— Besramnice! Opet si potrošila novac mog sina?! — dobacila je moja svekrva već sa ulaza u dnevnu sobu. — Zar ti ništa drugo ne znaš osim da trošiš? Polako sam podigla pogled.
Karmen je stajala pored sofe, sa torbom još uvek prebačenom preko ramena i izrazom potpunog ogorčenja na licu. Moj muž Havijer sedeo je za stolom sa šoljicom kafe u ruci.
Po njegovom izrazu odmah sam shvatila da je i njemu jasno zbog čega je njegova majka ljuta.
Na stolu je stajala kutija. U njoj je bio moj novi telefon.
Ništa posebno. Nikakav luksuz.
Moj stari telefon imao je skoro pet godina, baterija mu je jedva izdržavala pola dana, a ekran je već mesecima bio napukao u jednom uglu.
Zato sam te nedelje kupila novi.
Svojim novcem.
Ali Karmen to, naravno, nije znala. A po svemu sudeći, nije je ni zanimalo da sazna. — Dobar dan i vama — rekla sam.
— Nemoj da se praviš duhovita.
Prišla je stolu i pokazala na kutiju.
— Koliko je koštao?
— Karmen…
— Pitam te koliko je koštao.
Havijer je spustio šoljicu.
— Mama, tek si stigla. Možemo li bar pet minuta da provedemo bez svađe?
— Ja se ne svađam. Samo pitam.
— Onda pitajte bez toga da me nazivate besramnicom — odgovorila sam.
Karmen me je pogledala stisnutih usana.
— Dobro. Koliko je koštao telefon?
— Šeststo dvadeset evra.
Raširila je oči.
— Šeststo dvadeset evra?!
— Da.
— Havijere!
Moj muž ju je umorno pogledao.
— Šta?
— I ti ovo dozvoljavaš?
Nisam uspela da zadržim kratak smeh.
— Dozvoljava?
— Da, dozvoljava. Jer neko mora da postavi granice u ovoj kući.
— Mama, dosta — rekao je Havijer.
Ali Karmen je već počela.
A kada bi počela, bilo ju je veoma teško zaustaviti.
— Radiš po ceo dan, vraćaš se kući umoran, a ona za to vreme kupuje telefone od šeststo evra.
Prekrstila sam ruke.
— Jeste li završili?
— Nisam.
— Kakvo iznenađenje.
— Prošlog meseca bile su nove cipele.
— Koštale su sedamdeset evra.
— Pre toga jakna.
— Bila je na sniženju.
— Ti uvek imaš neko opravdanje!
— Ljudi obično imaju objašnjenje za stvari koje rade.
Karmen je ignorisala moj komentar.
— Otkad si sa njom, Havijere, novac samo nestaje.
Havijer je uzdahnuo.
— Mama, nemaš pojma o čemu pričaš.
— Naravno da imam. Ranije si štedeo.
— I dalje štedim.
— Pa zašto onda stalno govoriš da imaš troškove?
Na to je Havijer podigao pogled.
I ja sam pogledala Karmen.
Jer sam tačno znala na šta misli.
Ona, međutim, kao da nije shvatila šta je upravo rekla.
— Svi imaju troškove — odgovorio je Havijer.
— Ali ranije si imao novca za sve.
— Za šta sve? — upitala sam.
Karmen me je hladno pogledala.
— Razgovaram sa svojim sinom.
— U mojoj kući, o našem novcu.
— O novcu koji on zarađuje.
Nasmešila sam se.
— Aha. Stigli smo i do tog dela.
— Kakvog dela?
— Onog u kojem moja plata nekim čudom potpuno nestane iz razgovora.
— Ti zarađuješ manje od Havijera.
— I to znači da ne zarađujem ništa?
Karmen je odmahnula rukom.
— Ne menjaj temu.
— Ne menjam je.
— Naravno da je menjaš! Zato što znaš da sam u pravu.
Havijer je ustao.
— Mama, Elena je telefon platila svojim novcem.
Karmen je zaćutala.
Ali samo na trenutak.
Zatim se namrštila.
— Šta?
— Ona ga je platila.
— Celog?
