Teški tiganj od livenog gvožđa pao je uz tresak u sudoperu. Ester je pustila hladnu vodu i počela besno da trlja zagorelu koru, kada se od ulaza začulo oštro kliktanje: Gabor je okrenuo ključ tolikom brzinom, kao da se trkao s vremenom.
Vrata su se otvorila uz tresak, vešalica se zaljuljala, a kaput, promašivši cilj, pao je na ormarić za obuću. Muškarac to nije ni primetio.
— Ester, nećeš pogoditi, imam fantastične vesti! — povikao je s praga, krećući pravo ka kuhinji.
— Šta se dešava? — upitala je žena, brišući ruke krpom. Gabor se spustio na malu nestabilnu stolicu koja je zaškripala pod njegovom težinom. Lice mu je sijalo od uzbuđenja.
— Mama je našla rešenje za naš stambeni kredit! — izbacio je. — Toliko smo se brinuli da li ćemo moći da ga otplaćujemo.
A šta ako otpuste ljude u skladištu? Šta ako ti izgubiš posao? Banke ne bi oklevale da nam uzmu stan. Ali sada će sve biti u redu! Zamislite — pristala je da novi stan bude na njeno ime! U sobi je nastala iznenadna tišina, koju je prekidalo samo ravnomerno brujanje starog frižidera. Ester je ostala nepomična, zureći u muža, pokušavajući da shvati šta je upravo čula.
Osm godina braka. Osm dugih godina u ovom malom stanu, nasleđenom od njene bake.
Zidovi tanki kao papir, pod koji škripi na svaki korak, slavina koja uporno kaplje. Sve su žrtvovali da bi štedeli: akcije u supermarketu, odmori su nestali iz njihovih života, a Gabor je čak provodio vikende radeći prekovremeno.
Posle svih tih godina konačno su skupili učešće. Pre nedelju dana banka je odobrila veliki kredit. To je bila njihova šansa da izađu iz tog života.
A sada njen muž predlaže da sve bude prebačeno na Moniku.
— Na njeno ime? — ponovila je Ester, oslanjajući se na kuhinjski pult.
— Upravo tako! — klimnuo je Gabor entuzijastično, ne primećujući napetost u njenom glasu. — Pravno će ona biti vlasnik. Ona je penzionerka, ima pogodnosti i tako mi nemamo nikakav rizik. Plaćamo rate mirno, renoviramo stan kako želimo. A ako dođe do finansijskog problema, izvršitelji ne mogu ništa da diraju, jer po papirima nije naše. Mama nas samo štiti. Kada otplatimo kredit, vratiće nam ga. Nije li to genijalno?
Ester ga je pogledala pravo u oči. Gabor se nije šalio. On je zaista verovao da je to briljantna ideja.
Pre šest meseci, dok se muž tuširao, njegov telefon je ostao otključan na stolu. Bio je otvoren razgovor.
Ester nikada nije zavirivala u tuđi život, ali poruke na ekranu su joj nehotice privukle pažnju. Monika je pisala svojoj sestri Juliji: „Neka uzmu kredit, posle ćemo prebaciti stan na moje ime. Ta žena će sve uložiti u renoviranje, a onda ću je izbaciti. Stan će ostati Gaboru. Vreme je da je se reši.“
Krv joj je nestala iz lica. Drhtavim rukama napravila je fotografije ekrana, poslala ih sebi na imejl i pažljivo obrisala tragove sa telefona. Čak je i overila dokaze kod notara — samo za svaki slučaj. Tada je želela da veruje da Monika govori iz besa. Ali sada je sve počelo da dobija smisao.
— Gabor — rekla je Ester najzad polako, pokušavajući da zadrži smirenost, svesna da sledeća rečenica može promeniti sve između njih.