— Ostavljaš mog sina bez prebijene pare! — odbrusila je moja svekrva i udarila dlanom o sto. — Potrošiš sve što zaradi! Polako sam podigla pogled. Karmen je sedela preko puta mene u našoj kuhinji, prekrštenih ruku i s toliko ogorčenim izrazom lica da bi čovek pomislio da je upravo otkrila milionsku prevaru.
Pored nje je sedeo moj muž Havijer.
I, kao skoro svaki put kada bi njegova majka započela svađu, nepomično je gledao u svoju šolju kafe. Bila je nedelja.
Pozvali smo Karmen na ručak jer je Havijer već nekoliko nedelja govorio kako jedva viđa majku. Spremila sam pečenu piletinu, krompir, salatu i pitu od jabuka. Posle ručka, dok smo sklanjali sto, Havijer je spomenuo da smo konačno kupili novu veš-mašinu.
Stara je imala skoro dvanaest godina i već mesecima je pravila užasnu buku tokom centrifuge.
To je bilo dovoljno. — Nova veš-mašina? — upitala je Karmen. — Koliko ste je platili? Havijer je napravio grešku i odgovorio.
— Sedamsto osamdeset evra.
Karmen zamalo nije ispustila viljušku.
— Sedamsto osamdeset?!
— Mama, stara se pokvarila.
— Za te pare mogli ste da kupite dve!
Nisam ništa rekla.
Nastavila sam da sklanjam tanjire.
Ali Karmen još nije završila.
— Naravno, Elena uvek mora da ima najbolje…
Okrenula sam se prema njoj.
— Šta bi to trebalo da znači?
— Ništa.
— Ne, Karmen. Recite.
Slegnula je ramenima.
— Samo kažem da Havijer, otkako je s tobom, troši mnogo više novca.
Havijer je podigao glavu.
— Mama…
— Šta? Istina je. Ranije je znao da štedi. A sada veš-mašina od skoro osamsto evra, prošle godine nova sofa, odmori, restorani…
Iznenađeno sam je pogledala.
— Vodite spisak?
— Ne treba mi nikakav spisak. Sve se lepo vidi.
— Zanimljivo, jer delujete prilično dobro obavešteno o našim kupovinama.
Karmen je ignorisala moj komentar.
— Moj sin mnogo radi. Nije mi normalno da sve što zaradi tako nestane.
Ovog puta sam spustila tanjir koji sam držala u ruci na sto.
— Nestane gde?
— Dobro znaš na šta mislim.
— Ne znam. Objasnite mi.
Nekoliko sekundi vladala je tišina.
Havijer je uzdahnuo.
— Elena, pusti.
To me je još više iznerviralo.
— Ne. Hoću da je čujem.
Karmen se nagnula napred.
— Otkako je s tobom, Havijer nema para ni za šta.
Nekoliko trenutaka sam je samo gledala.
— Nema para ni za šta?
— Upravo tako.
— Baš čudno.
— Šta je čudno?
— To što vi znate koliko novca vaš sin ima.
Karmen se namrštila.
— Ja sam mu majka.
— A ja sam mu žena. Pa ipak, ne proveravam svaki evro koji nosi u džepu.
— Ne menjaj temu!
Glas joj je već postao znatno glasniji.
— Ne menjam temu.
— Naravno da menjaš! Zato što znaš da sam u pravu. Ostavljaš mog sina bez prebijene pare!
Kuhinja je potpuno utihnula.
Havijer je na trenutak zatvorio oči.
— Mama, dosta.
Ali Karmen je nastavila.
— Ne, nije dosta! Neko mora da joj kaže. Moj sin radi da bi izdržavao ovu kuću, dok ona kupuje šta god joj padne na pamet.
Osetila sam kako nešto u meni puca.
Ne zato što me je uvredila.
To se već dešavalo.
Nego zato što je ta optužba bila posebno besmislena.
— Zaista želite da razgovaramo o tome ko živi od Havijerovog novca? — upitala sam.