— Celog.
Pogledala me je.
Čekala sam.
Na trenutak sam pomislila da će se možda izviniti.
Bila sam previše optimistična.
— Dobro, čak i ako je to tvoj novac, trebalo bi malo više da misliš na porodicu pre nego što toliko potrošiš.
Trepnula sam.
— Molim?
— Živite zajedno. Ne može da postoji „tvoj novac“ i „njegov novac“ samo onda kada tebi odgovara.
To je bilo toliko apsurdno da nekoliko sekundi nisam znala šta da kažem.
— Pre dva minuta bio je to „novac vašeg sina“. A sada je odjednom sve porodični novac.
Havijer je spustio glavu pokušavajući da sakrije osmeh.
Karmen je to primetila.
— Tebi je ovo smešno?
— Nije.
— Ne izgleda tako.
Spustila je torbu na stolicu.
Poznavala sam taj pokret.
To je značilo da namerava da ostane i nastavi raspravu.
— Samo kažem jedno — nastavila je. — Otkad ste se venčali, Havijer troši mnogo više.
— Nas dvoje živimo zajedno — odgovorila sam. — Naravno da imamo troškove.
— Izgovori.
— Kredit, struja, voda, hrana, osiguranje, automobil… Šta je od toga izgovor?
— Ne govorim o tome.
— Onda mi recite o čemu govorite.
Karmen je ponovo pokazala na kutiju telefona.
— O ovome. O restoranima. Putovanjima. Odeći. O svim tim nepotrebnim stvarima.
— Mama — umešao se Havijer — prošlog meseca smo dva puta bili u restoranu.
— Dva puta!
Izgovorila je to kao da smo svih trideset dana večerali po hotelima sa pet zvezdica.
Nisam mogla da se ne nasmešim.
To ju je još više naljutilo.
— Čemu se smeješ?
— Ničemu.
— Tebi je ovo smešno zato što nisi ti ta koja mora da brine o budućnosti mog sina.
Osmeh mi je nestao.
— Karmen, Havijer ima trideset osam godina.
— Pa šta?
— Može sam da brine o svojoj budućnosti.
— Majka nikada ne prestaje da brine.
— Brinuti je jedno. Kontrolisati naše troškove je nešto sasvim drugo.
— Ja ništa ne kontrolišem!
Havijer i ja smo je istovremeno pogledali.
Karmen je to primetila.
— Samo postavljam pitanja.
— Prošlog utorka ste me pitali koliko plaćamo kredit — rekla sam.
— Bila sam radoznala.
— Pre dve nedelje ste pitali koliko je koštala naša večera za godišnjicu.
— Normalan razgovor.
— U julu ste hteli da znate koliko smo potrošili na odmor.
— I to je normalno.
— A kada smo kupili sofu, tri puta ste zvali Havijera da mu kažete da smo je previše platili.
Karmen je pocrvenela.
— Zato što neko mora da mu otvori oči.
— U vezi sa čim?
— Sa tim kako trošiš njegov novac!
Opet isto.
Njegov novac.
Gledala sam je.
A onda sam se setila nečega.
Nečega što do tog trenutka nisam želela da spominjem jer mi, iskreno, nikada nije smetalo.
Havijer je finansijski pomagao svojoj majci.
Znala sam to odavno.
I nikada se nisam protivila.
Ali odjednom sam shvatila koliko je čitava situacija bila apsurdna.
Karmen je brojala svaki evro koji smo mi trošili, dok je istovremeno bez problema prihvatala stotine evra od svog sina.
— Dobro — rekla sam.
Havijer me je odmah pogledao.
Poznavao je taj ton.
— Elena…
— Ne. Tvoja majka želi da razgovara o novcu. Hajde onda da razgovaramo o novcu.
Karmen je prekrstila ruke.
— Odlično.
— Jeste li sigurni?
— Potpuno.
Ustala sam i otišla do malog radnog stola pored prozora.
Otvorila sam fioku i izvadila fasciklu.
U njoj nije bilo nikakvih tajni.
Samo računi i dokumenta vezana za domaćinstvo.
— Šta radiš? — upitala je Karmen.
