Otvorila sam oči. Nekoliko sekundi nisam shvatala šta se dešava.
Pogledala sam sat na noćnom stočiću. 8:03. Zatim sam pogledala svog muža Havijera.
I on je bio budan. Oboje smo nepomično ležali i slušali zvuke koji su dopirali iz kuhinje. Vrata jednog kuhinjskog ormarića.
Pa drugog. Zvuk šolje spuštene na radnu površinu. A onda se začuo Karmenin glas:
— Havijere! Gde držite kafu?
Polako sam se pridigla u krevetu. — Je l’ to tvoja majka u našoj kuhinji?
Havijer je prešao rukom preko lica.
— Izgleda da jeste. — U osam ujutru?
— Da. — U nedelju? Havijer je zatvorio oči. — Da. Gledala sam ga nekoliko trenutaka.
— Jesi li znao da dolazi? Ovog puta je odmah otvorio oči. — Nisam.
To je bilo važno. Jer da je Havijer pozvao svoju majku na doručak, a da mi ništa nije rekao, naš razgovor bi krenuo u sasvim drugom pravcu.
Obukla sam kućni ogrtač i izašla iz spavaće sobe.
Havijer je krenuo za mnom.
Kada smo stigli u kuhinju, Karmen je stajala ispred aparata za kafu, dok joj je torba bila ostavljena na jednoj stolici.
Na sebi je još imala kaput i cipele, a na licu onaj dobro poznati izraz koji se pojavljivao svaki put kada bi se spremala da nam objasni kako bi trebalo da živimo.
— Dobro jutro — rekla sam.
Karmen me je odmerila od glave do pete.
Prvo raščupanu kosu.
Zatim ogrtač.
Pa papuče.
— Dobro jutro — odgovorila je. — Mada izgleda da za neke dan još nije ni počeo.
Pogledala sam sat na zidu.
8:07.
— Nedelja je.
— Upravo tako.
— Šta „upravo tako“?
Karmen je rukom pokazala prema kuhinji.
— Prošlo je osam, a ovde nema ni skuvane kafe, ni doručka, ničega.
Havijer je otvorio usta.
— Mama…
— Ne, Havijere. Neko mora to da kaže.
Naslonila sam jednu ruku na radnu površinu.
— Šta tačno?
Karmen me je pogledala pravo u oči.
— Da kuća ne funkcioniše sama od sebe.
— To već znam.
— Ne izgleda tako.
Duboko sam udahnula.
Cele nedelje sam ustajala u šest i petnaest.
Radila sam u računovodstvenoj agenciji i trebalo mi je skoro četrdeset minuta da stignem do kancelarije.
U ponedeljak sam se vratila kući u sedam.
U utorak u osam.
U sredu sam išla u nabavku.
U četvrtak sam čistila kupatilo.
U petak smo večerali skoro u deset jer je Havijer kasno stigao kući.
A u subotu smo pola dana zajedno sređivali stan.
Jedino što sam želela te nedelje bilo je da spavam do pola deset.
Možda čak i do deset, ako budem imala sreće.
Ali Karmen je očigledno imala druge planove.
— Kako ste ušli? — pitala sam.
Namrštila se.
— Kako?
— U kuću. Kako ste ušli?
Havijer je ponovo prešao rukom preko lica.
Tada sam se setila.
Ključ.
Dali smo joj ga osam meseci ranije, kada smo otišli na nedelju dana na odmor, a Karmen se ponudila da nam zaliva biljke.
Nikada nam ga nije vratila.
— Imam ključ — odgovorila je kao da je to nešto najnormalnije na svetu.
— Da.
— U čemu je problem?
— Ni u čemu. Za sada.
Karmen je frknula.
— Ne razumem zašto ti toliko smeta što sam došla da vidim svog sina.
— Ne smeta mi što ste došli.
— Tvoje lice govori drugačije.
— Smeta mi što ulazite u našu kuću bez najave u osam ujutru.
— Nisam htela da vas probudim.
Pogledala sam Havijera.
On je pogledao u pod.
Zatim smo oboje pogledali Karmen.
