Ана је желела да побегне од градске вреве и неколико дана проведе у очевој шумској колиби. Са првим зрацима сунца понела је корпу и кренула дубоко у шуму да сакупи дрва и биље – вештину коју је учила од детињства.
Кораци су јој били сигурни, а шума је деловала познато и пријатељски, попут другог дома. Стаза до мочваре имала је готово церемонијални значај; пажљиво се заустављала да убере потребне биљке и није скретала с познатог пута, чак ни у магли.
Изненада, тишина је постала неприродно густа, птице нестале, а Ана је осетила јак мирис дима.
Из магле се појавио чудан призор: мали хеликоптер са два седишта, полупотопљен у мочвари, са поломљеним пропелерима.
Срце јој је закуцало брже. Са неколико удараца секиром отворила је врата и угледала нешто што ју је готово оборило на колена – унутра није било тела ни крви, већ пажљиво постављене торбе, документи и исправно светло за случај опасности.
Трагови око хеликоптера водили су до чвршћег тла – пилот је преживео и успео да се извуче. Ана је брзо користила компас и кренула ка најближем брду да упозори спасоносни тим.
Спасиоци су стигли увече.
Хеликоптер је извршио принудно слетање због квара мотора, а пилот је пронађен неколико километара даље, уморан али жив. Када је бука пропелера утихнула, шума се поново испунила звуцима. Ана је дубоко удахнула и погледала корпу са биљем.
Дошла је због мира – али је нашла много више. Подсетник да чак и на најизолованијим местима судбина може изненадно преокренути нечији пут.