— Pokušavam da shvatim gde nestaje sav taj Havijerov novac koji vas toliko brine.
Izraz njenog lica malo se promenio.
Ponovo sam sela.
— Ovog meseca Havijer je platio četiristo dvadeset evra za automobil.
— Naš automobil — dodao je on.
— Tačno. Ja sam platila veliku kupovinu namirnica, dva računa i deo kredita.
Karmen je nestrpljivo odmahnula rukom.
— I?
— Ništa. Samo računamo.
— Ne moram da znam svaki detalj.
— Pre pet minuta izgledalo je kao da morate.
Havijer je prešao rukom preko lica.
— Ovo će se završiti katastrofalno.
Ignorisala sam ga.
— Prošlog meseca smo takođe podelili skoro sve kućne troškove.
— Dobro.
— Ali postoje neki troškovi koje je Havijer platio sam.
Karmen se ukočila.
— Šta hoćeš da kažeš?
Pogledala sam je pravo u oči.
— Hoću da kažem da, pre nego što počnete da računate koliko ja trošim novca vašeg sina, možda prvo treba da izračunate koliko on svakog meseca troši na vas.
Tišina.
Promena na njenom licu bila je trenutna.
— Kakve to veze ima?
— Velike.
— Ja sam njegova majka!
— A ja sam njegova žena. Ali to ne znači da je sve što on zaradi automatski moj novac.
— Ne upoređuj nas.
— Zašto ne?
— Zato što sam ga ja odgajila.
— I niko ne kaže da Havijer ne treba da vam pomaže.
— Onda ćuti.
Havijer je lagano udario dlanom o sto.
— Mama.
Karmen ga je pogledala.
— Šta?
— Ne razgovaraj tako sa njom.
Delovala je iznenađeno.
— Sada je još i braniš?
— Kažem da ne možeš da dođeš u našu kuću, nazoveš je besramnicom, a onda joj kažeš da ćuti.
— Samo pokušavam da te zaštitim!
— Od čega?
Karmen je pokazala prema meni.
— Od ovoga!
Podigla sam obrve.
— Od žene koja je sebi kupila telefon sopstvenom platom?
Karmen je ignorisala pitanje.
— Otkad si se oženio, stalno imaš neke troškove.
Havijer se kratko, bez imalo veselja nasmejao.
— Mama, hoćeš da čuješ za jedan od tih troškova?
Ćutala je.
— Trista evra koje ti svakog meseca prebacujem.
Karmen je prebledela.
Čak ni ja nisam očekivala da će Havijer reći tačan iznos.
— To se nje ne tiče — promrmljala je.
— Tiče je se — odgovorio je Havijer — zato što si je upravo predamnom optužila da troši sav moj novac.
— Nikada te nisam terala da mi daješ novac.
— Tačno.
— U čemu je onda problem?
— Ni u čemu. Sve dok ne počneš da kritikuješ kako trošimo ostatak.
Karmen je otvorila usta.
Havijer je nastavio.
— Osim tih trista evra, pre dva meseca platio sam ti osiguranje automobila.
— Zato što sam prolazila kroz težak period.
— Znam.
— I rekao si da ti nije problem.
— I dalje mi nije problem.
— Onda ne razumem zašto mi sada to prebacujete.
Ovoga puta odgovorila sam ja.
— Ne prebacujemo vam.
— Naravno da prebacujete!
— Ne. Samo vam pokazujemo jednu vrlo jednostavnu stvar: smatrate potpuno normalnim da Havijer troši novac na vas, ali čim ga potroši na našu kuću, na odmor sa mnom ili čak kada ja sebi nešto kupim od sopstvene plate, odmah pomislite da mu ja praznim račun.
Karmen je stisnula usne.
— To nije istina.
— Onda mi recite koliko je Havijer ovog meseca potrošio na mene.
Tišina.
— Ne znam.
— Upravo tako.
— Ali vidim stvari koje kupuješ.
— A znate li ko ih plaća?
Nije odgovorila.
— Znate li koliko ja zarađujem svakog meseca?
Ponovo tišina.
— Znate li koliko dajem za kredit?
