Moja svekrva Marta pogledala me je kao da sam upravo uradila nešto neoprostivo. — Molim? — upitao je Gabor.
— Odlično si me čuo.
Te večeri trebalo je da imamo mirnu večeru. Barem sam ja tako mislila.
Ali nije prošlo ni deset minuta kada je Marta ponovo pokrenula istu temu kao i uvek.
— Gabore, je l’ ti opet legla plata?
— Jeste, mama.
— Onda mi sutra prebaci novac.
Polako sam spustila čašu na sto.
— Koji novac?
Marta me je pogledala.
— Njegovu platu. — A zašto bi on trebalo da ti prebaci svoju platu?
— Zato što nam treba novac. Gabor se odmah umešao:
— Mama, razgovaraćemo o tome. — A o čemu tu ima da se razgovara? — planula je Marta. — Tvoja sestra mora da plati popravku automobila, a ja imam nekoliko neplaćenih računa.
Osetila sam kako mi se vilica steže.
Nije ovo bilo prvi put.
Zapravo, već mesecima se ponavljala potpuno ista priča.
Svaki put kada bi Gaborova plata legla na račun, Marta je već znala na šta taj novac „mora“ da se potroši.
Ponekad je pomoć bila potrebna njegovoj sestri Reki.
Drugi put njegovoj majci.
A povremeno bi se pojavio neki dalji rođak sa novim problemom koji je trebalo rešiti.
I nekako sam ja uvek bila poslednja osoba koju bi se neko setio da pita za mišljenje.
Ne zato što nisam želela da pomognem.
Nego zato što me niko nije ni pitao da li želim.
Moj muž je jednostavno smatrao sasvim normalnim da veliki deo našeg novca nestaje kako bi se rešavali tuđi problemi.
— Gabore — nastavila je Marta — sledećeg meseca moraćeš da mi daš najmanje dvesta hiljada forinti.
— U redu.
Pogledala sam ga.
— U redu?
— Da. — A naša rata za kredit?
— Snaći ćemo se. — A naša ušteđevina? — Ponovo ćemo uštedeti.
Gorko sam se nasmejala.
— Od čega?
Nije odgovorio.
Marta, međutim, još nije završila.
— Ne razumem zašto praviš toliku dramu. I ti radiš.
— Da. — Onda nemaš nikakvog razloga da se žališ.
U tom trenutku Gabor je rekao nešto što zaista nisam očekivala.
— Usput, razmišljao sam… Mogla bi i ti svakog meseca da daš mami nešto od svoje plate.
Pogledala sam ga ne verujući svojim ušima.
— Od moje plate?
— Da.
— Zašto?
— Zato što moramo da razmišljamo kao porodica.
Marta je zadovoljno klimnula glavom.
— Upravo tako.
Tada sam spustila viljušku na sto.
— Dosta! Ja odlučujem kako i na šta trošim svoju platu, dragi.
Nastala je potpuna tišina.
Gaborovo lice se smračilo.
— Ozbiljno to misliš?
— Sasvim ozbiljno.
Marta me je pogledala zgroženo.
— Takav stav je neverovatno sebičan.
— Možda.
— Ne poštuješ sopstvenu porodicu.
— Ne. Samo želim da, prvi put, i ja mogu da donosim odluke o sopstvenom životu.
Gabor je ustao od stola.
— Zašto se ponašaš kao da smo svi protiv tebe?
Gorko sam se osmehnula.
— Zato što već mesecima svi znaju koliko zarađuješ, koliko daješ i na šta trošiš novac. Svi osim mene.
— To nije tačno.
I ja sam ustala.
— Onda pogledaj.
Izvadila sam telefon i otvorila naš zajednički račun.
— Prošle godine dali smo tvojoj porodici više od dva miliona forinti.
Izraz na Martinom licu odmah se promenio.
— To nije moguće.
— I te kako jeste.
