— Ova kuća je puna kukavičluka i izdaje. —
„Nezahvalno malo ništavilo!“
— Elizabeta je bacila šolju na kuhinjske pločice takvom snagom da su se komadi porcelana raspršili po celoj prostoriji. — „Dosta više! Marš odakle si i došla, ali u ovoj kući mi odlučujemo šta će se dešavati!“
Ana je stajala nasred kuhinje u mokrom bade-mantilu.
Kosa joj je bila raščupana i slepljena uz lice, ruke su joj drhtale.
Pre samo nekoliko minuta pokušavala je da objasni svekrvi da danas jednostavno nije u stanju da se bavi zimnicom.
Imala je temperaturu, glava joj je pulsirala, a sada se i ova scena sručila na nju.
— Elizabeta, već sam ti rekla da sam bolesna — rekla je tiho. — Sutra ću to uraditi, časna reč.
— Sutra! — Elizabetin glas prešao je u oštar vrisak.
— Sutra će paradajz da propadne! Ili misliš da sam ga kupila za psa?
Petar je sedeo za stolom, zagnjuren u telefon.
Pravio se da ne čuje svađu. Nije podigao pogled čak ni kada mu je majka bacila posudu na pod. Kukavica. Bili su u braku tri godine i za to vreme on nikada nije naučio da stane uz svoju ženu kada je majka napadne.
— Petre — obratila mu se Ana glasom u kojem je drhtala očajna nada — reci joj…
— Ne mešaj muža u vaše ženske histerije! — prekinula je Elizabeta. — I šta ti umišljaš? Da ćeš ovde komandovati? Ovo je moj dom, moj hleb, a ti imaš zahteve?
U tom trenutku u Ani se nešto prekinulo. Krv joj je udarila u lice, slepoočnice su joj zakucale.
— Vaš dom? — planu ona.
— Pola stana smo mi otplatili! Kredit još uvek vraćamo!
Elizabetino lice se iskrivilo.
— O, vi ste ga otplatili? Gluposti!
Ko ovde zaista radi? Moj sin! A ti šta radiš? Sediš u nekoj kancelariji i praviš se umorna. Beskorisna si!
— Mama, dosta — konačno je rekao Petar, ali toliko bespomoćno da Ana nije osetila nikakvu podršku.
— Neću da stanem! — okrenu se Elizabeta ka njemu.
— Vidi kakvu zmiju si doveo u kuću! Trideset godina sam te sama podizala, a sad se ona ponaša kao gospodarica!
Iz druge strane zida čuli su se prigušeni zvuci. Ana je bila sigurna da je komšinica Katarina već prislonila uho na vrata. Obožavala je da kasnije po stepeništu prepričava tuđe svađe.
Ani je pozlilo. Nije znala da li od temperature ili od ovog odvratnog cirkusa.
— Znate šta? — osloni se na frižider da ne padne. — Ostavite vi paradajz. Ja ću da legnem.
— Ne okreći mi leđa, nezahvalnice! — viknula je Elizabeta i zgrabila dasku za sečenje sa stola.
U tom trenutku se oglasilo zvono na vratima. Oštro, nestrpljivo.
Sva trojica su se ukočila. Zvono je ponovo zazvonilo.
— Ujak Janoš — uzdahnu Petar, pogledavši na sat. — Zamolio sam ga da svrati zbog vikendice…
Elizabetino lice se za sekundu promenilo. Izgladila je crte, sredila raščupanu kosu.
— Petriću, otvori. A ti — baci ljutit pogled na Anu — saberi se. Da nas ne brukaš pred gostima.
Ana je htela da odgovori, ali je već u kuhinju ušao Janoš, brat pokojnog svekra. Još uvek snažan muškarac, prodornog pogleda i neprijatne navike da se svuda meša.
— E, ovde je izgleda veselo! — osmotrio je prostoriju i pogledao razbijeni porcelan. — Porodične stvari rešavate tako strastveno?
Elizabeta se nasmešila na silu.
— Ništa posebno. Hajde, Janoš, napraviću ti čaj.
Ali Janoš nije delovao kao neko ko će da se pravi da ništa ne vidi.
— A šta se zapravo desilo? — pitao je i seo za sto. — Čuje se do preko zida.
Ana je osetila da se situacija menja.
— Ništa posebno — požurila je Elizabeta. — Ana se malo ne oseća dobro, ali posao ide dalje.
— Malo ne oseća dobro? — frknu Janoš. — Pa zašto se onda vrištalo kao da kuća gori?
Ana je osetila kako joj lice gori. Postidela se pred strancem.
— Ujko Janoš — rekla je i sela naspram njega — imam trideset osam stepeni temperaturu. Samo sam zamolila da pomerimo spremanje zimnice za sutra.
— I to je tragedija? — slegnuo je ramenima.
Elizabeta je umalo ispustila čajnik.
— Janoš! Ti mene poznaješ! Znaš kakva sam domaćica!
— I šta s tim? — prekinuo je. — Sutra je takođe dan.
Ana ga je gledala šokirano. Niko nikada nije smeo tako da govori svekrvi.
— Slušaj, Elizabeta — rekao je Janoš i ponovo povukao dim cigarete. — Zar ne misliš da je vreme da se baviš svojim životom?
— Mojim životom?! — pobunila se.
— Tvoj sin je odrastao čovek. A ti se ponašaš kao da ti pripada.
— On je moj sin!
— Jeste. Ali sada ima ženu i svoj život. U kuhinji je nastala teška tišina. Janoš je nastavio mirno, ne obazirući se na suze koje su počele da se pojavljuju u Elizabetinim očima:
— Ako ne prestaneš, ostaćeš sama.
Petar će otići. A onda šta?
Elizabeta je tiho zaplakala.
Iz druge sobe Petar je pomogao Ani da legne.
— Odmori se, ljubavi. Moramo da spustimo temperaturu.
— Petre… ne mogu više ovako…
— Izdrži još malo.
— To „još malo“ govorimo već godinu dana!
Oboje su znali da ovako ne može da se nastavi.
U kuhinji se razgovor nastavljao — i ovog puta više nije bilo povratka nazad.