Где ме можете наћи? У башти, наравно. Волим осећај задовољства када видим резултате свог рада, али нећу порећи – баштованство може бити изазов.
Највећи изазови су штеточине, или тачније, препознавање пријатеља од непријатеља. Недавно сам наишла на фотографију која савршено илуструје ову дилему.
На листу су били чудни, црни, геометријски облици који подсећају на замршену мрежу или чак на болест.
Била сам шокирана, али брза истрага је дала изненађујући одговор: то нису биле болести, већ јаја Жалосног лептира (Nymphalis antiopa). Ови мали, „чипкасти“ кластери означавају почетак живота фасцинантног инсекта.
Први инстинкт баштована може бити „уништи!“, али у овом случају вреди сачекати.
Жалосни лептир је користан посетилац: његове гусенице се хране углавном дрвећем као што су врбе, брестови и тополе, тако да ваше цвеће и поврће остаје нетакнуто. Одрасли лептири такође помажу у разградњи трулог воћа.
Овај лептир је јединствен – један је од ретких који презимљава као одрасла јединка (нпр. испод коре или у старим шупама) и појављује се у рано пролеће, што објашњава његово име које подсећа на тамни плашт на сивом пејзажу.
Зато, уместо борбе против природе, посматрајте је. Ако вас гусенице заиста узнемиравају, једноставно их преместите на оближње дрво.
Башта је питање равнотеже – понекад се исплати угасити инсектициде и дати природи прилику да нас обрадује.