Ništa.
— Znate li ko je platio naš poslednji odmor?
Karmen je pogledala Havijera.
On je odgovorio:
— Pola Elena, pola ja.
— A sofa?
— Elena je platila više od mene.
Karmen je izgledala sve neprijatnije.
— Ne moram da znam sve te detalje.
— Upravo tako — rekla sam. — U tome i jeste poenta.
Prvi put otkako je ušla nije odmah imala odgovor.
Ali nije dugo trajalo.
Zgrabila je torbu.
— Dobro. Sada vidim kako ovde stvari stoje.
Havijer je uzdahnuo.
— Mama, nemoj opet.
— Ja ništa ne počinjem.
— Počinješ.
— Samo sam htela da brinem o svom sinu, a sada ispada da sam neka koristoljubiva žena.
— Niko to nije rekao — odgovorila sam.
— Ali si to nagovestila!
— Ne. Rekla sam da, pre nego što mene optužite da trošim njegov novac, prvo treba da izračunate koliko on svakog meseca troši na vas.
— Zato što sam mu majka!
— I upravo zato se nikada nisam žalila što vam pomaže.
Karmen me je pogledala.
— Nikada?
— Nikada.
Okrenula se prema Havijeru.
— Je li to istina?
Klimnuo je glavom.
— Elena me nikada nije zamolila da prestanem da ti pomažem.
Nešto se promenilo u Karmeninom izrazu.
Nije baš bio stid.
Ali bilo je veoma blizu.
— Pa… nisam to znala.
— Zato što nikada nisi pitala — rekao je Havijer. — Jednostavno si odlučila da je Elena kriva za sve moje troškove.
Karmen je uzela kaput.
— Bolje da krenem.
— Mama…
— Ne. Treba mi malo vazduha.
Krenula je prema vratima.
Pre nego što je izašla, okrenula se prema meni.
Na trenutak sam pomislila da će se izviniti.
— I dalje mislim da je šeststo dvadeset evra za telefon čisto ludilo.
Samo sam je pogledala.
Havijer je zatvorio oči.
A ja nisam uspela da zadržim smeh.
— Prijatno, Karmen.
Izašla je i zatvorila vrata.
Ovoga puta, srećom, bez lupanja.
Havijer je nekoliko sekundi gledao prema hodniku.
Onda se okrenuo prema meni.
— Mislim da je moglo da prođe i gore.
— Gore?
— Mogla je da pita koliko je koštao televizor.
Pogledala sam ga.
— Havijere.
— Šalim se.
— Bolje ti je.
Ponovo je seo.
Ali ovoga puta nije uzeo kafu.
Izvadio je telefon i otvorio bankarsku aplikaciju.
— Šta radiš?
— Promeniću jednu stvar.
— Koju?
— Od sada će novac kojim pomažem mami imati fiksan mesečni budžet.
Namrštila sam se.
— Nisam tražila da to uradiš.
— Znam.
— Možeš i dalje da joj pomažeš.
— I hoću. Ali moram da znam gde je granica. I zbog nje i zbog sebe.
Ćutao je nekoliko sekundi.
— Mislim da sam predugo dozvoljavao mami da moj novac smatra nečim čime još uvek ima pravo da upravlja.
Sela sam preko puta njega.
— To je zapravo bio pravi problem.
Havijer je klimnuo glavom.
— Jeste.
Pogledao je kutiju mog telefona.
— Mada, šeststo dvadeset evra…
Pogledala sam ga ispod obrva.
Odmah je podigao obe ruke.
— Nisam ništa rekao.
Nasmešila sam se.
Jer na kraju ta svađa zapravo nikada nije bila zbog telefona.
Nije bila ni zbog restorana.
Ni zbog odmora.
Radilo se o majci koja je i dalje na platu svog odraslog sina gledala kao na nešto o čemu ima pravo da odlučuje.
I o ženi koja je, posle godina slušanja optužbi, konačno odlučila da postavi jedno sasvim jednostavno pitanje:
Pre nego što počnete da računate koliko njegovog novca trošim ja…
zašto niko ne računa koliko Havijer svakog meseca troši na vas?