Moja svekrva je izgovorila te reči pred celom porodicom. — Da nije mog sina, ne bi imala ništa!
Nekoliko sekundi niko nije rekao ni reč. Bila je nedelja i upravo smo završavali ručak u našoj kući. Provela sam gotovo celo prepodne pripremajući hranu: pečeno meso, krompir, salatu, povrće i pitu od jabuka.
Moj muž Havijer sedeo je pored mene.
Preko puta nas sedela je Karmen, moja svekrva.
Došla je i Lusija, Havijerova sestra, sa mužem, kao i dvojica rođaka koji su tih dana bili u poseti gradu.
Svi su savršeno dobro čuli šta je rekla. Polako sam spustila čašu na sto. — Molim?
Karmen se udobnije smestila u stolici i pogledala me onim izrazom koji sam isuviše dobro poznavala.
— Dobro si čula. Ponekad mi se čini da zaboravljaš kome duguješ život koji danas imaš.
Osetila sam kako se Havijer nelagodno pomerio pored mene. — Mama… — promrmljao je.
Ali Karmen je podigla ruku. — Pusti me da završim.
Nisam rekla ništa.
Još uvek. — Pre nego što si upoznala Havijera, živela si u iznajmljenom stanu — nastavila je. — Nisi imala ovu kuću, ni ovaj automobil, niti si putovala dva puta godišnje. Zato ti malo zahvalnosti ne bi škodilo.
Lusija je spustila pogled prema tanjiru.
Njen muž je počeo da se igra viljuškom.
Rođaci su se pretvarali da ih pita od jabuka neverovatno zanima.
Pogledala sam Havijera.
Očekivala sam da nešto kaže.
Uzdahnuo je.
— Mama, nema potrebe da tako govoriš.
Karmen se kratko nasmejala.
— A šta sam rekla što nije istina?
To pitanje je bilo dovoljno.
Naslonila sam se na stolicu i sklopila ruke na stolu.
— Zaista želite da razgovaramo o tome kakav je Havijer bio pre nego što me je upoznao?
Karmenin osmeh je malo splasnuo.
— Šta hoćeš da kažeš?
— Upravo ono što sam rekla.
Havijer je okrenuo glavu prema meni.
— Elena…
— Ne, Havijere. Tvoja majka želi da se prisećamo prošlosti. Hajde onda da je se prisetimo.
Karmen se namrštila.
— Ne razumem šta pokušavaš da insinuiraš.
Pogledala sam je pravo u oči.
— Kada sam upoznala vašeg sina, imao je trideset godina, a vi ste i dalje jednom nedeljno odlazili u njegov stan da pokupite njegov prljav veš.
Tišina je postala još neprijatnija.
Jedan od rođaka se nakašljao pokušavajući da sakrije osmeh.
Karmen se ukočila.
— To nema nikakve veze s ovim.
— Ima i te kako.
Havijer je na trenutak zatvorio oči.
Nastavila sam:
— Takođe ste mu spremali hranu za četiri dana jer je, kako ste govorili, „jadničak previše radio da bi još i kuvao“.
— Bio je moj sin.
— Imao je trideset godina.
— Pa šta?
— Muškarac od trideset godina ume da koristi mašinu za veš.
Lusija je rukom prekrila usta.
Nisam znala da li pokušava da sakrije osmeh ili samo da se ne umeša u raspravu.
Karmen je prstima lagano lupkala po stolu.
— Brinula sam o svom sinu. To rade dobre majke.
— Brinuti o nekome je jedno. Raditi apsolutno sve umesto njega je nešto sasvim drugo.
— Nemaš pravo da me osuđuješ kao majku!
— A vi nemate pravo da govorite da sve što imam dugujem Havijeru.
Karmen me je pogledala ogorčeno.
— Ali to je istina!
Tada mi je ponestalo strpljenja.
— Ne. Nije.
Nisam govorila naročito glasno, ali svi za stolom prestali su da se pomeraju.
— Kada smo se Havijer i ja venčali, on je imao ušteđevinu. Imala sam je i ja. Za učešće za ovu kuću dali smo gotovo isti iznos.
Karmen je otvorila usta, ali joj nisam dozvolila da me prekine.
— Tokom prve četiri godine otplate kredita zarađivala sam više od njega. Kada je ostao bez posla, ja sam pet meseci plaćala sve račune. Kada je odlučio da pokrene svoj mali posao, ja sam pokrivala najveći deo troškova domaćinstva dok posao nije počeo da donosi novac.
Pogledala sam Havijera.
Ćutao je.
Ovoga puta, međutim, nije izgledao postiđeno.
