Moja svekrva je gledala kutije s hranom na stolu kao da je upravo otkrila izdaju u porodici.
— Opet ste naručili hranu? Podigla sam pogled sa kauča.
Karmen je stajala na ulazu u dnevnu sobu, sa torbom još uvek prebačenom preko ramena i izrazom iskrenog zgražavanja na licu.
Nije čak ni stigla kako treba da skine kaput.
Bila je nedelja.
I prvi put posle nekoliko nedelja nisam kuvala.
Ne zato što sam bila bolesna.
Ne zato što je frižider bio prazan.
Jednostavno mi se nije kuvalo.
Radila sam cele nedelje. U subotu sam očistila stan, oprala tri mašine veša, otišla u kupovinu i pratila Havijera u posetu rođacima.
Tog jutra sam se probudila sa samo jednom željom:
Da ne radim apsolutno ništa.
Havijeru se plan dopao.
— Naručimo nešto za jelo i rešena stvar — rekao je.
Tako smo naručili pečeno pile, krompir, salatu i nekoliko empanada.
Hrana je bila u stanu jedva deset minuta kada je zazvonilo na vratima.
Bila je Karmen.
Bez najave.
Kao i toliko puta ranije.
Ušla je, spustila ključeve na komodu u hodniku i čim je ugledala kutije na stolu, izraz lica joj se promenio.
— Stvarno ne razumem tu vašu naviku — rekla je.
Havijer, koji je sedeo pored mene, podigao je obrvu.
— Koju naviku, mama?
— Da naručujete hranu!
Prišla je stolu i otvorila jednu od kutija.
— Koliko ste platili sve ovo?
— Mama…
— Pitala sam koliko ste platili.
Pogledala sam je.
— Trideset osam evra.
Karmen je širom otvorila oči.
— Trideset osam evra?!
Izgledala je kao da sam joj upravo rekla da smo stavili stan pod hipoteku kako bismo kupili jedno pile.
— Da — mirno sam odgovorila.
— Za trideset osam evra ja kupim hranu za nekoliko dana!
Nisam odgovorila.
Nisam želela da se raspravljam.
Upravo je to bila poenta te nedelje.
Da se odmorim.
Ali Karmen nikada nije bilo potrebno mnogo da započne raspravu.
— Stvarno ne razumem današnje žene — nastavila je dok je konačno skidala kaput. — Sve vam je preveliki posao.
Havijer je uzdahnuo.
— Mama, samo smo naručili hranu.
— Upravo o tome i govorim.
Okrenula se prema meni.
— Zašto naručuješ hranu? Zar nemaš ruke da kuvaš?
Nekoliko sekundi vladala je tišina.
Pogledala sam svoje ruke.
Zatim Karmen.
— Imam.
Karmen je čekala.
Blago sam se nasmešila.
— Ali danas su odlučile da se odmaraju zajedno sa mnom.
Havijer se kratko nasmejao.
Pokušao je da se suzdrži.
Nije uspeo.
Karmen ga je odmah pogledala.
— Tebi je ovo smešno?
— Malo.
— Naravno. Zato što ti nemaš pojma koliko je teško voditi domaćinstvo.
Ovog puta sam ja podigla obrve.
Sad je razgovor postajao zanimljiv.
— Molim?
— Odlično si me razumela — odgovorila je Karmen. — Nekada su žene znale da raspolažu novcem. Kuvale smo kod kuće. Nismo bacale trideset osam evra kroz prozor samo zato što nas mrzi da uđemo u kuhinju.
Polako sam udahnula.
— Nije u pitanju lenjost.
— Nego šta?
— Odmor.
— Odmor od čega?
Nasmejala sam se.
Ne zato što je pitanje bilo smešno.
Nego zato što je bilo neverovatno.
— Vi mene to ozbiljno pitate?
— Da.
Uspravila sam se na kauču. — Radim četrdeset sati nedeljno. Idem u kupovinu. Čistim. Kuvam skoro svakog dana. Vodim računa o kući. Juče sam čistila od devet ujutru.
Karmen je odmahnula rukom.
— Sve smo mi to radile.
— Odlično.
— Pa nijednoj od nas zbog toga nije bilo potrebno da naručuje hranu preko interneta.
— Još bolje.
— Onda ne razumem zašto ti…
— Zato što mogu.
Karmen je zaćutala.
Havijer je okrenuo glavu prema meni.
Nastavila sam:
— Zato što imam trideset osam evra. Zato što sam želela da jedem pile koje ne moram sama da pripremam. Zato što sam želela da provedem nedelju ležeći na kauču. I zato što ne moram nikome da opravdavam svaki obrok koji kupim.
Karmenino lice se steglo.
— Samo pokušavam da te naučim kako se vodi kuća.
Ta rečenica me je iznervirala više od svega što je do tada rekla.
— Već dvanaest godina ne živim sa roditeljima.
— Ali brak je nešto drugo.
— Sa Havijerom sam u braku devet godina. — Upravo zato bi trebalo da znaš…
Havijer ju je prekinuo.
— Mama, dosta.
Karmen ga je pogledala.
— Šta?
— Rekao sam, dosta.