— I zato ste počeli da otvarate ormariće i da ga dozivate iz kuhinje? — pitala sam.
Karmen je ignorisala pitanje.
Otvorila je frižider.
Naravno.
— Imate li jaja?
— Imamo.
Izvadila je kutiju.
Zatim je pronašla puter.
Pa šunku.
— Odlično. Za deset minuta ću nešto spremiti.
Na trenutak sam zatvorila oči.
— Karmen, ostavite to.
— Šta?
— Jaja.
— Napraviću doručak.
— Nema potrebe.
— Neko mora da ga napravi.
— Ne mora.
Spustila je kutiju na radnu površinu.
— Elena, muškarac ne bi trebalo da ustane u nedelju i zatekne praznu kuhinju.
Pogledala sam oko sebe.
Frižider je bio pun.
Hleb.
Voće.
Kafa.
Žitarice.
Jaja.
Jogurt.
Sir.
Čak i tortilja koja je ostala od prethodne večeri.
Kuhinja je bila sve samo ne prazna.
— Havijer ima četrdeset tri godine — odgovorila sam. — Ako je gladan, zna gde stoji hrana.
Karmen je širom otvorila oči.
— On ti je muž!
— Upravo tako. Moj muž.
— Onda bi trebalo da se brineš o njemu.
Havijer se umešao.
— Mama, Elena se sasvim dobro brine o meni.
— Ne razgovaram s tobom.
Havijer je podigao obrve.
— Ali razgovaraš o meni.
Karmen je nestrpljivo odmahnula rukom.
— Ne razumeš šta hoću da kažem.
— Mislim da razumem.
Prekrstila sam ruke.
— I ja.
Karmen me je ponovo pogledala.
— Dok sam ja bila udata, nedeljom sam ustajala pre svih. Kuvala sam kafu, spremala jaja, tost, postavljala sto…
— Lepo.
— I niko nije morao da me moli.
— I to je lepo.
— Zato što sam znala koje su moje obaveze.
Eto je.
Ta reč.
Obaveze.
Pogledala sam Havijera.
On je savršeno dobro znao o čemu razmišljam.
— A koje su tačno moje obaveze? — pitala sam.
Karmen je izgledala iznenađeno što uopšte mora da mi objašnjava.
— Da vodiš računa o kući. O mužu. Da stvaraš porodičnu atmosferu.
— A koje su Havijerove obaveze?
Tišina.
— Havijer radi.
Tiho sam se nasmejala.
Nisam mogla da se suzdržim.
— I ja radim.
— Nisam rekla da ne radiš.
— Onda ponovo pitam: koje su njegove obaveze?
Karmen je pogledala sina.
Havijer je stavio ruke na naslon stolice.
— Dobro pitanje.
— Nemoj sad i ti da počinješ — rekla mu je Karmen.
— Ne počinjem ništa.
— Ranije se nikada nisi raspravljao oko ovakvih stvari.
— Ranije nisi ni ulazila u moju kuću u osam ujutru da proveravaš da li mi je žena spremila jaja.
Morala sam da stisnem usne da se ne bih nasmejala.
Karmen se potpuno uozbiljila.
— Samo pokušavam da pomognem.
— Ne — odgovorila sam. — Pokušavate da dokažete da ja nešto radim pogrešno.
— To ti umišljaš.
— Ušli ste ovde i prvo što ste mi rekli jeste da bi normalna žena već spremala doručak.
— Zato što je to istina.
— Ne. To je vaše mišljenje.
— To je zdrav razum.
— Ne. To je navika koju ste vi odlučili da imate u svojoj kući.
Karmen je nekoliko sekundi ćutala.
Zatim je pokazala na Havijera.
— Pogledaj ga. Sigurno je gladan.
Havijer ju je pogledao.
— Nisam gladan.
— Naravno da jesi.
— Mama, valjda ja znam da li sam gladan.
— Ništa nisi jeo.
— Zato što sam se upravo probudio.
— Upravo tako.
Havijer je uzdahnuo.
— Napraviću kafu.
Karmen se zadovoljno nasmešila i pogledala me.
— Vidiš?
