Moja svekrva je primetila torbu pre nego što me je uopšte pozdravila. Tek sam ušla u stan.
Spustila sam ključeve na komodu u hodniku, izula cipele i još uvek sam imala novu torbu preko ramena kada sam iz dnevne sobe čula njen glas. — Opet si kupila novu torbu?!
Zastala sam na trenutak.
Karmen je sedela na našem kauču sa šoljicom kafe u rukama.
Nisam čak ni znala da će doći.
Ali ni to više nije bilo ništa novo. Moj muž Havijer stajao je pored prozora i pokušavao da sastavi nešto što je tog jutra kupio za svoj pribor za pecanje.
Pogledala sam Karmen.
Zatim svoju torbu.
— Dobar dan i vama.
— Elena, nešto sam te pitala.
— Znam.
Skinula sam torbu sa ramena i spustila je na stolicu.
Bila je to sasvim obična torba.
Lepa, doduše.
Kožna.
Tamnozelena.
Videla sam je pre nekoliko nedelja i odmah mi se dopala, ali je tada nisam kupila. Sačekala sam sniženje i tog jutra sam je konačno pronašla sa četrdeset posto popusta.
Nije to bila kupovina koja bi ugrozila naš kućni budžet.
Ali Karmen je gledala torbu kao da sam upravo stigla kući u novom Ferariju.
— Koliko si je platila?
Havijer je podigao glavu.
— Mama…
— Šta?
— Tek je ušla u kuću.
— Samo pitam.
Nasmešila sam se.
Kod Karmen je ta rečenica uvek značila probleme.
„Samo pitam.“
A onda bi usledilo dvadeset minuta komentara.
— Bila je na sniženju — odgovorila sam.
— Nisam te to pitala.
— A šta ste me onda pitali?
— Koliko si je platila.
— Devedeset pet evra.
Karmen je širom otvorila oči.
— Devedeset pet evra?!
Havijer je spustio ono što je držao u rukama.
— Mama, molim te.
— Ali ona već ima torbe!
Pogledala sam prema ormaru u hodniku.
— Da. Imam nekoliko.
— Pa šta će ti još jedna?
— Dopala mi se.
Karmen je spustila šoljicu na sto.
— E, upravo je to problem današnjih ljudi. Kupujete stvari samo zato što vam se dopadaju.
Nisam mogla da zadržim osmeh.
— Obično je to jedan od razloga zbog kojih ljudi nešto kupuju.
Havijer se tiho nasmejao.
Karmen ga je pogledala.
— Ne znam šta je tebi toliko smešno.
— Ništa.
— Naravno. Ti se samo smej.
Zatim je ponovo pogledala mene.
— Ja sam, kada sam bila tvojih godina, dobro razmišljala pre nego što potrošim novac.
Evo je.
Čuvena rečenica.
Kada je Karmen bila mojih godina, prema njenim pričama, praktično je izmislila štednju.
Kad god bismo nešto kupili, slušali bismo istu priču.
Kada smo kupili novi aparat za kafu, objasnila nam je da je ona isti koristila petnaest godina.
Kada smo promenili kauč, rekla je da je njen trajao dvadeset dve godine.
Kada smo otišli na odmor u Portugal, prokomentarisala je da u njeno vreme ljudi nisu morali toliko da putuju da bi bili srećni.
A kada sam prošle zime kupila čizme, pitala me je šta će mi još jedan par kada već imam noge.
Da.
Noge.
Ne čizme.
Noge.
— Razmislila sam — rekla sam.
— Očigledno nedovoljno.
Otvorila sam usta da joj odgovorim, ali Havijer me je preduhitrio.
— Mama, Elena radi. Može sebi da kupi torbu.
Karmen ga je pogledala kao da je upravo rekao nešto potpuno besmisleno.
— Nisam rekla da ne može.
— Tako zvuči.
— Samo kažem da treba misliti na budućnost.
Otišla sam u kuhinju i iz frižidera izvadila flašu vode.
Karmen je krenula za mnom.
Naravno.
— Jer danas je devedeset pet evra — nastavila je. — Sutra će biti još sto. I tako novac nestaje.
Naslonila sam se na kuhinjski pult.
— Karmen, ne kupujem torbu svakog dana.
— Ali nije ti ni prva.
— Nije.
— Koliko ih imaš?
Pogledala sam je.
— Hoćete stvarno da ih brojimo?
— Samo pitam.
— Opet.
Havijer je ušao u kuhinju.
— Mama, dosta više.
Ali Karmen se već zahuktala.
