Moja svekrva je izgovorila tu rečenicu baš u trenutku kada sam htela da sednem za sto. — Normalna žena prvo posluži muža, pa tek onda sedne da jede!
Ostala sam da stojim sa stolicom napola izvučenom i pogledala je. Karmen je sedela preko puta mene, prekrštenih ruku na stolu, sa onim izrazom lica koji sam predobro poznavala. Onim koji bi se pojavio svaki put kada bi se spremala da mi objasni kako bi jedna „pristojna supruga“ trebalo da se ponaša.
Pored nje je sedeo moj muž Havijer.
A ispred njega je bio prazan tanjir.
To je, izgleda, bio problem.
Bila je nedelja i pozvali smo Karmen na ručak, kao i Havijerovu sestru Lusiju i njenog muža Andresa.
Celo jutro sam provela u kuhinji.
Pripremila sam pečeno pile sa začinskim biljem, krompir, veliku salatu, pečeno povrće i pitu od jabuka koja se još hladila pored prozora.
Havijer je postavio sto, Andres je otvorio flašu vode, a Lusija mi je pomogla da iznesem posude sa hranom u trpezariju.
Sve je bilo spremno.
Trebalo je samo da svako sebi sipa ono što želi.
Upravo smo tako uvek radili.
Stavili bismo sve na sredinu stola i svako bi uzeo šta želi.
Ali Karmen je pogledala prazan tanjir svog sina kao da sam ga upravo javno ponizila.
— Elena — ponovila je — Havijer još nema ništa u tanjiru.
Pogledala sam Havijera.
I on je pogledao svoj tanjir.
Onda mene.
— Imam dve ruke — rekao je mirno.
Mislila sam da će se na tome završiti.
Pogrešila sam.
Karmen se kratko nasmejala.
— Nije stvar u tome da li imaš ruke, Havijere. Stvar je u tome da tvoja žena treba da bude pažljiva prema tebi.
Lusija je spustila pogled prema svom tanjiru.
Andres se pravio da ga salata odjednom izuzetno zanima.
Duboko sam udahnula.
Nije ovo bio prvi put.
Za Karmen je gotovo sve moglo da postane dokaz da ne brinem dovoljno o njenom sinu. Ako bi Havijer sam sebi skuvao kafu, značilo je da nisam dovoljno pažljiva.
Ako bi ispeglao košulju, značilo je da ne ispunjavam svoje obaveze.
Ako bi posle večere sklonio tanjire, Karmen bi pitala zašto ga teram da „radi u sopstvenoj kući“.
A ako bi nekada kuvao…
Onda bi izgledalo kao da nam je brak pred raspadom.
Najzanimljivije je bilo to što se Havijer nikada nije žalio.
Bili smo u braku dvanaest godina i oduvek smo delili kućne obaveze bez ikakve drame.
Nekim danima je kuvao on.
Drugim danima ja.
On bi uključio mašinu za veš.
Ja bih otišla u kupovinu.
Ko bi prvi stigao kući, počeo bi da sprema večeru.
A onaj ko je bio umorniji radio bi manje.
Nikada nismo vodili preciznu evidenciju ko je šta uradio.
Funkcionisali smo kao par.
Ali Karmen je i dalje gledala Havijera kao onog dvadesetogodišnjeg mladića kojem je ona stavljala tanjir pred nos.
Sela sam.
Izgleda da ju je upravo to najviše iznerviralo.
— Stvarno ćeš početi da jedeš?
— Da.
— A da prethodno nisi poslužila muža?
Havijer je spustio viljušku.
— Mama…
— Razgovaram sa Elenom.
Na tu rečenicu sam podigla pogled.
— Upravo tako — rekla sam. — Razgovarate sa mnom u mojoj kući.
Nastala je neprijatna tišina. Karmen se namrštila.
— Nema potrebe da se tako ponašaš. Samo ti dajem savet.
— Ne zvuči kao savet.
— Onda bi trebalo da ga poslušaš. Normalna supruga prvo vodi računa da njen muž ima pun tanjir, pa tek onda misli na sebe.
Lusija se umešala:
— Mama, svi možemo sami da se poslužimo.
— Ti se ne mešaj.
— Samo kažem da…
— U našoj kući se oduvek tako radilo — nastavila je Karmen. — Tvoj otac nikada nije morao da ustane po hranu dok sam ja sedela za stolom.
Pogledala sam je.
— Ali Havijer ne mora ni da ustane.
Pokazala sam prema posudi sa piletinom.
Bila je bukvalno tridesetak centimetara od njegove ruke.
Andres je zagrizao usnu pokušavajući da sakrije osmeh.
Karmen je to primetila.
— Vama je sve ovo smešno. — Nije to — rekao je Andres. — Samo je hrana bukvalno ispred Havijera.
Havijer je uzeo veliku kašiku i stavio sebi dva komada piletine.
— Problem rešen.
Ali Karmen nije nameravala da odustane.
— Ne, Havijere. Nije to problem.
— Pa šta je onda problem?
Pogledom je pokazala prema meni.
— To što tvoja žena ne razume da u braku žena treba da vodi računa o svom mužu.
Osetila sam kako se nešto u meni polako gasi.
Nisam bila ljuta.
Bila sam umorna.
Jer ovaj razgovor zapravo uopšte nije bio o tanjiru piletine.
Bio je o svim onim trenucima kada je Karmen očekivala da se prema odraslom muškarcu ponašam kao da nije sposoban da se sam brine o sebi.
— Karmen — rekla sam — jutros sam ustala u osam.
Ćutala je.
