Galina je polako spustila šolju na sto. Nekoliko sekundi bila je uverena da je pogrešno čula.
— Kako si rekao? Njen muž Viktor izbegavao je da je pogleda. Sedeo je preko puta nje i mešao kafu koja se već odavno ohladila. Pored njega je sedela Elena, Viktorova mlađa sestra.
Lena, kako su je svi u porodici zvali.
Imala je četrdeset jednu godinu, bila je razvedena već tri godine i mesecima se žalila da joj je kirija za stan previsoka. Viktor je duboko udahnuo. — Prepisao sam stan na Lenu — ponovio je. — Ti si se ovde već dovoljno lepo naživela.
Galina ga je gledala ne trepćući.
Bili su u braku dvadeset sedam godina. Dvadeset dve od njih proveli su u tom stanu. A sada joj je muž, uz nedeljnu kafu, upravo saopštio da dom u kojem je provela pola života više nije njihov.
Pripadao je njegovoj sestri.
— Kada si to uradio?
— Galina, nemoj sad da počinješ.
— Pitala sam te kada.
Lena se nelagodno pomerila na stolici.
— Možda bi trebalo da odem.
Galina je okrenula glavu prema njoj.
— Ne. Ostani. Ako je stan sada tvoj, mislim da bi trebalo da čuješ ovaj razgovor.
Viktor se namrštio.
— Ne dramatizuj.
Te dve reči bile su dovoljne.
Nešto se u Galini promenilo.
Godinama je učila da ćuti kako bi izbegla svađe.
Ćutala je kada bi Viktorova majka dolazila bez najave i premeštala stvari po njihovim ormarima.
Ćutala je kada bi Lena tražila novac, a Viktor joj ga davao bez dogovora sa Galinom.
Ćutala je kada bi porodična putovanja bila otkazana zato što je nekom Viktorovom rođaku hitno bila potrebna pomoć.
Uvek je postojao neki razlog.
Uvek je postojao neko kome je nešto bilo potrebnije nego njoj.
Ali ovoga puta nije se radilo o večeri, odmoru ili nekoliko stotina evra.
Radilo se o njenom domu.
— Objasni mi tačno šta si uradio.
Viktor je spustio kašičicu na tacnu.
— Stan je bio na moje ime.
— To već znam.
— Onda sam pravno mogao da odlučujem o njemu.
Galina se kratko nasmejala.
Ne zato što joj je bilo smešno.
— I to je tvoje objašnjenje?
— Leni je potrebna sigurnost.
Galina je pogledala zaovu.
— A meni nije?
— Ti imaš muža — tiho je odgovorila Lena.
Tišina koja je usledila bila je toliko neprijatna da je čak i Viktor podigao glavu.
Galina ju je nekoliko sekundi samo posmatrala.
— Molim?
Lena je slegnula ramenima.
— Samo kažem da je moja situacija drugačija. Sama sam. Plaćam kiriju. Nemam nikakvu nekretninu. Viktor je želeo da mi pomogne.
— Tako što će ti pokloniti stan u kojem mi živimo?
— Ne moraš baš sutra da se iseliš.
Ta rečenica pala je na sto poput kamena.
Galina se ukočila.
— Sutra?
Lena je otvorila usta, ali Viktor se brzo umešao.
— Niko nije rekao da moraš da odeš.
— Onda zašto je ona upravo rekla „sutra“?
Viktor je pogledao sestru.
Lena je spustila pogled.
I Galina je shvatila da je taj razgovor počeo mnogo pre nego što je ona tog jutra ušla u kuhinju.
Verovatno nedeljama ranije.
Možda čak i mesecima.
— Šta ste se vas dvoje dogovorili?
— Ništa — odgovorio je Viktor prebrzo.
— Viktore.
— Lena bi možda kasnije mogla da se preseli ovde.
— Ovde?
— Stan je veliki.
Galina je pogledala oko sebe.
Tri sobe.
Mala kuhinja.
Dnevni boravak.
Kupatilo.
Isti onaj stan koji je Viktor godinama nazivao „premalim“ svaki put kada bi Galina predložila da im neko od gostiju ostane nekoliko dana.