— Vidim — odgovorila sam. — Vidim odraslog muškarca koji sebi kuva kafu.
Osmeh joj je odmah nestao.
Havijer se nasmejao.
— Elena…
— Šta? Samo opisujem situaciju.
Karmen je sela za sto.
— Nekada nije bilo ovako.
— Šta nije bilo ovako? — pitao je Havijer dok je sipao vodu u aparat za kafu.
— Žene su se više brinule o porodici.
Naslonila sam se na radnu površinu.
— Znate li šta sam juče radila?
Karmen nije odgovorila.
— Oprala sam dve ture veša. Očistila kupatilo. Otišla u supermarket. Promenila posteljinu. Spremila večeru.
— Niko ne kaže da ništa ne radiš.
— A Havijer je usisao kuću, očistio kuhinju, izneo smeće i popravio vrata na jednom ormariću.
Karmen je pogledala sina.
— Ti si čistio kuhinju?
Havijer se okrenuo prema njoj.
— Jesam.
Izraz njenog lica bio je gotovo komičan.
— Zašto?
— Zato što je bila prljava.
— Ali Elena…
— Elena je čistila kupatilo.
— Mogla je posle da očisti i kuhinju.
Havijer je spustio kašičicu na radnu površinu.
— Mama, shvataš li šta govoriš?
— Šta sam sad rekla?
— Da Elena prvo treba da očisti kupatilo, pa onda kuhinju, dok ja radim… šta tačno?
Karmen je otvorila usta.
Nije izašao nijedan odgovor.
Havijer je nastavio:
— Da sedim na kauču?
— Ne preteruj.
— Samo te pitam.
— Ti radiš druge stvari.
— Koje?
Ponovo tišina.
Ovog puta nisam mogla da sakrijem osmeh.
Karmen ga je primetila.
— Nemoj tako da se smeškaš.
— Ne smeškam se nikako posebno.
— Uživaš kada mi se moj sin suprotstavlja.
— Ne. Uživam kada razmišlja svojom glavom.
To ju je nateralo da ustane.
— Uvek radiš isto.
— Šta radim?
— Okrećeš ga protiv mene.
Havijer se odmah okrenuo prema njoj.
— Mama, dosta.
Glas mu se promenio.
Više nije bilo šale.
I Karmen je to primetila.
— Šta?
— Nemoj više nikada to da kažeš.
— Samo govorim ono što vidim.
— Ne. Kriviš Elenu zato što se ja ne slažem s tobom.
— Otkad si se oženio…
— Otkad sam se oženio, i dalje sam potpuno ista osoba.
— Nisi, Havijere.
— Jesam, mama. Samo što sada imam svoj dom i svoj život.
U kuhinji je zavladala potpuna tišina.
Aparat za kafu počeo je da šišti.
Karmen je spustila pogled.
Prvi put otkako je ušla delovalo je kao da ne zna šta da kaže.
Odlučila sam da ništa ne dodajem.
Havijer je sipao tri kafe.
Jednu je stavio ispred majke.
Drugu ispred mene.
Treću je zadržao za sebe.
Zatim je otvorio ormarić i izvadio hleb.
— Hoćeš tost? — pitao me je.
— Hoću.
Stavio je četiri kriške u toster.
Karmen je posmatrala ceo proces.
— Mogu da vam spremim jaja — konačno je rekla.
— Nema potrebe — odgovorio je Havijer.
— Nije mi teško.
— Mama.
— Šta?
— Ako hoćeš jaja, spremi ih sebi.
Karmen ga je nekoliko sekundi gledala.
— Nisam gladna.
Havijer i ja smo se pogledali.
Nismo ništa rekli.
Ali oboje smo pomislili potpuno isto.
Pet minuta kasnije doručkovali smo kafu i tost.
Karmen je i dalje sedela preko puta nas.
Tada sam pogledala njenu torbu.
I setila se ključa.
— Karmen.
— Šta?
— Treba da nam vratite ključ.
Šolja joj je zastala na pola puta do usana.
— Zašto?
— Zato što je trebalo da ga koristite u hitnim slučajevima i da zalivate biljke kada putujemo. Ne da ulazite bez najave.
