Kada je Marta čula te reči, nekoliko sekundi je bila ubeđena da se prevarila i da nije dobro čula. Bila je u kuhinji i upravo završavala sa raspakivanjem namirnica kada je njena svekrva Karmen ušla, držeći telefon u jednoj ruci, dok joj je torba još visila preko ramena.
— Šta si rekla? — upitala je Marta.
Karmen je spustila ključeve na kuhinjski pult. — Rekla sam da mi u subotu dolaze prijateljice na ručak. Biće nas oko dvanaest, zato lepo pripremi sto.
Marta je polako zatvorila vrata frižidera.
— Ovde?
— Naravno da ovde. — U našoj kući?
Karmen se kratko nasmejala. — Marta, nemoj odmah da počinješ. Vaša kuća je mnogo veća od mog stana, a imate i prelepu terasu. Gde očekuješ da ih pozovem? Taj odgovor još više je zbunio Martu.
— Možda kod sebe. Ili u restoran. Osmeh je nestao sa Karmeninog lica.
— Već sam im rekla da ćemo se okupiti ovde.
— A kada si mislila da pitaš mene?
— Nisam mislila da za tako jednostavnu stvar moram da tražim tvoju dozvolu.
Marta ju je netremice gledala. Karmen nije živela sa njima.
Imala je svoj stan na petnaestak minuta od njihove kuće. Ipak, poslednjih nekoliko godina počela je da se ponaša kao da kuća njenog sina pripada i njoj.
U početku su to bile sitnice.
Ulazila je bez kucanja jer joj je Havijer dao rezervni ključ „za slučaj neke hitne situacije“.
Onda je počela da dolazi kad god joj se prohte.
Otvarala je frižider.
Pomerala nameštaj.
Premeštala biljke.
Kritikovala zavese.
Jednom je čak potpuno presložila jedan ormar dok je Marta bila na poslu.
— Ovako je mnogo bolje — rekla je kada se Marta pobunila.
Havijer je uvek reagovao isto.
— Pusti je, dušo. Znaš kakva je moja majka.
Marta je tu rečenicu čula toliko puta da je počela da je mrzi.
„Znaš kakva je.“
Kao da je to opravdavalo baš sve.
Ali organizovati ručak za dvanaest ljudi u tuđoj kući, bez pitanja, bilo je nešto sasvim drugo.
— Karmen, u subotu ne možeš da dovedeš ljude ovde.
Svekrva se namrštila.
— Zašto?
— Zato što me nisi pitala.
— Ali sve je već dogovoreno.
— To nije moj problem.
Karmen je prekrstila ruke.
— To su moje prijateljice koje poznajem ceo život. Neke dolaze iz prilično daleka.
— Onda je trebalo da razmisliš gde ćeš ih ugostiti pre nego što si ih pozvala.
— Marta, ne budi smešna.
Ta reč ostala je da visi u vazduhu između njih.
Marta je duboko udahnula.
— Nisam smešna. Jednostavno ne želim da dvanaest meni nepoznatih žena u subotu ruča u mojoj kući.
— Nisu nepoznate.
— Tebi nisu.
Karmen je povisila glas.
— Ovo je kuća mog sina!
Marta se ukočila.
Tu rečenicu je već čula.
Mnogo puta.
Ali nikada tako jasno i otvoreno.
— Ovo je i moja kuća.
— Nisam rekla da nije.
— Upravo si rekla „kuća mog sina“ kako bi opravdala to što misliš da možeš da je koristiš kad god poželiš.
Karmen je nestrpljivo odmahnula rukom.
— Neću da se raspravljam oko gluposti. Već sam kupila neke stvari. Ti pripremi glavno jelo i desert, a ja ću doneti vino i grickalice.
Marta ju je pogledala u neverici.
Ne samo da je pozvala goste bez njenog znanja.
Sada je još očekivala da Marta kuva za njih.
