Moja svekrva je gledala kutije sa hranom na stolu kao da je upravo otkrila neku porodičnu izdaju.
— Opet ste naručili hranu? Podigla sam pogled sa kauča.
Karmen je stajala na ulazu u dnevnu sobu, još uvek sa torbom preko ramena i izrazom iskrenog zaprepašćenja na licu.
Nije čak ni stigla da skine kaput.
Bila je nedelja.
I prvi put posle nekoliko nedelja nisam kuvala.
Ne zato što sam bila bolesna.
Ne zato što je frižider bio prazan.
Jednostavno mi se nije kuvalo.
Radila sam cele nedelje, u subotu sam očistila stan, uključila tri mašine veša, otišla u kupovinu i sa Havijerom posetila rodbinu.
Tog jutra probudila sam se sa samo jednom željom:
Da ne radim apsolutno ništa.
Havijer je bio oduševljen tom idejom. — Naručićemo nešto za ručak i gotovo — rekao mi je.
Tako smo naručili pečeno pile, krompir, salatu i nekoliko empanada.
Hrana je stigla pre jedva deset minuta kada je zazvonilo na vratima. Bila je to Karmen.
Bez najave.
Kao i toliko puta ranije.
Ušla je, spustila ključeve na komodu u hodniku i čim je ugledala kutije na stolu, izraz lica joj se promenio.
— Ne razumem tu vašu naviku — rekla je.
Havijer, koji je sedeo pored mene, podigao je obrvu. — Koju naviku, mama?
— Naručivanje hrane! Prišla je stolu i otvorila jednu od kutija.
— Koliko ste ovo platili?
— Mama…
— Pitam vas.
Pogledala sam je.
— Trideset osam evra.
Karmen je razrogačila oči.
— Trideset osam evra?!
Izgledala je kao da sam joj upravo saopštila da smo stavili stan pod hipoteku da bismo kupili pile.
— Da — odgovorila sam mirno.
— Za trideset osam evra ja mogu da kupim hranu za nekoliko dana!
Nisam odgovorila.
Nisam želela da se raspravljam.
Upravo je to i bio smisao te nedelje.
Da se odmorim.
Ali Karmen nikada nije trebalo mnogo da započne svađu.
— Zaista ne razumem današnje žene — nastavila je dok je konačno skidala kaput. — Sve vam je teško.
Havijer je uzdahnuo.
— Mama, samo smo naručili ručak.
— Upravo to.
Okrenula se prema meni.
— Zašto naručuješ hranu? Zar nemaš ruke da skuvaš?!
Nekoliko sekundi vladala je tišina.
Pogledala sam svoje ruke.
Zatim nju.
— Imam.
Karmen je čekala nastavak.
Blago sam se nasmešila.
— Samo su danas odlučile da se odmaraju zajedno sa mnom.
Havijer se tiho nasmejao.
Pokušao je da sakrije smeh.
Nije uspeo.
Karmen ga je odmah pogledala.
— Tebi je ovo smešno?
— Malo.
— Naravno. Jer ti ne znaš koliko košta održavati kuću.
Ovog puta sam ja podigla obrve.
Ovo je postajalo zanimljivo.
— Molim?
— Dobro si me čula — odgovorila je Karmen. — U naše vreme žene su znale kako se raspolaže novcem. Kuvale smo kod kuće. Nismo bacale trideset osam evra samo zato što nas mrzi da uđemo u kuhinju.
Polako sam udahnula.
— Nije u pitanju lenjost.
— Nego šta?
— Odmor.
— Odmor od čega?
To pitanje me je nateralo da se nasmejem.
Ne zato što je bilo smešno.
Već zato što nisam mogla da verujem da ga je zaista postavila.
— Ozbiljno me to pitate?
— Da.
Uspravila sam se na kauču.
— Radim četrdeset sati nedeljno. Idem u kupovinu. Čistim. Kuvam skoro svakog dana. Vodim računa o kući. Juče sam čistila od devet ujutru.
Karmen je odmahnula rukom.
— Sve smo mi to radile.
— Odlično.
— Pa nijednoj od nas nije bilo potrebno da naručuje hranu preko interneta.
— I to je odlično.
— Onda ne razumem zašto ti…
— Zato što mogu.
Karmen je zaćutala.
Havijer je okrenuo glavu prema meni.
Nastavila sam:
— Zato što imam trideset osam evra. Zato što sam želela da jedem pile, a da ga sama ne spremam. Zato što sam želela da provedem nedelju sedeći na kauču. I zato što ne moram nikome da objašnjavam svako jelo koje kupim.
Karmenino lice se zateglo.
— Ja samo pokušavam da te naučim kako se vodi domaćinstvo.
Ta rečenica me je iznervirala više od svega što je do tada rekla.
— Već dvanaest godina ne živim sa roditeljima.
— Ali brak je nešto drugo.
— Devet godina sam u braku sa Havijerom.
— Upravo zato bi trebalo da znaš…
Havijer ju je prekinuo.
— Mama, dosta.
Karmen ga je pogledala.
— Šta?