— Hoćeš da ti sestra živi sa nama?
— Privremeno.
Lena se ponovo umešala.
— Samo dok ne sredim svoj život.
Galina se osmehnula.
— Zanimljivo. Jer pre trideset sekundi ovaj stan je već bio tvoj.
Niko nije odgovorio.
Galina je tada ustala.
Viktor ju je pratio pogledom.
— Kuda ideš?
— Po jednu fasciklu.
Ušla je u spavaću sobu i otvorila ormar.
Na gornjoj polici stajala je siva kutija koju godinama nije dirala.
Spustila ju je.
Unutra su bili stari dokumenti: računi, ugovori, bankovne potvrde i papiri vezani za renoviranje koje su obavili pre šesnaest godina.
Vratila se u kuhinju i spustila fasciklu na sto.
— Šta je to? — upitao je Viktor.
— Moje pamćenje.
Počela je da vadi dokumente.
— Kada smo kupovali ovaj stan, ti si dao novac od prodaje stana svog oca.
Viktor je klimnuo glavom.
— Upravo tako.
— Ali nije bilo dovoljno.
On je ćutao.
Galina je izvadila jednu potvrdu.
— Moja majka je prodala svoju malu vikendicu i dala mi svoju ušteđevinu.
Viktor se ukočio.
Lena je pogledala brata.
— Kakvu ušteđevinu?
— Onu kojom smo doplatili ostatak za kupovinu stana.
— To je bio poklon — rekao je Viktor.
— Nama — odgovorila je Galina. — Ne tvojoj sestri.
Izvadila je još jedan dokument.
— Posle toga smo uzeli kredit da renoviramo kuhinju, promenimo cevi i zatvorimo balkon.
Još jedan papir.
— Ovde su moje uplate.
Pa sledeći.
— A ovde sve što sam plaćala sedam godina.
Viktor je počeo da gubi strpljenje.
— Šta pokušavaš da dokažeš?
Galina ga je pogledala.
— Da dok govoriš kako je „stan bio na tvoje ime“, veoma zgodno zaboravljaš ko je pomagao da se taj stan plati.
— To ne menja vlasničke papire.
— Možda ne.
Galina je zatvorila fasciklu.
— Ali menja mnogo drugih stvari.
Viktor je ustao.
— Nemoj od ovoga da praviš rat.
— Nisam ja započela nikakav rat.
— Samo sam pokušavao da pomognem sestri.
— Nečim što smo nas dvoje zajedno stvarali.
— Elena je moja porodica.
Galina ga je dugo gledala.
Te reči zabolele su je više nego što je očekivala.
— A šta sam onda ja?
Viktor je otvorio usta.
Nije odmah odgovorio.
I ta jedna sekunda tišine bila je dovoljna.
Galina je polako klimnula glavom.
— Razumem.
— Ne stavljaj mi reči u usta.
— Ne moram. Upravo si svoje veoma pažljivo izabrao.
Lena je uzela torbu.
— Mislim da stvarno treba da idem.
Galina je pomerila stolicu kako bi je pustila da prođe.
— Da. Sada i ja mislim da treba.
Viktor je ispratio sestru do vrata.
Kada se vratio, Galina je i dalje stajala u kuhinji.
— Bila si neprijatna prema njoj.
Galina ga je iznenađeno pogledala.
— Ja?
— Lena nije kriva.
— Ko je prihvatio stan?
Viktor je stisnuo usne.
— Ona je moja sestra.
— To si već rekao.
Te večeri jedva da su razgovarali.
Viktor je sam odlučio da spava na kauču.
Galina je ostala budna do posle dva ujutru.
Ali nije plakala.
Razmišljala je.
Sledećeg jutra ustala je pre njega.
Skuvala je kafu.
Obukla se.
Stavila sivu fasciklu u torbu.
Kada se Viktor pojavio u kuhinji, zatekao ju je kod vrata.
— Kuda ideš?
— Da se raspitam o nekim stvarima.
— Kakvim stvarima?