Izgledao je kao da zaista sluša.
Ponovo sam pogledala Karmen.
— Dakle, ne, Karmen. Ja ovaj život nemam zahvaljujući vašem sinu. Izgradili smo ga zajedno.
— Moj sin je oduvek mnogo radio.
— Nikada nisam rekla suprotno.
— Onda bi trebalo da ga poštuješ.
— Veoma ga poštujem. Upravo zato ga nikada ne tretiram kao dete.
Karmen je ustala sa stolice.
— Sad ispada da sam ga ja loše tretirala?
— Ne. Tretirali ste ga kao da nije sposoban ništa da uradi sam.
— To je besmisleno!
I tada sam izgovorila rečenicu koju sam godinama držala u sebi.
— Da nije mene, vaš sin bi vam i danas donosio čarape da mu ih operete.
Lusija je prasnula u smeh.
Odmah je pokušala da se zaustavi, ali bilo je prekasno.
Njen muž je spustio glavu da sakrije osmeh.
Čak je i jedan od rođaka morao da pogleda prema prozoru.
Karmen je ostala potpuno nepomična.
— Tebi je ovo smešno? — upitala je ćerku.
— Mama… — Lusija je pokušala da se uozbilji. — Izvini, ali Elena je donekle u pravu.
— I ti?
— Dok je Havijer živeo sam, išla si da mu čistiš stan.
— Zato što je bio zauzet!
Lusija je podigla obrve.
— I ja sam bila zauzeta, pa meni nikada nisi dolazila da čistiš stan.
Nešto se u prostoriji promenilo.
Karmen je prvo pogledala Lusiju, a zatim Havijera.
— Znači, sada ste svi protiv mene?
Havijer je konačno spustio pribor za jelo na sto.
— Niko nije protiv tebe, mama.
— Ne izgleda tako.
— Ali Elena je u jednoj stvari u pravu.
Karmen ga je iznenađeno pogledala.
— I ti ćeš sada da je braniš?
Havijer je duboko udahnuo.
— Ona je moja žena. Naravno da ću je braniti kada kažeš da sve što ima duguje meni.
Prvi put od početka rasprave Karmen nije odmah pronašla odgovor.
Havijer je nastavio:
— Ova kuća pripada nama oboma. Sve što imamo izgradili smo zajedno.
— Ja sam samo htela da kažem…
— Odlično znam šta si htela da kažeš.
Havijerov glas se promenio.
Nije vikao.
Upravo zbog toga zvučao je još ozbiljnije.
— I ne želim da joj se više ikada tako obraćaš u našoj kući.
Karmen je širom otvorila oči.
— Sad ćeš ti meni da naređuješ?
— Ne. Postavljam ti granicu.
Činilo se da ju je ta reč uvredila više od svega ostalog.
— Granicu? Sopstvenoj majci?
— Da.
Karmen je uzela torbu sa stolice.
— Mnogo si se promenio otkako si s njom.
Havijer me je nakratko pogledao.
Zatim je ponovo pogledao majku.
— Naravno da sam se promenio. Imao sam trideset godina kada sam upoznao Elenu. Sada imam četrdeset dve.
— Ranije si bio drugačiji.
— Ranije sam te zvao da te pitam kako se uključuje mašina za veš.
Lusija se ponovo nasmejala.
Ovoga puta se i Havijer nasmešio.
Karmen nije.
— Divno. Cela porodica mi se smeje.
Ustala sam.
— Niko vam se ne smeje.
— Ti se smeješ.
— Ne. Samo sam umorna od toga da svaki put kada dođete u našu kuću pokušavate da me ubedite da treba da budem zahvalna što je vaš sin odlučio da se oženi mnome.
Karmen je stajala pored vrata trpezarije.
— Nikada nisam rekla tako nešto.
Nekoliko sekundi sam je samo gledala.
— Upravo ste rekli da bez njega ne bih imala ništa.
Nije odgovorila.
— A možda bi trebalo da znate još nešto — dodala sam.
Havijer me je pogledao.
— Šta?
— Pre tri godine ponudili su mi posao u drugom gradu.
Havijer je klimnuo glavom.
On je znao.
Karmen nije.
— Plata je bila skoro dvostruko veća od one koju sam tada imala — nastavila sam. — Odbila sam posao jer je Havijer tek bio pokrenuo svoj biznis, a naše preseljenje bi značilo da mora da ga zatvori.
Karmen je pogledala sina.
— Je li to istina?
— Jeste.
— Nikada mi to nisi rekao.
— Zato što je to bila naša odluka.