Karmen me je izazivački pogledala.
— Naravno.
— Odlično.
Ponovo sam sela.
— Onda hajde da razgovaramo.
Havijer me je odmah pogledao.
— Elena…
— Ne, Havijere. Tvoja majka želi da razgovara o novcu. Hajde onda da razgovaramo o novcu.
Karmen se nasmešila.
Izgledala je kao da je uverena da je upravo pobedila.
— Samo izvoli.
— Veš-mašinu smo platili zajedno.
Osmeh joj je malo splasnuo.
— Tako ti kažeš.
Posmatrala sam je sekundu.
Zatim sam ustala, otišla u dnevnu sobu i vratila se s laptopom.
— Šta radiš? — upitao je Havijer.
— Razjašnjavam stvari.
Otvorila sam aplikaciju banke.
— Ja sam prebacila četiristo evra za veš-mašinu. Havijer je platio ostatak.
Okrenula sam ekran prema Karmen.
Jedva da ga je pogledala.
— To ništa ne dokazuje.
— U redu. Sofu koju ste malopre pomenuli platila sam ja.
— Ti?
— Da. Od svoje plate.
— Dobro, ali…
— Prošlogodišnji odmor platili smo pola-pola.
Karmen je stisnula usne.
— Ne pričamo o tome.
Nisam mogla da zadržim smeh.
— Pre trideset sekundi pričali smo upravo o tome.
Havijer se nelagodno pomerio na stolici.
— Dobro, dosta, devojke.
Obe smo ga pogledale.
— Nismo mi „devojke“, Havijere — rekla sam. — Tvoja majka me je upravo optužila da živim na tvoj račun.
Karmen je frknula.
— Zato što tako izgleda.
— Onda bi možda trebalo da razgovaramo i o tome kako stvari izgledaju iz moje perspektive.
Izraz lica joj se promenio.
— Šta hoćeš da kažeš?
Zatvorila sam laptop.
Ekran mi više nije bio potreban.
— Hoću da kažem da je Havijer tokom poslednjih osam meseci četiri puta platio vaš račun za struju.
Karmen se ukočila.
Havijer me je pogledao.
— Elena…
— Platio vam je i popravku automobila.
— Zato što je on moj sin! — odmah je odgovorila Karmen.
— Upravo tako. I ja nemam nikakav problem s tim.
— Onda zašto to spominješ?
— Zato što vi imate problem kada on troši novac na našu kuću.
Karmen je otvorila usta, ali sam nastavila.
— U februaru vam je trebalo trista evra za popravku automobila. U aprilu dvesta za jedan račun. U junu vam je Havijer platio osiguranje. Prošlog meseca dao vam je novac za novi frižider.
— To su porodične stvari!
— A šta je naša veš-mašina? Međunarodno pitanje?
Havijer je rukom prekrio lice.
Karmen je pocrvenela.
— Ne upoređuj! Ja sam mu majka.
— A ovo je njegov dom.
— Ja sam ga odgajila!
— A sada ima trideset osam godina.
— Kako si samo bezobrazna!
— Bezobrazna zato što govorim istinu?
Karmen je ustala sa stolice.
— Moj sin mi je uvek pomagao!
— I može da nastavi da vam pomaže.
— Ne treba mi tvoja dozvola!
— Nikada nisam rekla da vam treba.
— Onda ćuti.
Pogledala sam je pravo u oči.
To je bilo previše.
— Nemojte mi govoriti da ćutim u sopstvenoj kući.
— Onda prestani da se mešaš između mene i mog sina!
Nasmejala sam se, iako mi više ništa nije bilo smešno.
— Karmen, sedite u mojoj kuhinji i optužujete me da trošim novac svog muža zato što smo kupili veš-mašinu za našu kuću.
— Zato što otkako je tebe upoznao samo troši!
Tada sam izgovorila ono što sam već nekoliko minuta pokušavala da zadržim za sebe.
— Vi ste se za njegov novčanik zakačili mnogo pre mene, i zato ste toliko ljuti!