— O svojoj situaciji.
Izraz njegovog lica odmah se promenio.
— Galina, nemoj da praviš gluposti.
Otvorila je vrata.
— Posle jučerašnjeg dana upravo sam odlučila da prestanem da ih pravim.
Narednih dana Viktor je pokušavao da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.
Kupovao je namirnice.
Popravio je vrata ormara koja su mesecima stajala nakrivo.
Jednog popodneva čak se pojavio sa cvećem kakvo je Galina obično kupovala za sto u dnevnoj sobi.
Stavila ga je u vodu.
Ali nije promenila mišljenje.
Počela je detaljno da pregledava dokumente.
Izvode.
Uplate.
Račune.
Potvrde o renoviranju.
Sve ono što je godinama smatrala običnim starim papirima odjednom je dobilo potpuno drugačiji značaj.
U petak se Lena pojavila bez najave.
U ruci je držala metar.
Galina je otvorila vrata i pogledala predmet koji je nosila.
— Šta ćeš da meriš?
Lena je pocrvenela.
— Samo sam htela da vidim da li bi moj ormar mogao da stane u malu sobu.
Galini je trebalo nekoliko sekundi da odgovori.
— Ja još uvek živim ovde.
— Viktor je rekao da mogu polako da počnem da organizujem neke stvari.
— Viktor ti je to rekao?
— Pa… jeste. Galina je širom otvorila vrata.
— Onda uđi.
Lena ju je iznenađeno pogledala.
— Ozbiljno?
— Naravno.
Ušla je.
Galina je zatvorila vrata za njom.
— Viktor stiže za dvadesetak minuta. Volela bih da budeš ovde kada budemo razgovarali.
— O čemu?
— O tome kako ćemo organizovati stvari.
Lena se prvi put osmehnula.
Verovatno je pomislila da se Galina predala.
Dvadeset pet minuta kasnije Viktor je ušao u stan.
Kada je ugledao sestru kako sedi u dnevnoj sobi, zastao je.
— Šta se dešava?
Galina je stajala pored stola.
Na njemu su bile tri fascikle.
— Odlično. Sada smo svi ovde.
Viktor je spustio ključeve.
— Galina…
— Ne. Ovog puta ćeš ti da slušaš.
Pokazala je prema fasciklama.
— Cele nedelje pregledam naše finansije.
— I?
— I otkrila sam nešto zanimljivo.
Viktor je ostao da stoji. — Godinama sam plaćala značajan deo troškova ovog doma. Učestvovala sam i u kupovini stana i u renoviranju.
— Već smo pričali o tome.
— Nismo završili.
Galina je izvadila još jedan dokument.
— Osim toga, mali stan koji sam nasledila od tetke pre devet godina i dalje je isključivo na moje ime.
Viktor je trepnuo.
Na to je potpuno zaboravio.
Bio je to skroman jednosoban stan u drugom delu grada.
Godinama su ga izdavali.
Novac od kirije odlazio je na račun koji su koristili za porodične troškove. — Kakve to veze ima?
— Velike.
Galina je iz torbe izvadila ključeve.
— Ugovor sa stanarom ističe ovog meseca. Neću ga produžiti.
Viktor ju je netremice gledao.
— Zašto?
— Zato što ću se ja tamo preseliti.
Lena je spustila metar na sto.
Viktoru je trebalo nekoliko sekundi da shvati šta je čuo.
— Šta ti to govoriš?
— Kažem da Lena može da zadrži ovaj stan. Ti si joj ga poklonio. Odlično.
— Galina…
— Ali od sledećeg meseca moja primanja, moja ušteđevina i prihod od moje nekretnine više neće biti deo našeg zajedničkog budžeta.
Viktor je prebledeo.
— Ne možeš tek tako sama da odlučiš o tome.
Galina je podigla obrvu.
— Zanimljiva rečenica.
Odmah je shvatio.
— Nije isto.
— Naravno da nije. Ja odlučujem o nečemu što zaista jeste na moje ime.
Lena je pogledala čas jedno, čas drugo.
— Nisam želela da napravim probleme.
