazao prema meni.
— Zato što sam znao da ćeš početi da komentarišeš Elenu, a da nemaš pojma šta se zapravo dešava.
Moja svekrva je delovala uvređeno.
— Nisam rekla ništa loše.
Lucía se tiho nasmejala.
Carmen se okrenula prema njoj.
— Šta je smešno?
— Ništa.
— Ne izgleda mi kao ništa.
Nisam rekla ni reč.
Javier je nastavio:
— Plata mi je ova dva meseca dosta manja. Elena je platila najveći deo rate za kuću, račune i hranu.
Carmen me je pogledala.
Zatim moju haljinu.
Pa ponovo mene.
— Dobro, ali to je valjda privremeno.
— Nadamo se da jeste — odgovorila sam.
— Javier onda ima ušteđevinu.
— Ima.
— Pa mogao bi da je koristi.
— Mogao bi — rekla sam. — Ali odlučili smo da je ne diramo dok možemo da pokrijemo troškove mojom platom.
Carmen se namrštila.
— Ne razumem.
— Koji deo?
— Zašto ti moraš skoro sve da plaćaš?
Gledala sam je nekoliko sekundi.
Cela situacija je već počela da mi bude zabavna.
— Pre pet minuta problem je bio što Javier sve plaća. Sada je problem što ja plaćam.
Andrés se nakašljao pokušavajući da prikrije smeh.
Lucía se otvoreno nasmešila.
Carmen je stisnula usne.
— Nemoj da izvrćeš moje reči.
— Ne izvrćem ih.
— Samo brinem za svog sina.
— I ja.
— Nije isto.
— U pravu ste. Ja živim s njim.
Javier je na trenutak zatvorio oči.
— Elena…
— Šta? Tvoja majka već deset minuta analizira moje troškove jer je odlučila da me ti izdržavaš. Mislim da imam pravo da objasnim situaciju.
Carmen je prekrstila ruke.
— Nije trebalo da pričamo o novcu pred svima.
Pogledala sam je iznenađeno.
— Vi ste pred svima pitali ko plaća moje haljine.
Niko ništa nije rekao.
Nekoliko sekundi nije imala odgovor.
Onda je pokazala prema mojoj haljini.
— U svakom slučaju, ako sada u kuću ulazi samo jedna puna plata, možda nije najbolji trenutak za kupovinu odeće.
Polako sam klimnula glavom.
— Možda.
Carmen se malo opustila, očigledno uverena da sam joj konačno dala za pravo.
A onda sam dodala:
— Zato sam je platila dodatnim novcem koji sam zaradila ovog meseca.
— Kakvim dodatnim novcem?
— Radila sam jedan projekat van svog redovnog radnog vremena.
— Koliko si zaradila?
Pitanje je izletelo toliko brzo da ju je čak i Javier pogledao.
Nasmešila sam se.
— Carmen, to vas se više ne tiče.
— Samo pitam.
— A ja samo kažem da neću odgovoriti.
Moja svekrva je uzela čašu.
— U našoj porodici nikada nismo imali tajne kada je novac u pitanju.
Javier se nasmejao.
— Mama, ti tati nikada nisi rekla koliko imaš na onom štednom računu.
Carmen umalo nije ispustila čašu.
Lucía je stavila ruku preko usta.
— Kakvom računu? — upitao je Andrés, zabavljeno.
— Javier — rekla je Carmen tihim glasom.
— Šta? Pa kod nas nema tajni kada je novac u pitanju.
Prvi put otkako je razgovor počeo, morala sam da se suzdržim da se ne nasmejem.
Carmen je brzo promenila temu.
— Ne govorimo o meni.
— Upravo tako — odgovorila sam. — Govorimo o mojoj haljini.
— Govorimo o odgovornosti.
— Odlično. Hajde onda da govorimo o odgovornosti.
Ustala sam, otišla do malog radnog stola kraj dnevne sobe i uzela fasciklu.
Javier me je pogledao.
— Elena, nema potrebe.
— Ima. Jer mi je dosta da se svaka moja kupovina pretvori u optužbu.
Vratila sam se za sto i otvorila fasciklu.
— Prošlomesečna rata za kuću: plaćena sa mog računa.
Okrenula sam list.
— Struja, internet i osiguranje: sa mog računa.
Još jedan list.
— Namirnice: najvećim delom sa moje kartice.
Carmen je izgledala nelagodno.
— Ne moram da gledam vaše račune.
— Zanimljivo. Pre deset minuta ste bili veoma zainteresovani za naše finansije.
— Elena…
— I još nešto — nastavila sam. — Javier ne „živi od mene“. Mi smo u braku. Trenutno ja zarađujem više, pa ja i plaćam više. Pre tri godine, kada sam četiri meseca bila između dva posla, on je plaćao gotovo sve i niko nije vodio evidenciju.
Javier je klimnuo glavom.
— Upravo tako.
Zatvorila sam fasciklu.
— Tako funkcionišemo. Kada jedno može više, ono daje više.
Carmen je ćutala.
Pomislila sam da je konačno gotovo.
Ali onda je rekla:
— Dobro, ali nisam znala da Javier prolazi kroz ovo.
— Upravo je u tome problem — odgovorila sam. — Niste znali, a već ste odlučili ko šta plaća.
Carmen je spustila pogled prema tanjiru.
Lucía se prvi put ozbiljnije uključila.
— Mama, često to radiš.
