„Dolazimo na mesec dana. Da li je soba spremna, kao i novac za naše troškove?“
Odgovor zeta naterao ih je da odmah spakuju kofere.
Andrej je stajao pored prozora i posmatrao taksi koji se zaustavio ispred ulaza. Iz vozila su izašle dve žene: njegova tašta Alevtina Pavlovna i njena mlađa sestra Zinaida.
Znao je da će ovaj dan doći.
I pripremao se za njega već tri nedelje. Iza njega je Vika nervozno gužvala porub svoje haljine. Nije tačno znala šta njen muž planira, ali mu je potpuno verovala.
Zvono na vratima prekinulo je tišinu stana.
„Otvori“, rekao je Andrej mirno. „Sve će biti u redu.“
Vika je klimnula glavom i prišla vratima. Brava je škljocnula.
„Vikuška!“, odjeknuo je glas Alevtine.
„Evo nas! Dočekaj goste!“
Alevtina je ušla kao kraljica na prijemu, a iza nje je išla Zinaida sa dva ogromna kofera. „Zdravo, mama…“, tiho je rekla Vika.
„Zdravo, zdravo“, klimnula je Alevtina. „Gde je Andrej? I zašto ne pomažeš tetki sa prtljagom?“
Andrej se pojavio u hodniku sa mirnim osmehom.
„Dobro jutro, Alevtina Pavlovna. Zinaida Pavlovna. Drago mi je što vas vidim.“
„Dobro“, rekla je odmeravajući ga od glave do pete. „Da li je soba spremna? Pisala sam vam pre nedelju dana.“
„Naravno“, odgovorio je Andrej.
„Pođite sa mnom, pokazaću vam.“
Poveo ih je do gostinske sobe. Otvorio je vrata i sklonio se u stranu.
Tašta je ukočeno zastala na pragu.
Usta su joj se otvorila, ali nijedna reč nije izlazila. Soba je bila prepuna kartonskih kutija složenih do plafona. Na podu su stajala dva rasklopiva kreveta sa tankim dušecima.
„Šta ovo znači?“, konačno je izustila Alevtina.
„Vaša soba“, mirno je rekao Andrej.
„Pošto ste želele da ostanete.“
„Da li se ti to šališ sa nama?“
„Ne.“
„Kauč sam prodao. Trenutno postoje samo ovi kreveti.“
Zinaida je iza nje tiho uzdahnula.
„Viktorija!“, povikala je Alevtina.
Vika je stajala bleda između svoje majke i svog muža. „Mama, nisam znala za kutije…“
„Nisi znala? Pa trebalo je da znaš! Ti si domaćica ove kuće, zar ne?“
„Alevtina Pavlovna“, prekinuo ju je Andrej smireno, „hajde prvo da nešto pojedemo posle puta. Posle ćemo na miru razgovarati.“
U kuhinji je stajao lonac.
U njemu su bile slepljene testenine pretvorene u sivkastu masu.
„Izvolite“, rekao je služeći jelo.
„Domaća hrana.“
Alevtina je zapanjeno gledala u tanjir.
„Ovo je nejestivo!“
„Tako sam se hranio dok sam odrastao“, odgovorio je.
Vika je ćutke sela.
„Želim objašnjenje“, rekla je tašta.
„Vrlo jednostavno“, odgovorio je Andrej.
„Imate tri mogućnosti: ove krevete, hotel ili povratak kući.“
Napetost je rasla.
„Viktorija!“, povikala je Alevtina.
Ali Vika je ovoga puta poslušala svog muža i izašla iz kuće da obavi kupovinu.
Kada je otišla, Andrej je pogledao taštu.
„Sada ćemo ozbiljno razgovarati.“
Situacija je eskalirala: optužbe, povici i otkrivanje istine. Andrej je već razgovarao sa ostalom Alevtininom decom, koja su priznala da se nadaju da će ona uskoro ponovo otići.
„Lažeš!“, viknula je.
„Ne. Samo se plaše da vam to kažu.“
Zinaida je na kraju ustala.
„Dosta. Idemo u hotel.“
„I ti me izdaješ?“, ogorčeno je povikala Alevtina.
„Ja samo želim da spavam na miru.“
Andrej je uzeo rasklopive krevete i vratio ih komšinici.
„Odlazimo!“, rekla je konačno Zinaida. Posle kratkog otpora, Alevtina ju je pratila. Kada se Vika vratila, stan je bio prazan.
„Jesu li otišle?“, upitala je. „Da. U hotel.“
„Kako si to uspeo?“ „Dao sam im izbor. A one su izabrale.“
Vika ga je zagrlila.
„Hvala ti.“
„Za šta?“
„Što si me zaštitio.“
Stan je ponovo ispunila tišina i mir.
Po prvi put posle mnogo vremena.