Месец дана касније вратила сам девојачко презиме — и постала директорка.
— Ти си без кичме, то си ти!
— Крпа, а не права жена за мог сина! Свекрва је стајала насред кухиње скрштених руку и гледала ме као да сам управо разбила њен омиљени сервис.
А ја сам само рекла да желим да похађам курсеве за стручно усавршавање. Ништа више.
— Мама, доста, — покушао је Дима да је смири, али половично, без праве одлучности.
— Ти ћути! — пресекла га је и окренула се тако нагло да је умало оборила вазу са вештачким лалама.
— Ја разговарам с њом. Шта ти уопште мислиш? Некакви курсеви… Треба да рађаш децу, а не да трчиш на некакве обуке! Седела сам за столом, држала виљушку у руци и мислила како та жена већ седам година долази код нас сваке суботе — и сваки пут је исто.
Понекад је супа преслана, понекад су пешкири „погрешно“ сложени, понекад сам погледала њеног сина „није како треба“.
— Тамара Виталијевна, — рекла сам мирно, — то су само маркетиншки курсеви. Два месеца, у вечерњим терминима.
— Ето видиш — увече! А ко ће да спрема вечеру за Диму?
Дима је јео ћутке, не подижући поглед са тањира.
Висок, привлачан — кад смо се упознали пре седам година, деловао ми је као најсамоуверенији човек на свету.
Али та самоувереност је очигледно била везана за његову мајку.
— Ја могу сам да подгрејем храну, — промрмљао је не подижући поглед.
— О, сад тако причаш! — она пљесну рукама.
— Она те је окренула против мене!
Раније никад ниси тако говорио!
Спустила сам виљушку.
Хтела сам да устанем и одем — али где?
Ово је био наш стан, купљен на заједнички кредит.
Али сваке суботе постајао је њена територија.
— Знаш шта, — рекла је свекрва и нагнула се преко стола, поглед јој постаде хладан и оштар, — ти си нико.
Запамти то.
Без нашег презимена ти си ништа.
Ко си ти без Дмитријевих?
Нико. Апсолутно нико.
Осетила сам како ми крв јури у лице. Не од срама — од беса. Оног беса који се годинама нагомилава и на крају прелије.
— Мама, можда не треба тако… — покушао је Дима слабо.
— И зашто не треба? Зар није истина?
Ко је она била пре тебе?
Обична књиговођа у неком уреду.
А шта је сада?
Жена мог сина, која живи у стану који смо „и ми купили“!
Подвукла је то „и ми смо купили“. У стварности је то пре седам година било десет хиљада рубаља — сума коју је она и даље драматично преувеличавала.
— Тамара Виталијевна, — рекла сам мирно, иако сам у себи кључала, — хајде да не разговарамо о новцу за време вечере.
— А о чему онда да причамо, ако не о захвалности? — наслонила се назад, тријумфално.
У том тренутку зазвонио јој је телефон.
Устала је и изашла у ходник, настављајући гласно да прича.
Погледала сам Диму.
Избегавао је мој поглед.
— Увек је исто, — рекла сам тихо.
— Сваке суботе.
— Она се само брине за нас… на свој начин, — промрмљао је он.
И нешто у мени се заледило.
— Дима, она је управо рекла да сам нико.
А ти си ћутао.
— Шта да кажем? То ми је мајка…
Из ходника се чуо њен глас — гласан и самоуверен.
Устала сам и пришла прозору.
Напољу је живот ишао даље — обичан, равнодушан, слободан.
— Знаш шта, — рекла сам не окрећући се, — размишљам о оном послу од прошле недеље.
— Који посао?
— Позвали су ме на интервју. У великој фирми. За позицију руководиоца одељења.
— Ниси ми рекла…
— А јеси ли питао?
У ходнику је настала тишина. Тамара Виталијевна је очигледно слушала.
— А… — почео је Дима.
— Не „а…“, — прекинула сам га.
И ако то није била истина — више није било важно.
Касније се вратила у кухињу, насмејана, као да већ има спреман савет за следећи пут.
Остатак вечери прошао је у напетој тишини.
Када је коначно отишла, остала сам на вратима и дубоко удахнула.
Дима је гледао телевизију, као да се ништа није догодило.
Следећег дана отворила сам имејл од регрутера:
„Поштована госпођо Ана, позивамо Вас на интервју за позицију регионалног директора…“
Интервју је трајао скоро два сата.
— Имате одличну аналитичку припрему, — рекао је директор на крају.
— Да ли сте већ водили сличне пројекте?
— Не званично, — одговорила сам искрено.
— Али последње три године сам заправо ја водила одељење.
Климнуо је.
— То често чујемо.
Јавићемо Вам се.
Када сам изашла из зграде, град ми је деловао другачије — светлији, живљи.
Као да коначно поново имам свој пут.
Код куће нисам ништа рекла Дими.
Касније је он рекао:
— Мама жели привремено да живи код нас.
Због цурења воде.
Одмах сам разумела шта то значи.
— Дима, то није „привремено“, — рекла сам мирно.
— Ако се она усели, ја идем у хотел.
— Полудела си? То ми је мајка!
— А зар не видиш шта се дешава већ седам година?
Свађа је ескалирала. Зазвонило је на вратима. Она је дошла.
И у том тренутку сам знала да више нећу ћутати.
— Желим нешто да разјасним, — рекла сам.
— Она неће живети овде. И враћам девојачко презиме.
Тишина.
Шок.
Неверовање.
— Шта?!
— Доста ми је да будем „нико“.
А ако вам је то презиме толико важно — ево, узмите га назад.
Ја ћу живети под својим именом.
Дима ме погледао — и тихо рекао:
— Мама, молим те, иди.
Касније сам добила посао. Прихватила сам га.
Месец дана касније званично сам постала директор регионалне филијале.
И вратила сам девојачко презиме: Соколова.
Три месеца касније много тога се променило.
Дима је почео да се мења. Почео је да ме пита како ми је прошао дан, интересовао се за мој посао.
Једне вечери је рекао:
— Можда бих и ја требало да променим нешто. Да упишем курс. Да пробам нешто ново.
Само сам се насмешила.
Можда је и за њега почињало нешто његово.
На вратима канцеларије стајало је моје ново име:
„Директор филијале — А. С. Соколова“.
И знала сам:
понекад мораш да изгубиш све што никада није било истински твоје, да би пронашла себе.