— Ne razumem zašto ti toliko smeta što brinem o vama.
— Ne smeta mi što brineš — odgovorio je Havijer. — Smeta mi što svaku Eleninu kupovinu pretvaraš u finansijsku istragu.
Karmen se namrštila.
— Zato što neko mora da razmišlja glavom.
Ta rečenica me je naterala da spustim flašu na pult.
— Šta tačno želite da kažete?
— Ništa.
— Ne. Recite.
— Elena…
— U redu je, Havijer. Želim da čujem.
Karmen je uzdahnula.
— Jednostavno mislim da u poslednje vreme previše trošiš.
— U poslednje vreme?
— Da.
— Na šta?
Pitanje ju je očigledno iznenadilo.
— Pa… na razne stvari.
— Koje stvari?
— Odeću.
— Tri meseca nisam kupila ništa od odeće.
— Dobro, cipele.
— Poslednje sam kupila zimus.
— Kozmetiku.
Umalo se nisam nasmejala.
— Koristim istu kremu već dve godine.
Karmen je počela da se nervira.
— Ne vodim evidenciju svega što kupuješ.
— Po načinu na koji pričate, rekla bih da vodite.
Havijer se ponovo umešao.
— Osim toga, mama, mi nemamo problema s novcem.
— Još uvek.
Ta reč nas je oboje naterala da je pogledamo.
— Još uvek? — upitala sam.
— Nikad se ne zna šta može da se dogodi.
— To je tačno. Upravo zato svakog meseca štedimo.
Karmen je trepnula.
— Štedite?
— Da.
— Koliko?
Glasno sam se nasmejala.
— E, to vam već neću reći.
— Zašto?
— Zato što to nije vaša stvar.
Atmosfera se istog trenutka promenila.
Karmen je zaćutala.
Havijer je prešao rukom preko lica.
Dobro sam poznavala taj izraz.
Čekao je eksploziju.
I stigla je.
— Ja samo pokušavam da vam pomognem!
— Ali niko nije tražio vašu pomoć.
— Ja sam Havijerova majka!
— A ja sam njegova žena. Pa ga ipak ne pitam koliko novca vi imate u banci.
— To nije isto.
— Zašto?
— Zato što nije.
Gledala sam je nekoliko trenutaka.
Bilo je neverovatno koliko lako Karmen svaki razgovor može da pretvori u sudnicu u kojoj je ona istovremeno sudija, tužilac i svedok.
A ja, gotovo uvek, optužena.
Tada sam primetila nešto naslonjeno pored vrata terase.
Dugačku crnu plastičnu futrolu.
Videla sam je kada sam ušla, ali nisam obraćala pažnju.
Pokazala sam prema njoj.
— Usput, Havijer, šta je ono?
Moj muž je pogledao u tom pravcu.
— Ah.
I nasmešio se.
Loš znak.
— Novi štap.
Karmen je takođe pogledala.
— Štap za pecanje?
— Da.
— Još jedan?
Havijer je slegnuo ramenima.
— Da.
Prekrstila sam ruke.
— Zanimljivo.
Počeo je da se smeje.
— Elena…
— Ne, ne. Sad sam ja radoznala.
Prišla sam futroli.
— Koliko je koštao?
Havijer je napravio malu grimasu.
— Nije važno.
— Havijere.
— Sto trideset.
Pogledala sam Karmen.
Ona je ćutala.
Čekala sam.
Pet sekundi.
Ništa.
— Nećete ništa da kažete? — upitala sam.
— O čemu?
Jedva sam se suzdržala da se ne nasmejem.
— O tih sto trideset evra.
— Pa dobro, to je njegov hobi.
I tada mi je sve postalo jasno.
Nisam bila ljuta.
Samo sam odjednom shvatila da ovaj razgovor nikada zapravo nije ni bio o novcu.
— Aha — rekla sam. — To je njegov hobi.
— Da.
— A moja torba?
— Šta s njom?
— Zar ona ne može da bude nešto što se meni dopada?
Karmen je stisnula usne.
— Nije isto.
— Naravno da nije.
— Štap može da traje godinama.
Havijer se umešao:
— Mama, imam ih šest.
Pogledala sam ga.
— Šest?
— Pa…
— Imaš šest štapova za pecanje?
— Tehnički, sa ovim ih imam sedam.
Prasnula sam u smeh.
— Savršeno.
Karmen se iznervirala.
— Ne razumem šta je tu toliko smešno.
— Sve.