Te četiri reči kao da su je zabolele.
Naša odluka.
Ne njena.
Naša.
Havijer je ustao i stao pored mene.
— Mama, Elena me nikada nije odvajala od tebe.
Karmen je ćutala.
— Ali moj život se promenio kada sam se oženio. To je normalno.
— Skoro da ti više nikada nisam potrebna.
Havijer se blago nasmešio.
— To bi trebalo da bude dobra stvar.
Prvi put se Karmenin izraz promenio.
Više nije izgledala ljutito.
Delovala je zbunjeno.
Možda čak i pomalo tužno.
— Majka uvek želi da se oseća potrebnom.
Havijer joj je prišao.
— Možeš da budeš važna i bez pranja mog veša.
Lusija se ponovo nasmejala.
Ovoga puta čak je i Karmen morala da prikrije osmeh.
Napetost u prostoriji malo je popustila.
Ali ja sam još nešto želela da kažem.
— Karmen.
Pogledala me je.
— Nikada se neću takmičiti s vama za Havijera. Vi ste njegova majka. Ja sam njegova žena. To su dva potpuno različita mesta u njegovom životu.
Nije odgovorila.
— Ali isto tako neću dozvoliti da pred drugim ljudima ponovo kažete da sve što imam dugujem njemu.
Karmen me je nekoliko trenutaka gledala pravo u oči.
Na kraju je jedva primetno klimnula glavom.
— Možda sam preterala.
Kada bi Karmen izgovorila tako nešto, to je praktično bilo izvinjenje.
— Jeste — odgovorila sam. — Preterali ste.
Havijer me je blago gurnuo laktom.
Pogledala sam ga.
— Šta?
— Mogla bi malo da pomogneš.
Nasmešila sam se.
— Spremila sam ručak za sedmoro ljudi. Mislim da sam već dovoljno pomogla.
Ovoga puta svi su se nasmejali.
Čak i Karmen.
A onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao.
Kada smo počeli da sklanjamo sto, Havijer je odneo tanjire u kuhinju.
Karmen ga je pratila pogledom.
— Ostavi to, sine. Elena će skloniti.
Havijer je zastao.
Ja sam podigla obrvu.
Lusija je počela da se smeje pre nego što je iko išta rekao.
Havijer je pogledao majku.
Zatim tanjire koje je držao u rukama.
— Mama…
— Šta?
— Mislim da smo upravo razgovarali baš o tome.
Karmen je zatvorila oči.
— Dobro, dobro.
Havijer je otišao u kuhinju.
Krenula sam za njim.
Dok smo stavljali tanjire u mašinu za sudove, nagnuo se prema meni i šapnuo:
— Ono sa čarapama je bio nizak udarac.
— Je li bila laž?
Havijer se zamislio.
— Nije.
— Onda nije bio nizak udarac.
— Imao sam trideset godina.
— Upravo tako.
— Mnogo sam radio.
Pogledala sam ga.
Havijer se nasmešio.
— Dobro. Nemam odbranu.
Iz trpezarije smo začuli Karmenin glas:
— Havijere!
Ukočio se.
— Šta je, mama?
— Ostavio si jaknu na stolici!
Havijer me je pogledao.
Pokušala sam da se ne nasmejem.
— Hoćeš da joj je odneseš? — upitala sam.
Odmahnuo je glavom.
— Može da ostane tamo.
— Ponosna sam na tebe.
— Ne preteruj.
Vratili smo se u trpezariju.
Karmen je još stajala pored vrata s torbom u ruci.
Havijer je uzeo svoju jaknu.
Pre nego što je otišla, pogledala me je.
— Pita od jabuka je bila dobra.
Nasmešila sam se.
— Hvala.
Krenula je prema vratima, ali se iznenada zaustavila.
— I, Elena…
— Da?
Karmen je nekoliko sekundi oklevala.
— Pretpostavljam da je Havijer ipak imao sreće s tobom.
Niko nije ništa rekao.
Ni ja nisam želela da pokvarim taj trenutak.
Zato sam samo odgovorila:
— I ja sam imala sreće s njim.
Karmen je klimnula glavom i izašla.
Kada su se vrata zatvorila, Havijer je duboko uzdahnuo.
— Ovo je prošlo bolje nego što sam očekivao.
Lusija se pojavila iza nas.
— Ja imam samo jedno pitanje.
— Koje? — upitao je Havijer.
Njegova sestra se nasmešila.
— Je l’ ti mama peglala i gaće?
Havijer je pocrveneo.
I upravo tada sam shvatila da će ga priča o čarapama proganjati još mnogo, mnogo godina.