Karmen je širom otvorila oči.
Havijer je naglo podigao glavu.
— Elena…
— Ne. Dosta je.
Karmen kao da nije mogla da poveruje u ono što je upravo čula.
— Kako se usuđuješ?
— Usuđujem se zato što godinama slušam komentare o tome koliko trošimo, šta kupujemo, gde idemo na odmor i koliko bi Havijer trebalo da štedi.
— Ja samo brinem o svom sinu!
— Onda brinite i kada on plaća vaše račune.
— Nikada ga ne teram!
— Ni ja.
Tišina.
Ovog puta nekoliko sekundi niko nije rekao ni reč.
Na kraju je Havijer odmakao šolju.
— Mama, Elena je u jednoj stvari u pravu.
Karmen se okrenula prema njemu.
— U jednoj stvari?
— Da. Ne možeš da kritikuješ naše kupovine dok redovno prihvataš moj novac.
— Sad si i ti protiv mene?
— Nisam ni protiv koga.
— Naravno da jesi!
— Mama, pomagao sam ti zato što sam želeo. Ali Elena mi nikada nije branila da to radim. Nijednom.
Karmen me je oštro pogledala.
— Sigurno ti to nabija na nos kada ja nisam tu.
Havijer je odmahnuo glavom.
— Nikada.
Činilo se da ju je taj odgovor pogodio više od svega što sam ja rekla.
— Znači, sada sam ja problem.
— Problem je — mirno je rekao Havijer — što komentarišeš naš novac, a uopšte ne znaš kako organizujemo svoje finansije.
Karmen je zgrabila torbu sa stolice.
— Odlično. Sve mi je jasno.
— Mama…
— Ne. Ne brini. Više ništa neću pitati.
Savršeno dobro sam znala da to nije istina.
Karmen je stigla do kuhinjskih vrata, ali se pre nego što je izašla okrenula prema meni.
— Nadam se da si zadovoljna.
— Ne naročito.
— Uspela si da okreneš mog sina protiv njegove rođene majke.
Ovog puta je Havijer odgovorio pre mene.
— Mama, niko me nije okrenuo protiv tebe. Samo ti govorim da prestaneš da optužuješ moju ženu za stvari koje nisu istinite.
Karmen je zaćutala.
Uzela je kaput i izašla iz stana, zalupivši vratima.
Nekoliko sekundi Havijer i ja smo ostali u kuhinji bez reči.
Onda me je pogledao.
— Ono „zakačili ste se za moj novčanik“ možda je ipak bilo malo previše.
Prekrstila sam ruke.
— Je li bilo netačno?
Havijer je otvorio usta.
Pa ih zatvorio.
Zatim je pogledao prema vratima kroz koja je njegova majka upravo izašla.
— Ćutaću radi sopstvene bezbednosti.
Nisam mogla da se ne nasmešim.
Ali nekoliko minuta kasnije, dok smo počeli da sklanjamo sto, Havijer je izvadio telefon.
— Šta radiš?
— Nešto što je trebalo odavno da uradim.
— Šta?
Otvorio je bankarsku aplikaciju.
— Odvojiću pomoć koju dajem mami od naših porodičnih troškova. Odrediću fiksni iznos svakog meseca. Ako joj bude trebalo više, prvo ćemo razgovarati.
Iznenađeno sam ga pogledala.
— Nikada nisam tražila da to uradiš.
— Znam.
Spustio je telefon.
— Upravo zato je trebalo sam da se setim.
I prvi put posle dugo vremena shvatila sam da možda ta svađa ipak nije bila potpuno uzaludna.
Jer pravi problem nikada nije bila veš-mašina od sedamsto osamdeset evra.
Niti sofa.
Niti odmori.
Problem je bio u tome što je Karmen smatrala sasvim normalnim da broji novac svog sina, dok je istovremeno zahtevala da niko ne broji koliko on troši na nju.
A tog popodneva neko je konačno stavio sve račune na sto.