— Šta radim?
— Donosiš zaključke unapred.
— Ne treba još i ti da počinješ.
— Ne počinjem ništa. Ali prošlog meseca si rekla da je Elena nagovorila Javiera da ne ide s tobom na odmor.
Carmen je podigla bradu.
— Pa?
Javier je odgovorio:
— Ja sam rekao da neću.
— Zato što si bio zabrinut zbog novca.
— Jesam.
— Znači, bila sam u pravu.
— Ne. Rekla si da Elena želi da potroši novac na sebe.
Carmen je zaćutala.
Savršeno sam se sećala tog razgovora.
Prema Carmen, ja sam svoje „prohteve“ stavila ispred porodičnog odmora.
Istina je bila da Javier nije želeo da potroši dve hiljade evra dok mu je situacija na poslu bila neizvesna.
Ali objašnjavati to tada bilo bi besmisleno.
Zato sam samo upitala:
— Znate li šta mi zapravo najviše smeta?
Carmen me je pogledala.
— Kada vidite Javiera u novim cipelama, nikada ga ne pitate da li sam mu ih ja platila.
Niko nije progovorio.
— Ako promeni telefon, ne pitate da li može sebi to da priušti. Ako izađe s prijateljima, ne pitate ko je platio. Ali kada ja kupim haljinu od četrdeset devet evra, odmah pretpostavite da je novac izašao iz džepa vašeg sina.
Carmen je otvorila usta.
Ali nije rekla ništa.
— U tome je problem — nastavila sam. — Ne u haljini.
Javier je spustio ruku na sto.
— Mama, Elena je u pravu.
Carmen ga je pogledala kao da ju je upravo izdao.
— Naravno da ćeš je braniti.
— Ne branim je. Kažem da je u pravu.
— Ja sam ti majka.
— A ona je moja žena. Ali ni to nije važno. Govorimo o našim troškovima i nema potrebe da ih ti kontrolišeš.
Carmen je skrenula pogled.
Nekoliko sekundi čulo se samo kucanje sata iz dnevne sobe.
Na kraju je Lucía uzela komad hleba.
— Možemo li da nastavimo da jedemo?
Andrés je klimnuo glavom.
— Ja glasam za.
Napetost je malo popustila.
Carmen više nije pomenula haljinu tokom ostatka ručka.
Ali neposredno pre nego što je krenula kući, dok je Javier pomagao Andrésu da odnese nekoliko stvari do automobila, a Lucía već izašla, Carmen je ostala sa mnom kraj vrata.
— Nisam htela da te uvredim — rekla je.
Pogledala sam je.
Nije baš zvučalo kao izvinjenje.
Ali od Carmen je to verovatno bilo najbliže izvinjenju koje sam mogla da očekujem.
— Onda sledeći put pitajte pre nego što donesete zaključak.
Uzela je torbu.
— Samo brinem da Javier bude dobro.
— Dobro je.
Carmen je klimnula glavom.
Zatim je ponovo pogledala moju haljinu.
Na trenutak sam pomislila da će opet nešto prokomentarisati.
Umesto toga, upitala je:
— Rekla si da je bila na sniženju?
— Jesam.
— U kojoj prodavnici?
Iznenađeno sam je pogledala.
— Zašto?
Carmen je slegnula ramenima.
— Boja mi se ne dopada, ali kroj je sasvim dobar.
Nisam mogla da se ne nasmešim.
Rekla sam joj ime prodavnice.
Kada je konačno izašla, Javier se vratio od automobila.
— Šta ti je rekla?
— Pitala me gde sam kupila haljinu.
Zurio je u mene.
— Ozbiljno?
— Ozbiljno.
Javier se nasmejao.
Zatim me je zagrlio oko struka.
— Žao mi je što je nisam ranije zaustavio.
— Sledeći put hoćeš.
— Hoću.
Pogledala sam ga.
— I još nešto.
— Šta?
— Kada ponovo počneš da primaš punu platu, i dalje ću sebi kupovati haljine svojim novcem.
Javier se nasmešio.
— Sve dok me ne teraš da idem s tobom u kupovinu.
— Dogovoreno.
Odjednom se sa ulice začuo Carmenin glas.
— Javier!
Zatvorio je oči.
— Šta je sad?
Carmen se ponovo pojavila na vratima.
— Još samo nešto.
Pogledala nas je oboje.
— Ako sledećeg meseca i dalje budeš radio samo tri dana nedeljno, reci mi. Ne moram da znam koliko zarađujete niti ko plaća svaki račun. Ali majka sam ti i manje bih brinula kada bih znala da si dobro.
Javier je klimnuo glavom.
— Važi.
Carmen se okrenula prema meni.
— I Elena…
— Da?
Ponovo je pogledala zelenu haljinu.
— Četrdeset devet evra ipak nije toliko mnogo.
Nasmešila sam se.
— To sam pokušavala da vam objasnim od početka.
Ovoga puta se nije raspravljala.
Samo je odmahnula rukom i izašla.
Kada su se vrata zatvorila, Javier me je pogledao.
— Mislim da si upravo postigla nešto istorijsko.
— Šta?
— Moja majka je priznala da nije bila u pravu.
Odmahnula sam glavom.
— Ne preteruj. Samo je priznala da haljina nije bila skupa.
— Kod nje se i to računa kao pobeda.
I u tome smo se, barem jednom, potpuno složili.