— Ko si ti da komanduješ u našoj porodici? — odbrusila mi je zaova Lucija, spustivši čašu na sto toliko snažno da su svi istog trenutka zaćutali. Gledala sam je nekoliko sekundi.
— A ko si ti da se mešaš u moj brak, tračaro? Lucijino lice se istog trenutka promenilo. Moj muž Havijer, koji je sedeo između nas dve, zatvorio je oči kao da želi da nestane.
Ta svađa nije počela te večeri.
Zapravo, spremala se već mesecima. Lucija je bila Havijerova starija sestra i imala je jednu naviku koju sam u početku pokušavala da ignorišem: želela je da zna apsolutno sve što se dešava u našoj kući.
Koliko zarađujemo.
Na šta trošimo novac.
Gde idemo na odmor. Zašto smo kupili novu sofu.
Koliko je koštala moja torba. Zašto Havijer više ne ide svake subote kod svoje majke.
Jednom me je čak pitala koliko novca imamo ušteđeno.
Nasmejala sam se jer sam mislila da se šali.
Nije se šalila.
— Mi smo porodica — odgovorila je. — Ne vidim šta je čudno u tome da pitam.
Ali najgora nisu bila njena pitanja.
Najgore je bilo to što su odgovori kasnije stizali do drugih ljudi.
Jednog dana Karmen, moja svekrva, pitala me je zašto smo potrošili toliko novca na renoviranje kupatila.
Ja joj to nikada nisam rekla.
Druge nedelje jedan Havijerov rođak prokomentarisao je naš odmor.
Ni njemu ništa nismo rekli.
Na kraju sam shvatila odakle dolaze sve te informacije.
Od Lucije.
Rekla sam Havijeru:
— Tvoja sestra previše priča o nama.
Uzdahnuo je.
— Znaš kakva je Lucija.
Mrzela sam tu rečenicu.
„Znaš kakva je.“
Kao da joj je to davalo trajnu dozvolu da radi šta god poželi.
— Upravo zato što znam kakva je, želim da prestaneš da joj pričaš naše privatne stvari.
Havijer je pristao.
I nekoliko nedelja sve je bilo mirno.
Sve do te nedelje.
Pozvali smo porodicu na večeru.
Tu su bili Karmen, Lucija, njen muž Andres i dvojica Havijerovih rođaka.
Pripremila sam pečeno meso, krompir, salatu i povrće. Posle sam iznela pitu od jabuka i skuvala kafu za sve.
Razgovor je bio sasvim prijatan.
Sve dok Lucija nije odlučila da pokrene temu koja je se nije ticala.
— Mama mi je rekla da Havijer više ne dolazi da joj pomaže oko kupovine tokom nedelje.
Podigla sam pogled.
Havijer je polako spustio viljušku.
Karmen se odmah umešala:
— Nisam rekla da je to problem…
— Ali jeste — odgovorila je Lucija. — Ranije je Havijer uvek brinuo o tebi.
Zatim je pogledala mene.
— Otkad se oženio, mnogo se promenio.
Blago sam se nasmešila.
Dobro sam poznavala tu prozivku.
— Havijer radi do šest — odgovorila sam. — U poslednje vreme dolazi kući potpuno iscrpljen.
— I ranije je radio.
— Ranije je živeo deset minuta od svoje majke.
— Sada živi petnaest.
Andres je spustio pogled ka tanjiru.
Rođaci su prestali da razgovaraju.
Havijer se nakašljao.
— Lucija, pusti to.
Ali ona nije imala nameru da odustane.
— Samo kažem da u poslednje vreme izgleda kao da za sve što želi da uradi prvo mora nekoga da pita.
To je već bilo direktno upućeno meni.
— Da pita mene? — upitala sam.
— Pa… vi ste u braku.
— Onda ne razumem gde je problem.
Lucija se kratko nasmejala.
— Problem je u tome što mami treba pomoć, a Havijer sada uvek ima neki izgovor.