— Ne.
Karmen je zatreptala.
— Molim?
— Rekla sam ne.
— Nećeš da kuvaš?
— Ovde neće biti nikakvog ručka.
Karmen je zgrabila torbu.
— Razgovaraću sa Havijerom.
— Odlično.
I izašla je zalupivši vratima.
Marta je tačno znala šta će se dogoditi.
I nije dugo čekala.
Havijer se vratio sa posla oko sedam uveče.
Nije stigao ni da skine jaknu kada je upitao:
— Šta se dogodilo sa mojom majkom?
Marta je nastavila da secka povrće.
— Pozvala je dvanaest prijateljica da u subotu ručaju ovde.
— Da, rekla mi je.
— Onda znaš šta se dogodilo.
Havijer je uzdahnuo.
— Marta…
Već po načinu na koji je izgovorio njeno ime znala je šta sledi.
— Šta?
— To je samo nekoliko sati.
Marta je spustila nož na dasku.
— Ne.
— Mama ih je već pozvala.
— Bez našeg pitanja.
— Znam, ali sada bi bilo neprijatno da otkaže.
Marta se kratko nasmejala.
— Neprijatno za koga?
— Za mamu.
— Upravo tako.
Havijer je prošao rukom kroz kosu.
— Možemo da se potrudimo samo ovaj put.
— Možemo?
Marta je pokazala prema kuhinji.
— Ko će da čisti?
Havijer je ćutao.
— Ko će da kuva za dvanaest ljudi?
Tišina.
— Ko će da pripremi terasu, postavi sto, posluži hranu i posle sve raspremi?
— Mogu da ti pomognem.
Marta je odmahnula glavom.
— Ne želim da mi pomažeš. Želim da tvoja majka prestane da organizuje moj život preko svog telefona.
— Preteruješ.
— Ne. Godinama popuštam.
Marta je počela da nabraja na prste.
— Dali smo joj ključ za hitne slučajeve, a ona ulazi kad poželi. Premešta stvari. Otvara naše ormare. Dovodi rodbinu bez najave. A sada još organizuje okupljanja kod nas.
— Ona je moja majka.
— A ja sam tvoja žena.
Havijer je spustio pogled.
— Samo te molim da ovaj put…
— Uvek je „samo ovaj put“.
To ga je ućutkalo.
Marta je u tom trenutku donela odluku.
— U subotu neću biti ovde.
Havijer je podigao glavu.
— Kako to misliš?
— Upravo onako kako sam rekla.
— A šta da radim sa maminim gošćama?
— Ne znam. Nisam ih ja pozvala.
Tokom narednih nekoliko dana Karmen se ponašala kao da se njihov razgovor nikada nije dogodio.
U sredu je poslala Marti poruku:
„Ne zaboravi da izvadiš beli stolnjak.“
Marta nije odgovorila.
U četvrtak je stigla nova poruka:
„Tereza je alergična na orašaste plodove. Pazi šta stavljaš u desert.“
Marta ponovo nije odgovorila.
U petak ujutru stigla je još jedna:
„Stižemo oko 13:30. Neka sve bude spremno jer neke dolaze izdaleka.“
Marta je dva puta pročitala poruku.
Zatim je spustila telefon na sto.
Istog popodneva spakovala je malu putnu torbu.
Kada se Havijer vratio kući, zatekao ju je u spavaćoj sobi kako slaže odeću.
— Šta radiš?
— Idemo.
— Mi?
— Možeš da pođeš ako želiš.
— Gde?
— U kuću na selu koju sam rezervisala za vikend.
Havijer je širom otvorio oči.
— Rezervisala si kuću?
— Jesam.
— Za ovaj vikend?
— Da.
— Marta, moja majka dolazi sutra.
— Upravo zato.
Havijer ju je nekoliko trenutaka samo gledao.
— Ne možeš ovo da uradiš.
Marta je prestala da slaže majicu.