— Sad više ne smem ni da kažem svoje mišljenje?
— Možeš da kažeš svoje mišljenje. Ali sediš u našoj kući i kritikuješ Elenu samo zato što danas nije htela da kuva.
Karmen je prekrstila ruke.
— Samo kažem da odgovorna žena…
— Samo trenutak.
Podigla sam ruku.
— Odgovorna žena?
— Da.
Pogledala sam Havijera.
Zatim ponovo Karmen. — A šta je sa odgovornim muškarcem?
Namrštila se.
— Kakve veze Havijer ima sa ovim?
Eto ga. Upravo odgovor koji sam očekivala.
— Svakakve.
— Ne razumem.
— Ni ja. Zato i pitam.
Ustala sam sa kauča.
— Havijer danas takođe nije kuvao. — On radi cele nedelje. — I ja.
— Ali Havijer…
— Takođe ima ruke.
Havijer se ponovo nasmejao.
Ovog puta nije ni pokušao da sakrije smeh.
— Mogu da potvrdim — rekao je podižući obe ruke. — Zapravo imam dve.
Karmen uopšte nije bilo smešno.
— Nemojte da izvrćete moje reči.
— Ne izvrćem ništa — odgovorila sam. — Ušli ste ovde, videli gotovu hranu i automatski mene pitali zašto nisam kuvala.
— Zato što ti obično kuvaš. — Upravo tako.
Prišla sam stolu.
— Znate li šta je najzanimljivije u svemu ovome?
Karmen je ćutala.
— Ako kuvam šest dana zaredom, niko ništa ne kaže.
Otvorila sam kutiju sa krompirom.
— Ako čistim, niko ništa ne kaže.
Otvorila sam salatu.
— Ako idem u kupovinu, niko ništa ne kaže.
Izvadila sam tri tanjira iz ormarića.
— Ako spremam doručak, ručak i večeru, to se smatra potpuno normalnim.
Spustila sam tanjire na sto.
— Ali ako samo jedne nedelje odlučim da naručim hranu…
Pogledala sam Karmen.
— Odjednom izgleda kao da treba da se osnuje parlamentarna istražna komisija.
Havijer je prasnuo u smeh.
— Elena…
— Šta? Istina je.
Čak je i on morao da klimne glavom.
Karmen je stisnula usne.
— Ja nikada ne bih tako razgovarala sa svojom svekrvom.
— A možda je upravo to bio problem.
U sobi je zavladala potpuna tišina.
Ovog puta čak je i Havijer prestao da se smeje.
Karmen me je nekoliko dugih sekundi posmatrala.
— Šta hoćeš time da kažeš?
— Možda ste trpeli stvari koje zapravo niste želeli da trpite. A sada mislite da sve druge žene moraju da rade isto.
Izraz njenog lica se promenio.
Prvi put otkako je stigla nije odmah imala odgovor.
— Ti ne znaš apsolutno ništa o mom braku.
— U pravu ste.
Klimnula sam glavom.
— I upravo zato vam ni ja ne govorim kako je trebalo da vodite svoju kuću.
Rečenica je ostala da visi između nas.
Havijer je spustio pogled.
Karmen je polako sela na stolicu.
Nekoliko sekundi niko ništa nije rekao.
Na kraju je Havijer otvorio još jednu kutiju. — Dobro… hoćemo li da jedemo pre nego što se sve ohladi?
Podelila sam pile po tanjirima.
Karmen je pogledala hranu.
— Nisam gladna.
Havijer ju je pogledao.
— Mama, došla si baš u vreme ručka.
— Rekla sam da nisam gladna.
Slegnula sam ramenima.
— Kako želite.
Seli smo za sto. Havijer je počeo da jede.
I ja sam.
Prošla su možda dva minuta.
Onda sam čula:
— Ima li još empanada?
Pogledala sam Karmen.
Izbegla je moj pogled.
Havijer se nasmešio.
— Ima.
Približio joj je kutiju.
Karmen je uzela jednu.
Zatim još jednu.
Jela je u tišini.
Kada je završila, spustila je salvetu na tanjir.
— Dobre su.
— Dobro uloženih trideset osam evra — rekao je Havijer.
Morala sam da ugrizem usnu da ne bih prasnula u smeh.
Karmen ga je prostrelila pogledom.
Ali ovog puta nije rekla ništa.
Sat vremena kasnije otišla je kući.
Kada smo zatvorili vrata za njom, Havijer se okrenuo prema meni.
— Mislim da si upravo izazvala porodičnu revoluciju.
— Nisam. Pokupila sam prazne kutije sa stola.
— Samo sam uzela jedan slobodan dan.
Havijer mi je uzeo kutije iz ruku.
— Ostavi to.
— Zašto?
Nasmešio se.
— Tvoje ruke se danas odmaraju, zar ne?
Vratila sam se na kauč.
I dok je Havijer sklanjao sa stola, shvatila sam nešto što je trebalo mnogo ranije da razumem.
Odmor nije nagrada koju žena mora da zasluži tek kada dokaže koliko je iscrpljena.
I niko ne bi trebalo da traži dozvolu da se odmori.
Čak ni od sopstvene svekrve.