„То су државни паре!“ – ледена цена издаје
Климнула сам ка вратима која су већ била разваљена од стране специјалних јединица. Заглушујући прасак одјекнуо је ходником огромног апартмана. Игор је упао унутра, остављајући блатњаве трагове отопљеног мартовског снега по светлом храстовом паркету. За њим је ушао, смејући се и трљајући промрзле руке, његов млађи брат Вадик.
Вадик је стезао огромну кутију најскупље гејминг конзоле, док је Игор театрално витлао сјајним кључевима аутомобила.
— „Па, како иде, госпођо?“ — одјекнуо је Игорев глас кроз целу кућу. Великим корацима се упутио ка софи на којој сам седела, умотана у кашмирски капут, и бацио привезак са логом ауто-салона на стаклени сто.
— „У нашој породици правда је коначно успостављена! Нико више неће глумити сиромаштво!“ Мој пулс се није променио. Чаша сока од нара у мојој руци није задрхтала. Поглед ми је склизнуо ка ходнику. Врата моје канцеларије била су широм отворена. У зид уграђени швајцарски сеф био је ишчупан.
Очигледно су користили полуге и брусилицу коју је Игор донео са викендице пре неколико дана. Вадик, у својим блатњавим патикама, подругљиво се насмешио.
— „Вера, доста више твојих корпоративних драма. Игор је поступио исправно. Мушкарски.“
— „Нема смисла кријати новац док се твоји најближи годинама одричу свега.“
„А ауто… звер! Црни џип, кожна унутрашњост, пуна опрема. Баш за мене, да изгледам као прави мушкарац на улици. Више нећу ићи пешке на интервјуе за посао — срамота је.
Мама је скоро заплакала када смо јој послали видео. Рекла је да је њен син коначно постао мушкарац и скинуо породични „јарам“.“
Спустила сам чашу. Звук је одјекнуо суво. Игор је моју тишину схватио као покорност. Навикао је да ја — као финансијски директор велике грађевинске компаније — све организујем, решавам и плаћам. Мој посао, прековремени сати и банковни рачун одавно су повређивали његов понос.
— „Испразнио сам твоју тајну уштеђевину, Веруška!“ — рекао је тријумфално. „Све те милионе које си тако паметно крила од мужа! Мислила си да их нећу наћи? Наивна си. Сеф ти је смешан. Унутра је била само ВИП картица. А ПИН је био написан на папирићу поред ње!“
Вадик је већ безобзирно ушао у кухињу и претурао по фрижидеру.
— „Подигао сам паре, Веруška. Све до последње рубље. Петнаест милиона!“
— задовољно је рекао Игор. „У кешу, са главног банкомата. Унео сам ПИН и напунио три спортске торбе новцем. Нико нас није зауставио. После смо били у ауто-салону. Све је прошло брзо, без папира, јер је плаћање било готовинско. Породица, Вера! А мој брат је требало да иде пешке!“
„Не смеш да се буниш — новац у браку је заједнички! Ти ћеш опет зарадити, ти си способна жена. Њему је требало да крене у животу!“
Затворила сам очи. Да. Направила сам грешку. Непростиву.
Донела сам картицу кући претходне ноћи, јер сам ујутру требало да летим за Сибир. Лет је, међутим, био отказан због снежне олује. Оставила сам картицу у сефу до понедељка. И да — ПИН је био тамо, као што протокол налаже. Али најважније: картица је имала укинуте дневне лимите подизања због хитне трансакције. И баш то време је Игор искористио.
Погледала сам га.
У мом погледу било је нешто толико ледено да му се осмех почео гасити.
Ваздух се заледио. Вадик је стао на вратима кухиње.
— „Подигли сте новац са банкомата?“ — питала сам тихо.
— „Да! То је законито!“ — викнуо је Игор. „Заједничка имовина!“
— „То није мој лични рачун“, рекла сам мирно. „То је службена картица са државним средствима.“
Тишина је постала тешка.
— „Наша компанија је тренутно под државном контролом“, наставила сам. „То су наменска државна средства. Оно што си подигао су државне паре.“
Игор је побледео.
— „Лажеш…“
— „Постоје камере у банци“, рекла сам мирно.
„И сви подаци су већ код истражитеља.“
У том тренутку зазвонило је. Не обично звоно. Дуг, упоран сигнал. Потом су врата почела снажно да се тресу.
— „Полиција!“ — зачуо се глас.
Игор је клонуо.
— „Вера… молим те… помози ми…“
Али било је касно. Врата су разваљена. Наоружани службеници су упали унутра.
— „Добро вече“, рекла сам мирно. „Осумњичени је у дневној соби.“
И тада сам први пут осетила нешто чудно. Не бес. Не бол. Већ ледено, потпуно спокојство. Правда је коначно стигла.
Шта бисте ви урадили на Верином месту? Да ли бисте покушали да спасете супруга упркос његовој издаји — или бисте пустили да правда одради своје?