Karmen se ponovo umešala:
— Lucija, nema potrebe…
Ali njena ćerka je nastavila.
— Prošle nedelje mama je trebalo da ode po neke stvari, a Havijer je rekao da ima planove s tobom.
— Da — odgovorila sam. — Imali smo zakazan pregled kod lekara, a posle smo se dogovorili da se vidimo s prijateljima.
— Mogli ste da promenite planove.
— Zašto?
Lucija me je iznenađeno pogledala.
— Zato što mu je ona majka.
— A Havijer je mogao sam da odluči da li želi da promeni planove.
— Naravno — rekla je. — Sigurna sam da je to bila njegova odluka.
Tada sam savršeno dobro shvatila šta pokušava da kaže.
— Reci otvoreno, Lucija.
— Nemam šta da kažem.
— Već deset minuta pokušavaš upravo to.
Havijer se ponovo umešao:
— Molim vas, nemojte počinjati.
Lucija je prekrstila ruke.
— Samo brinem za svog brata.
Nisam mogla da se ne nasmejem.
— Ima trideset devet godina, a ne devet.
— Upravo tako. A nekada je imao svoj stav.
Za stolom je zavladala tišina.
Havijer je podigao glavu.
— Molim?
Lucija je pokazala prema meni.
— Otkad si s njom, radiš sve što ona hoće.
To je već bilo dovoljno.
Spustila sam šolju na sto.
— Lucija, nemoj više da govoriš o našem braku kao da znaš šta se u njemu dešava.
— Ja svog brata odlično poznajem.
— To što poznaješ svog brata ne znači da poznaješ naš brak.
— Znam kakav je bio pre nego što je upoznao tebe.
— Upravo tako. Pre.
Lucija se nagnula napred.
— Slušaj, Elena, nemoj da pokušavaš da ga odvojiš od porodice.
— Niko nikoga ne odvaja.
— Ne izgleda tako.
— Zato što više ne trči svaki put kada neko pucne prstima.
Karmen je širom otvorila oči.
— Ja nikada nisam tako postupala sa svojim sinom.
— Ne govorim o vama.
Pogledala sam pravo u Luciju.
Odlično je razumela.
— Sad sam ja problem?
— Ti si započela ovaj razgovor.
— Zato što neko mora da kaže stvari onakve kakve jesu.
— Ne. Problem je u tome što obožavaš da daješ mišljenje o životu koji nije tvoj.
Lucija je pocrvenela.
— On je moj brat!
— A moj muž.
— Pre nego što je postao tvoj muž, bio je moj brat!
— I zauvek će biti. Niko ti ga ne oduzima.
— Otkad si se ti pojavila, jedva da imamo vremena s njim.
Havijer je lagano lupkao prstima po stolu.
— Lucija…
Ali ona je povisila glas.
— Ne! Umorna sam od toga da se svi pretvaramo da je ovo normalno. Svaki put kada mami nešto treba, prvo mora da se pita Elena. Svaki put kada pravimo porodične planove, Elena odlučuje. Svakog vikenda imate neki novi izgovor.
Gledala sam je u neverici.
— Ti zaista misliš da ja organizujem Havijerov život?
— Ko bi drugi?
Nasmejala sam se.
I mislim da ju je upravo moj smeh potpuno izbacio iz takta.
Lucija je ustala sa stolice.
— Ko si ti da komanduješ u našoj porodici?!
I ja sam ustala.
Nisam vikala.
Nije ni bilo potrebno.
— A ko si ti da se mešaš u moj brak, tračaro?
Lucija je otvorila usta.
— Kako si me nazvala?
— Tračaro. Zato što sve ispituješ, sve prenosiš drugima, a onda dolaziš u našu kuću da nam objašnjavaš kako treba da živimo.
— Kako si samo bezobrazna!
— A ti si nametljiva.
— Elena! — uzviknula je Karmen.