Izraz lica joj se odmah promenio.
— Sad ćeš da mi uzmeš ključ?
— Da.
— Ja sam Havijerova majka.
— Znamo.
— A šta ako se nešto dogodi?
— Pozovete nas.
— A ako se ne javite?
Havijer se umešao:
— Onda verovatno spavamo.
Nisam mogla da se ne nasmejem.
Karmen ga je besno pogledala.
— Baš smešno.
— Mama, Elena je u pravu. Daj nam ključ.
— Ne mogu da verujem.
Naglim pokretima otvorila je torbu.
Izvadila naočare.
Paket maramica.
Novčanik.
I konačno ključ.
Spustila ga je na sto.
— Evo.
Uzela sam ga.
— Hvala.
— Nadam se da se jednog dana nećete pokajati.
— Ako nam jednog dana bude trebalo da neko zaliva biljke, ponovo ćemo vam ga pozajmiti.
Havijer se opet nasmejao.
Karmen nije.
Barem nekoliko sekundi.
Zatim je otpila gutljaj kafe.
— Prejaka je.
— Vaš sin ju je napravio — odgovorila sam.
Karmen je pogledala Havijera.
— Stavio si previše kafe.
Havijer je podigao obe ruke.
— Konačno nešto za šta sam ja kriv.
Ovog puta sam se toliko glasno nasmejala da sam umalo prosula kafu.
Čak je i Karmen morala da sakrije mali osmeh.
Ali još nismo završili.
Oko petnaest do devet ustala je da krene.
Obukla je kaput, uzela torbu i krenula prema vratima.
Pre nego što je izašla, okrenula se prema nama.
— Sledeće nedelje mogu da dođem na doručak.
Havijer i ja smo se pogledali.
— Možeš — rekao je.
Karmen se nasmešila.
— Odlično. Doći ću u osam.
— Ne — odgovorili smo oboje u isti glas.
Namrštila se.
— Onda u koliko?
Pogledala sam Havijera.
— U pola jedanaest — rekla sam.
— Pa to više nije doručak!
— U ovoj kući, nedeljom jeste.
Karmen je odmahnula glavom.
— Ne znam kako možete toliko da spavate.
— Uz mnogo vežbe — odgovorio je Havijer.
Otvorila je vrata.
— Dobro. U pola jedanaest.
Zakoračila je u hodnik.
A onda se zaustavila.
— I moram prvo da se javim?
— Da — ponovo smo odgovorili u isti glas.
Karmen je frknula.
— Koliko pravila.
Nasmešila sam se.
— Samo dva: javite se pre nego što dođete i ne budite nikoga da biste proverili da li je vaš sin doručkovao.
— Tri — dodao je Havijer.
— Koje je treće?
Havijer se nasmešio.
— Ako si gladna u osam ujutru, sama sebi spremi doručak.
Karmen ga je pogledala uvređeno.
Zatim mene.
I na kraju je samo odmahnula glavom i izašla.
Kada smo zatvorili vrata, Havijer je nekoliko sekundi ćutao.
Onda me je pogledao.
— Vraćamo se u krevet?
Pogledala sam na sat.
8:48.
— Naravno.
— A doručak?
Uzela sam jednu krišku tosta sa tanjira.
— Jedna normalna žena je za danas već dovoljno uradila.
Havijer je prasnuo u smeh.
I tog jutra smo shvatili nešto što je trebalo mnogo ranije da razjasnimo.
Problem nikada nije bio doručak.
Ni kafa.
Ni jaja.
Čak ni to što nedeljom spavamo duže.
Problem je bila ideja da Karmen, samo zato što je Havijerova majka, i dalje ima pravo da ulazi u našu kuću, procenjuje naše navike i odlučuje šta ja treba da radim da bih bila „normalna žena“.
Mogla je da brine o svom sinu.
Mogla je da mu da savet ako je on zatraži.
Mogla je da dođe kod nas na doručak.
Ali naša kuća je imala vrata.
A od te nedelje ta vrata su imala i jedno veoma jednostavno pravilo:
Pre nego što uđeš — pokucaj.