— Otišla sam po hleb jer ga više nije bilo. Pripremila sam piletinu. Oljuštila krompir. Napravila salatu. Pripremila povrće. Ispekla pitu. Sredila kuhinju i zajedno sa Havijerom postavila sto.
— Nisam rekla da ništa nisi uradila. — Ne. Rekli ste da nisam normalna supruga zato što mu nisam stavila hranu u tanjir.
— Ne izvrći moje reči.
— To su bile tačno vaše reči. Havijer je spustio čašu na sto.
— Mama, Elena je u pravu.
Karmen ga je odmah pogledala.
— Naravno da je braniš.
— Ne branim je. Samo kažem da mogu sam da se poslužim.
— Nije u tome stvar.
— Za mene jeste.
Karmen je odmahnula glavom.
— Mnogo si se promenio otkako si se oženio.
Još jedan njen klasik.
Kad god se Havijer ne bi složio sa njom, ja sam bila kriva.
Ja sam ga promenila.
Ja sam uticala na njega.
Ja sam njime upravljala.
Havijer je duboko udahnuo.
— Mama, imam četrdeset tri godine.
— Pa?
— Ako mi je potrebno da mi neko stavi piletinu u tanjir da bih mogao da jedem, onda imamo mnogo ozbiljniji problem od mog braka. Lusija je prasnula u smeh.
Ovog puta nije ni pokušala da se suzdrži. Karmen se okrenula prema njoj.
— Drago mi je što ti je ovo toliko smešno.
— Izvini, mama, ali Havijer je u pravu.
— Naravno. Sada ste svi protiv mene.
Još nisam ni dotakla svoju hranu.
Pogledala sam svoj tanjir.
Zatim Havijerov, koji je sada bio pun.
Onda sam ponovo pogledala Karmen.
— Znate li koja je razlika između vas i mene?
— Prosvetli me.
— Ja ne želim da budem Havijerova majka.
Tišina je nastala istog trenutka.
Karmen je malo raširila oči.
— Šta si upravo rekla?
— Rekla sam da sam njegova žena. Nisam mu majka. — To nema nikakve veze sa ovim.
— Ima sve veze. Vi mislite da brinuti o njemu znači raditi umesto njega stvari koje savršeno može sam da uradi. Ja mislim da brinuti jedno o drugom znači pomoći kada je pomoć zaista potrebna.
— Kako zgodno.
— Veoma.
Uzela sam viljušku.
— Tako niko od nas ne mora da postane sluga onom drugom.
Karmen je spustila salvetu na sto.
— Nikada nisam rekla da žena treba da bude sluškinja.
— Onda ne bi trebalo da vam smeta što Havijer sam sebi sipa hranu.
Nije odgovorila.
Havijer je pogledao mene.
Zatim svoju majku.
A onda je Karmen izgovorila rečenicu koju je, izgleda, pokušavala da nametne tokom celog ručka:
— Normalna žena prvo posluži muža, pa tek onda sedne da jede.
Ovog puta nisam duboko udahnula.
Nisam brojala do deset.
Nisam pokušavala da ublažim odgovor.
Samo sam je pogledala i rekla:
— Vaš sin je odrastao čovek. Ako bude gladan pet minuta duže od mene, preživeće.
Andres je spustio glavu. Lusija je prekrila usta rukom.
A Havijer…
Havijer je počeo da se smeje.
Karmen ga je pogledala, uvređeno i besno.
— Tebi je ovo smešno?
— Pomalo.
— Pokušavam da naučim tvoju ženu kako treba da se ponaša prema tebi.
Osmeh mu je nestao sa lica.
— Mama, prestani da učiš moju ženu kako treba da se ponaša prema meni. Karmen se ukočila. — Molim?
— Elena savršeno dobro zna kako da se ponaša prema meni. Dvanaest godina smo u braku.
— Ja samo želim najbolje za tebe.
— Onda me saslušaj. Dobro mi je. Srećan sam. I ne treba mi Elena da mi stavlja hranu u tanjir da bih se osećao voljeno.
Karmen je pogledala oko stola.
Prvi put je izgledalo kao da ne zna šta da kaže.
Lusija je iskoristila tišinu da sebi sipa krompir.
Andres je uradio isto.
Ja sam konačno probala piletinu.
Havijer je privukao posudu sa povrćem prema meni.
— Hoćeš?
— Da, hvala.
Stavio mi je malo povrća u tanjir.
Karmen je posmatrala taj gest.
Nije rekla ništa.
Nekoliko minuta kasnije Havijer je pojeo krompir i pružio ruku prema posudi.
Približila sam mu je.
Sam se poslužio.
Niko nije umro.
Niko se nije razveo.
I, začudo, nijedan odrasli muškarac nije pretrpeo nepopravljivu štetu zato što je morao sam sebi da stavi hranu u tanjir.
Kada je došlo vreme za desert, donela sam pitu od jabuka.
Stavila sam je na sredinu stola zajedno sa lopaticom za serviranje.
Karmen je pogledala pitu.
Onda mene.
Na trenutak sam pomislila da će ponovo početi.
Ali nije.
Odsekla je parče i stavila ga na svoj tanjir. Havijer je zatim uradio potpuno isto.
Ja sam se poslužila posle njih. Ne zato što sam bila supruga.
Niti zato što sam morala da budem poslednja.
Jednostavno sam razgovarala sa Lusijom i nigde nisam žurila. I prvi put posle dugo vremena Karmen nije imala nikakav komentar.
Možda nije promenila mišljenje.
Verovatno nije.
Ali tog popodneva je barem shvatila jednu veoma jednostavnu stvar:
U našoj kući pravo da sedneš za sto i jedeš nije nagrada koju žena mora da zasluži tek nakon što posluži sve ostale.