Када се лав нашао у смртној опасности, човек га је, без оклевања, храбро извукао из провалије. Оно што је уследило било је мучно — свака секунда развлачила се као вечност. Сем је коначно могао да удахне. Свеж ваздух му је испунио плућа, попут избављења после дуге, гушеће ноћне море. Покушавао је да умири убрзано дисање, свестан да би паника могла само да погорша ситуацију.
Руке су му лагано дрхтале, а бол у мишићима подсећао га је на надљудски напор који је управо уложио да спасе животињу из бездана.
Ипак, упркос страху који га је стењао изнутра, осетио је необјашњиву повезаност са створењем које је управо избавио.
Срце му је дивље ударало, готово му је одзвањало у ушима, али је знао да је сваки тренутак пресудан.
Један погрешан покрет могао је поново гурнути лава — или њега самог — право у смрт.
Опрезно је осматрао околину: клизаво камење, ломљиве гране и нестабилно тло чинили су сваки корак опасним. Сем је знао да ће његов следећи потез бити одлучујући — могао је значити спас живота… или катастрофу од које се можда никада неће опоравити.