— Rekao sam, dosta.
— Sad više ne smem ni da kažem svoje mišljenje?
— Smeš da kažeš svoje mišljenje. Ali nalaziš se u našoj kući i kritikuješ Elenu zato što danas nije htela da kuva.
Karmen je prekrstila ruke.
— Samo kažem da odgovorna žena…
— Čekajte.
Podigla sam ruku.
— Odgovorna žena?
— Da.
Pogledala sam Havijera.
Zatim ponovo Karmen.
— A odgovoran muškarac?
Namrštila se.
— Kakve Havijer ima veze sa ovim?
Eto ga.
Upravo odgovor koji sam očekivala.
— Sve.
— Ne razumem.
— Ni ja. Zato i pitam.
Ustala sam sa kauča.
— Ni Havijer danas nije kuvao.
— On radi cele nedelje.
— I ja radim.
— Ali Havijer…
— I on ima ruke.
Havijer se ponovo nasmejao.
Ovog puta nije ni pokušao da sakrije smeh.
— Potvrđujem — rekao je i podigao obe ruke. — Imam dve.
Karmen nije videla ništa smešno u tome.
— Nemojte da izvrćete moje reči.
— Ništa ne izvrćem — odgovorila sam. — Ušli ste u našu kuću, videli gotovu hranu na stolu i automatski pitali mene zašto nisam kuvala.
— Zato što ti obično kuvaš.
— Upravo tako.
Prišla sam stolu.
— Znate li šta je zanimljivo?
Karmen je ćutala.
— Ako kuvam šest dana zaredom, niko ništa ne kaže.
Otvorila sam kutiju sa krompirom.
— Ako čistim, niko ništa ne kaže.
Otvorila sam salatu.
— Ako idem u kupovinu, niko ništa ne kaže.
Izvadila sam tri tanjira iz ormarića.
— Ako spremam doručak, ručak i večeru, sve izgleda potpuno normalno.
Spustila sam tanjire na sto.
— Ali ako jedne nedelje naručim hranu…
Pogledala sam Karmen.
— Odjednom imamo parlamentarnu istragu.
Havijer je prasnuo u smeh.
— Elena…
— Šta? Istina je.
Čak je i on morao da klimne glavom.
Karmen je stisnula usne.
— Ja nikada ne bih tako razgovarala sa svojom svekrvom.
— Možda je upravo u tome bio problem.
U sobi je nastala potpuna tišina.
Ovog puta čak je i Havijer prestao da se smeje.
Karmen me je nepomično gledala.
— Šta time hoćeš da kažeš?
— Možda ste vi trpeli stvari koje niste želeli da trpite, pa sada mislite da sve druge žene moraju da rade isto.
Izraz njenog lica se promenio.
Prvi put otkako je ušla nije odmah imala spreman odgovor.
— Ti ne znaš ništa o mom braku.
— U pravu ste.
Klimnula sam glavom.
— I upravo zato vam ja ne govorim kako je trebalo da vodite svoju kuću.
Te reči su ostale da vise između nas.
Havijer je spustio pogled.
Karmen je polako sela na stolicu.
Nekoliko sekundi niko ništa nije rekao.
Na kraju je Havijer otvorio još jednu kutiju.
— Dobro… hoćemo li da jedemo pre nego što se ohladi?
Stavila sam pile na tanjire.
Karmen je pogledala hranu.
— Nisam gladna.
Havijer ju je pogledao.
— Mama, došla si baš u vreme ručka.
— Rekla sam da nisam gladna.
Slegnula sam ramenima.
— Kako želite.
Seli smo za sto.
Havijer je počeo da jede.
I ja sam.
Prošla su možda dva minuta.
A onda sam začula:
— Jesu li ostale empanade?
Pogledala sam Karmen.
Izbegla je moj pogled.
Havijer se nasmešio.
— Jesu.
Primakao joj je kutiju.
Karmen je uzela jednu.
Zatim još jednu.
Jela je ćutke.
Kada je završila, spustila je salvetu na tanjir.
— Dobre su.
— Dobro uloženih trideset osam evra — rekao je Havijer.
Morala sam da ugrizem usnu da se ne bih nasmejala.
Karmen ga je prostrelila pogledom.
Ali ovog puta nije započela raspravu.
Sat vremena kasnije otišla je kući.
Kada smo zatvorili vrata za njom, Havijer se okrenuo prema meni.
— Mislim da si upravo započela porodičnu revoluciju.
— Nisam.
Počela sam da skupljam prazne kutije.
— Samo sam uzela slobodan dan.
Havijer mi je uzeo kutije iz ruku.
— Ostavi.
— Zašto?
Nasmešio se.
— Tvoje ruke se danas odmaraju.
Vratila sam se na kauč.
I dok je on sklanjao sa stola, shvatila sam nešto što je trebalo mnogo ranije da razumem.
Odmor nije nagrada koju žena mora da zasluži tek kada dokaže da je potpuno iscrpljena.
I niko ne bi trebalo da traži dozvolu da se odmori.
Čak ni od svoje svekrve.