Galina se okrenula prema njoj.
— Lena, došla si sa metrom da izmeriš moju sobu.
Žena je zaćutala.
Viktor je prešao rukom preko lica.
— Hoćeš da uništiš naš brak zbog jednog stana?
Galina je odmahnula glavom. — Ne. Ti si odlučio da rizikuješ naš brak zbog jednog stana.
— Uradio sam to zbog svoje sestre.
— A ja ću sada uraditi nešto zbog sebe.
Dve nedelje kasnije Galina je počela da pakuje svoje stvari.
Nije bilo vike.
Upravo je to Viktora najviše uznemiravalo.
Svakog dana pokušavao je da je ubedi da ostane.
Prvo argumentima.
Onda prebacivanjem krivice.
Na kraju obećanjima. — Možemo da razgovaramo sa Lenom.
— Razgovaraj.
— Možda može da mi vrati stan.
Galina je složila bluzu i stavila je u kutiju.
— O tome je trebalo da razmišljaš pre nego što si joj ga poklonio.
— Pogrešio sam.
Galina je podigla pogled.
Prvi put ga je čula da to priznaje.
— Jesi.
— I to je sve?
— Nije.
Zatvorila je kutiju.
— Problem nije bio samo stan.
Viktor je ćutao.
— Problem je što si doneo ogromnu odluku o našem životu, a da me nisi ništa pitao. Onda si mi rekao da sam se „ovde već dovoljno lepo naživela“, kao da sam dvadeset dve godine bila gost u sopstvenoj kući.
Spustio je pogled.
— Bio sam ljut.
— Ne. Bio si siguran da ću ja to prihvatiti.
To Viktor nije mogao da porekne.
Tri dana pre selidbe Lena je pozvala Galinu.
— Moramo da razgovaramo.
Našle su se u jednom kafiću.
Lena je izgledala iscrpljeno.
— Viktor hoće da vratim stan na njegovo ime.
Galina je mirno promešala čaj.
— To je između vas dvoje.
— Kaže da ćeš se razvesti od njega ako to ne uradim. — Ja to nikada nisam rekla. — Ali odlaziš. — Da. Lena je duboko udahnula.
— Nisam mislila da će sve otići ovako daleko.
Galina ju je pogledala.
— A šta si mislila da će se dogoditi?
Lena nije odgovorila.
— Da ću nastaviti da kuvam, čistim i plaćam troškove u stanu koji je moj muž poklonio svojoj sestri?
Lena je spustila pogled.
— Viktor je rekao da tebi neće smetati.
Galina se tužno osmehnula.
Ta jedna rečenica objašnjavala je previše toga.
— Upravo je to njegov problem već mnogo godina.
— Šta?
— Uvek je bio siguran da meni neće smetati. Mesec dana kasnije Galina je sedela kraj prozora svog malog stana.
Bio je mnogo skromniji od onoga u kojem je živela dvadeset dve godine. U kuhinji je jedva bilo mesta za dvoje.
Balkonu je bilo potrebno krečenje. Kupatilo je bilo staro. Ali kada bi zatvorila vrata, niko drugi nije mogao da odlučuje kome taj prostor pripada.
Viktor ju je zvao gotovo svakog dana.
Ponekad bi se javila.
Ponekad ne bi. Lena je na kraju pristala da mu vrati stan, iako je odnos između brata i sestre ostao ozbiljno narušen.
Viktor je zamolio Galinu da se vrati.
Ona nije rekla da hoće.
Ali nije rekla ni da neće.
— Treba mi vremena — objasnila mu je.
— Koliko?
Galina je pogledala oko sebe, po svom malom dnevnom boravku.
Prvi put posle mnogo godina to pitanje u njoj nije izazvalo nikakvu nelagodu.
— Onoliko koliko ja odlučim.
Viktor je zaćutao.
A Galina je tada shvatila nešto veoma jednostavno.
Skoro tri decenije verovala je da očuvati mir znači znati kada treba prećutati.
Sada je znala da je grešila.
Ponekad mir počinje upravo onog dana kada čovek odluči da više neće da ćuti.