Лила је на тренутак занемела, поглед јој је био прикован за коверат, као да би могла да спасе ситуацију ако га јаче стисне.
Али већ је разумела: проблем нису били новци. Био је у принципу. Поново је неко одлучивао уместо ње.
Балаж је уздахнуо, трљајући руке једну о другу, и слабо покушао:
— Лила… моја мајка је у ствари у праву… ово је за породицу…
Лила је полако окренула главу ка њему. Није било излива беса. Само огромног умора.
— За породицу? — тихо је поновила.
— Или пре „за оно што припада твојој мајци“?
Ерика је прецизно спустила шољу на сто, као да разговор чак и не захтева њену пуну пажњу.
— Немој да драматизујеш. Ти живиш овде, једеш овде, све је плаћено. Нормално је да се приходи обједине.
Те речи су погодиле Лилу јаче од било ког повика.
„Нормално.“ Опет је њен живот сведен на правило које брише њен рад и труд.Дубоко је удахнула. Овог пута нешто се променило у њој. Не експлозија — већ одлука.
— Добро — рекла је мирно.
Балаж је изненађено подигао поглед.
— Добро шта? Лила је ставила коверат на сто. Полако. Пажљиво. Као да одлаже нешто крхко… или нешто што је већ готово.
— Ако се овде све дели, онда се деле и моје одлуке. И мој рад. И моје време. И мој глас. Ерика је благо скупила обрве.
— Претерујеш. Лила је одмахнула главом.
— Не. Само коначно разумем.
Коракнула је уназад, па још један ка ходнику.
— Куда идеш? — питао је Балаж нагло, напето.
Лила га је погледала последњи пут. Не с бесом. Већ с јасноћом.
— Одлазим из живота у ком су већ одлучили да ме у њему нема.
У просторији је настала тишина. Чак ни Ерика није одмах одговорила. Лила је ушла у спаваћу собу и извадила кофер из ормара. Покрети су јој били спори и прецизни. Свака пресавијена ствар била је као реченица коју више не мора да изговара.
Балаж се појавио на вратима.
— Лила, сачекај… можемо да разговарамо…
— Већ сте разговарали — рекла је, настављајући да пакује. — То је проблем.
Када је кофер био скоро затворен, застала је на тренутак.
— Не тражим да бираш између мене и ње — рекла је тише. — Тражим да одлучиш да ли имаш свој живот… или само наставак њеног.
Затворила је рајсфершлус.
У дневној соби Ерика се и даље није померала. Али израз лица више није био тако сигуран.
Лила је прошла поред њих са кофером у руци. На вратима је застала.
— Моја плата никада није била прави проблем — рекла је не окрећући се. — Већ моје место.
И отишла је.
Врата су се затворила без лупања.
И по први пут после дуго времена, тишина у стану више није припадала Ерики.