Počela sam da pregledam transakcije.
— Šest stotina hiljada za Rekin automobil.
— To je bilo neophodno! — branila se Marta.
— Četiri stotine hiljada za tvoje dugove.
— To je bilo samo privremeno.
— Tri stotine hiljada za odmor na koji ste išli vas troje.
Gabor je spustio pogled.
— A znaš li koliko je ostalo nama? — upitala sam.
Niko nije odgovorio.
— Trideset dve hiljade forinti.
Marta se odmah pobunila.
— Ali vas dvoje dobro zarađujete!
— Da — odgovorila sam. — I upravo zato sam predugo dopuštala da problemi svih ostalih postanu i moji problemi.
Gabor je tiho rekao:
— Uvek sam mislio da, ako možemo da pomognemo, onda treba da pomognemo.
— Da pomognemo, da.
Pogledala sam ga pravo u oči.
— Ali ne po cenu sopstvene budućnosti.
Tokom narednih dana sve se drastično promenilo.
Otvorila sam poseban bankovni račun.
Gabor se u početku uvredio.
Marta je moju odluku čak nazvala izdajom.
Ali nisam popustila.
Deo moje plate i dalje je išao na naše zajedničke troškove.
Ostatak sam čuvala.
Ne zato što sam želela nešto da krijem.
Već zato što sam želela da imam sopstvenu ušteđevinu.
Tri meseca kasnije dogodilo se nešto neočekivano.
Dobila sam unapređenje na poslu.
Plata mi je značajno porasla.
Kada je Gabor saznao, nasmešio se i upitao:
— Onda sada možemo lakše da pomažemo mami, zar ne?
Pogledala sam ga.
— Ne.
Osmeh mu je nestao sa lica.
— Zašto?
— Zato što je moja plata porasla, ali moje granice nisu.
Kratko se nasmejao, kao da još nije mogao da poveruje.
— Stvarno si ozbiljna.
— Jesam.
A onda se dogodilo nešto što nisam očekivala.
Gabor je seo pored mene.
— Možda je vreme da i ja to naučim.
— Šta?
— Da me rešavanje problema svih drugih ne čini nužno dobrim sinom.
Uzeo me je za ruku.
— I nisam dobar muž ako pokušavam da usrećim sve koristeći novac svoje žene.
Bio je to prvi put da sam osetila da je zaista razumeo.
Tokom narednih meseci zajedno smo napravili novi budžet.
Imali smo zajednički račun.
Imali smo ušteđevinu za budućnost.
A svako od nas imao je i svoj lični novac.
Marta je morala da nauči da njen sin nije novčanik koji joj je dostupan svaki put kada nekome zatreba novac.
Reka je takođe pronašla drugo rešenje za popravku automobila.
Nije bilo lako.
Ali nešto se promenilo.
Godinu dana kasnije naša zajednička ušteđevina ponovo je počela da raste.
Jedne večeri Gabor je stavio bocu šampanjca na sto.
— Šta slavimo? — upitala sam.
Nasmešio se.
— To što konačno imamo plan.
— Kakav plan?
Osmeh mu se još više raširio.
— Kupićemo stan.
Pogledala sam ga uzbuđeno.
— Naš dom?
— Da. Naš.
Stegla sam mu ruku.
Tada sam se setila one večere kada sam prvi put naglas rekla:
„Ja odlučujem kako i na šta trošim svoju platu.“
Tog trenutka svi su mislili da sam sebična.
Sada sam znala da to nije imalo nikakve veze sa sebičnošću.
Jednostavno sam prvi put naučila da i ja imam pravo da sebe stavim na prvo mesto.
Jer lepo je pomagati porodici.
Ali ako je cena tvoje ljubavi to da se stalno odričeš sebe, onda to više nije pomoć.
To je žrtvovanje.
A ja više nisam želela da se žrtvujem samo zato da bi drugi mogli da žive udobnije.