Otišla sam do hodnika, uzela svoju novu torbu i vratila se u kuhinju.
Spustila sam je na sto.
— Moja torba: devedeset pet evra.
Zatim sam pokazala prema štapu.
— Štap vašeg sina: sto trideset.
Karmen je prekrstila ruke.
— To ne možeš da porediš.
— Zašto ne?
— Zato što Havijer mnogo radi i mora nekako da se opusti.
Gledala sam je.
— I ja mnogo radim.
Tišina.
— Radim četrdeset sati nedeljno — nastavila sam. — Kuvam. Čistim. Idem u nabavku. Plaćam polovinu troškova ove kuće. I štedim.
Karmen je skrenula pogled.
— Niko nije rekao da ništa ne radiš.
— Nije. Ali kada Havijer sebi nešto kupi, onda je to zato što „zaslužuje“. Kada ja sebi nešto kupim, onda „previše trošim“.
— Preteruješ.
— Stvarno? Podigla sam torbu.
— Pitali ste me koliko košta.
— Jesam.
— Pitali ste koliko torbi imam.
— Zato što…
— Objasnili ste mi da bi trebalo više da razmišljam pre nego što trošim novac.
— Bio je to savet.
— A onda ste saznali da je vaš sin upravo potrošio trideset pet evra više od mene na štap za pecanje, a jedino što ste rekli bilo je da je to njegov hobi.
Havijer je spustio glavu da sakrije osmeh.
Karmen je to primetila.
— A ti prestani da se smeješ!
— Ali Elena je u pravu.
Tišina.
Karmenin izraz lica se promenio.
— Naravno.
Havijer je uzdahnuo.
— Mama…
— Naravno da je ona u pravu. Otkad si se oženio, ona je uvek u pravu.
— Nisam to rekao.
— Uvek je braniš. — Zato što si sada nepravedna.
Karmen je uzela svoju torbu sa naslona stolice.
— Dobro.
Pomislila sam da je razgovor završen.
Ali pre nego što je krenula, ponovo je pogledala moju torbu.
— Svejedno mislim da je devedeset pet evra za torbu suludo.
Ovog puta nisam mogla da se suzdržim.
— A sto trideset za štap čoveku koji već ima šest nije? — Sedam — ispravio me je Havijer.
Pogledala sam ga.
— Ne pomažeš.
Prasnuo je u smeh.
Karmen je odmahnula glavom.
— Radite šta hoćete sa svojim novcem.
— Hvala — odgovorila sam. — Upravo smo to i nameravali.
— Samo nemojte posle da se žalite.
— Ne žalimo se. Obukla je kaput.
Ispratila sam je do vrata.
Kada je već stavila ruku na kvaku, ponovo je pogledala torbu.
— Bar mi reci da je kvalitetna.
Nasmešila sam se.
— Odličnog je kvaliteta.
— Kožna?
— Da.
Dodirnula ju je sa dva prsta.
— Pa dobro… bar je lepa.
Pogledala sam je iznenađeno.
To je verovatno bilo najbliže komplimentu što sam od nje mogla da očekujem.
— Hvala.
Otvorila je vrata.
Onda je pogledala prema terasi, gde je još uvek stajao Havijerov novi štap.
— Mada, sedam štapova mi ipak deluje previše.
Iz kuhinje smo čuli Havijerov glas.
— Hvala, mama!
Karmen je izašla i zatvorila vrata.
Vratila sam se u kuhinju.
Havijer je sklanjao svoje stvari.
Pogledala sam ga.
— Sedam?
Nasmešio se.
— Možemo da razgovaramo o tome.
— Naravno da možemo.
— Sad?
— Sad.
— Hoće li ovo biti ispitivanje? Uzela sam novu torbu i prebacila je preko ramena. — Ne. Jer, za razliku od tvoje majke, ja sve ispitujem podjednako.
Havijer je prasnuo u smeh.
Na kraju sam se i ja nasmejala.
Ali tog dana mi je jedna stvar postala potpuno jasna.
Problem nikada nije bio u mojoj torbi.
Ni u devedeset pet evra.
Čak ni u štednji.
Problem je bio u toj staroj navici da se smatra kako muškarac, kada kupi nešto za sebe, ima hobi, a žena, kada uradi isto, bespotrebno rasipa novac.
I sledeći put kada me Karmen ponovo upita:
— Opet si kupila novu torbu?!
Tačno sam znala šta ću joj odgovoriti.
— Jesam. A vaš sin je kupio još jedan štap za pecanje. Ali, zanimljivo, samo mene ispitujete.