Ali pre nego što sam stigla da joj odgovorim, Havijer je ustao.
— Dosta.
Svi smo ga pogledali.
Mislila sam da će tražiti od mene da se izvinim.
Verovatno je isto pomislila i Lucija, jer joj se na licu pojavio blag osmeh.
Ali Havijer se okrenuo prema sestri.
— Elena je u pravu.
Osmeh je nestao.
— Šta?
— U pravu je.
— Sad ćeš da staneš na njenu stranu?
— Ne stajem ni na čiju stranu. Kažem ti da se previše mešaš u naš život.
Lucija ga je gledala kao da ju je upravo izdao.
— Ja?
— Da, ti.
— Samo pokušavam da pomognem mami.
— Onda pomozi mami. Ali prestani da odlučuješ šta ja moram da radim.
Karmen je potpuno zaćutala.
Havijer je nastavio:
— I još nešto. Elena mi nikada nije zabranila da idem kod mame. Nikada mi nije rekla da joj ne pomažem.
Lucija se namrštila.
— Pa zašto onda više ne ideš tako često?
Havijer ju je pogledao pravo u oči.
— Zato što ne želim.
Niko nije rekao ni reč.
— Kako misliš, ne želiš? — upitala je Lucija.
— Želim da viđam mamu. Želim da joj pomognem kada mogu. Ali imam i posao, prijatelje, kuću i suprugu. Ne želim svaki vikend da provodim završavajući obaveze koje može da uradi bilo ko od nas.
Lucija je trepnula.
— Ali mama…
— Mama ima dvoje dece.
Lucija se ukočila.
A onda je izgovorio rečenicu koja je potpuno promenila tok rasprave.
— Ako misliš da neko treba da ide s njom u kupovinu, da je vozi na preglede, popravlja joj stvari i provodi svaku subotu s njom… možeš i ti.
Luciji je trebalo nekoliko sekundi da odgovori.
— Ja imam svoj život.
Havijer je klimnuo glavom.
— Upravo tako.
Andres je spustio glavu da sakrije osmeh.
Jedan od rođaka se nakašljao.
Ja nisam rekla apsolutno ništa.
Nije bilo potrebe.
Lucija je prvo pogledala Havijera, zatim mene, pa na kraju svoju majku.
— Ovo je neverovatno.
Uzela je torbu.
— Idemo, Andres.
Njen muž je polako ustao.
Pre nego što je izašla, Lucija se okrenula prema Havijeru.
— Jednog dana ćeš shvatiti koliko si se promenio.
Havijer joj je odgovorio mirnije nego što sam očekivala:
— Nadam se. Imam trideset devet godina. Bilo je krajnje vreme.
Vrata su se zatvorila.
Nekoliko sekundi niko nije govorio.
Onda je Karmen otpila gutljaj kafe.
— Pa…
Pogledala je pitu.
— Je l’ ostalo još jedno parče?
Jedan od rođaka prasnuo je u smeh.
Napetost je polako nestala.
Kasnije, kada su svi otišli, Havijer i ja smo raspremali sto.
— Žao mi je što joj ranije nisam postavio granice — rekao je.
Pogledala sam ga.
— I meni.
Nasmešio se.
— Tračaro?
— Mogla sam da kažem i nešto gore.
Havijer se nasmejao.
Ali posle te večeri dogodilo se nešto zanimljivo.
Lucija je prestala da nas pita koliko zarađujemo.
Prestala je da ispituje gde idemo.
Prestala je da komentariše naše odluke.
I, što je najvažnije, prestala je da podseća Havijera na sve ono što je „morao“ da radi za svoju majku.
Jer od te nedelje, svaki put kada bi rekla:
— Mami treba neko da…
Havijer bi jednostavno odgovorio:
— Odlično. Ideš ti ili idem ja?
I odjednom mnoge od tih navodno hitnih stvari više nisu bile toliko hitne.