— „To su naši zajednički novci, podigao sam ih za rođendan svoje majke!“ — rekao je njen suprug. Ona je ćutke otvorila fasciklu, a on je problijedio kada je ugledao bankovne izvode.
— Evo zlata. Teško, pravo, ne kao vaš današnji nakit — Tamara Leonidovna je okrenula zglob, a narukvica je zasijala pod lusterom.
Duž dugog stola prolazilo je odobravajuće mrmljanje gostiju. Neko se nagnuo bliže da bolje vidi. Oleg je sjedio na čelu stola, zadovoljan, kao da je on lično iskovao to zlato.
Svuda oko njih ljudi su pričali u isto vrijeme: tetke u svečanim bluzama, Olegov rođak sa suprugom, komšije sa sprata.
Marina je imala osjećaj kao da posmatra scenu kroz staklo: čula je glasove, ali nije razaznavala riječi.
Pogledala je narukvicu. Zatim minđuše. Zatim veliki prsten sa crvenim kamenom.
I počela da računa. Dvanaest godina je radila u banci, u odjeljenju za štednju.
Nije mogla da procjenjuje zlato „od oka“, ali je novac poznavala savršeno.
Trista četrdeset hiljada. Možda i više.
Spustila je telefon ispod stolnjaka i otvorila bankarsku aplikaciju.
Štedni račun koji su kod kuće zvali „dječiji račun“. Stanje: nula. Ništa nije ostalo.
U grudima joj se pojavila praznina.
— Marina, zašto si se ukočila? — prošaptao je Oleg. — Mama se raduje. Vidiš li kako sve sija?
— Vidim, — odgovorila je.
— Rođendan je samo jednom u životu. Treba dostojan poklon.
— Treba, — potvrdila je ona.
Tamara Leonidovna kucnula je priborom o čašu.
— Ja imam samo jednog sina. Ne kao drugi. On misli na svoju majku.
Marina je pažljivo vratila salvetu na mjesto.
Ipak, iznutra se sve stisnulo.
U kuhinji je zviždao čajnik, napolju je padala kiša, a svjetla automobila su se presijavala u prozoru. Poznavala je te brojeve napamet. Znala je šta znači svako „poslije ću vratiti“. I znala je i to da to „poslije“ najčešće nikada ne dođe.
Ustala je nakon trenutka.
— Izvinite me na trenutak. Malo mi je zagušljivo.
U hodniku je bilo hladnije. Naslonila se na zid i duboko udahnula.
Ponovo je otvorila telefon.
Trista šezdeset hiljada. Nestalo u jednom danu. Brzo je preračunala.
To nisu bili samo novci. To su bile školske godine njene djece.
Vratila se za sto. Nasmiješila se. Jela je. Podigla čašu.
Ali iznutra je već donijela odluku.
Kod kuće je u kuhinji čajnik i dalje zviždao.
— To su naši zajednički novci — ponovio je mirno Oleg.
Marina ga je pogledala ravnodušno.
— Ne. Nisu.
Ustala je, otvorila fioku i stavila plavu fasciklu na sto.
— Otvori je.
Unutra su bili ugovori, izvodi, bankarski pečati.
— Šta je ovo?
— Dvije oročene štedne smetke. Na ime djece.
— Na njihovo ime?
— Oni su vlasnici. Ja sam samo njihov zakonski zastupnik.
Oleg je prelistavao stranice. Lice mu se promijenilo.
— A račun sa kog si uzela novac?
— To je bio samo „prelazni račun“. Tranzitni račun.
— Znači ti si sve ovo planirala?
— Da. Glas joj je ostao miran.
— Radim u banci dvanaest godina. Vidjela sam previše porodica koje „samo jednom“ podignu novac.
Oleg je pokušao da pozove banku. Zatim je shvatio.
— Znači… ne mogu više ništa da uzmem?
— Ne bez odobrenja socijalnih službi.
Tišina. Po prvi put je shvatio da postoji dio porodice kojem nema pristup. Ujutro se svekrva pojavila na vratima sa novim nakitom.
— Šta si uradila Olegu? — upitala je hladno. Marina ju je mirno pogledala.
— Ništa. Samo je naučio istinu.
I zatvorila vrata.