— Naravno da mogu.
— Doći će dvanaest ljudi.
— Onda neka ih tvoja majka ugosti.
— Gde?
— To je problem koji je sama napravila.
Na Havijerovom licu videlo se da ne zna da li da se naljuti ili da prizna da Marta ima pravo.
Na kraju je upitao:
— A šta ako se naljuti?
— Naljutiće se.
— I nije te briga?
Marta se nasmešila.
— Sve manje.
Te večeri dogodilo se još nešto.
Marta je pozvala bravara.
Godinama je Karmen imala rezervni ključ njihove kuće.
Prema Havijerovim rečima, bio je „za svaki slučaj“.
Ali Marta je odlučila da osoba koja koristi ključ za hitne slučajeve kako bi ulazila kad joj se prohte više ne treba da ga ima.
Bravar je promenio cilindar na ulaznim vratima.
Havijer je sve posmatrao bez reči.
— Zar je i ovo bilo potrebno? — konačno je upitao.
— Jeste.
— Mama će poludeti.
— Onda će možda konačno zapamtiti da ovo nije njena kuća.
U subotu u deset ujutru Marta i Havijer su krenuli.
Havijer je na kraju odlučio da pođe sa njom.
U početku je bio ozbiljan i ćutljiv, ali nakon sat vremena vožnje počeo je da se opušta.
U 12:50 zazvonio mu je telefon.
Mama.
Nije se javio.
U 13:20 telefon je ponovo zazvonio.
Pa opet.
I opet.
U 13:37 počeo je da vibrira Martin telefon.
Karmen.
Marta je pogledala ekran.
— Stigle su.
Havijer je progutao knedlu.
— Javi se.
Marta je prihvatila poziv.
— Da?
Karmenin glas gotovo je eksplodirao iz telefona.
— GDE STE VI?!
— Nismo kod kuće.
— STOJIM ISPRED VAŠE KUĆE!
— Pretpostavila sam.
— KLJUČ NE RADI!
— Promenili smo bravu.
Nekoliko sekundi vladala je potpuna tišina.
— Šta ste uradili?
— Promenili smo bravu.
— Ovde imam jedanaest žena koje čekaju ispred vrata!
Marta je pogledala kroz prozor automobila.
— Onda ćeš morati da ih odvedeš negde drugde.
— Marta, odmah otvori ova vrata!
— Više od sto kilometara smo daleko.
— ŠTA?!
Havijer je zatvorio oči.
Karmen je nastavila:
— Napravila si budalu od mene pred svim mojim prijateljicama!
Marta je mirno odgovorila:
— Ne, Karmen. Ti si pozvala jedanaest ljudi u kuću koja nije tvoja, a da prethodno nisi pitala vlasnike. Jasno sam ti rekla da ovde neće biti nikakvog ručka.
— Ali to su moje gošće!
— Upravo tako. Tvoje gošće.
Tišina.
Karmen je tada promenila taktiku.
— Daj mi Havijera.
Marta je pogledala muža.
— Tvoja majka želi da razgovara s tobom.
Havijer je uzeo telefon.
— Zdravo, mama.
Marta je mogla da čuje samo njegovu stranu razgovora.
— Da.
Pauza.
— Ne, nećemo se vratiti.
Još jedna pauza.
— Zato što ti je Marta rekla da ne može.
Karmen je očigledno nešto glasno viknula jer je Havijer malo odmakao telefon od uha.
— Mama, dosta.
Marta ga je iznenađeno pogledala.
Havijer je nastavio:
— Ne možeš da pozivaš ljude u našu kuću bez našeg pitanja.
Još jedna pauza.
— Ne. Ovo nije „moja kuća“. Ovo je naša kuća.
Ta rečenica je nešto promenila.
Ne samo kod Karmen.
Već i između Marte i Havijera.
Razgovor se ubrzo završio.
Skoro sat vremena nijedno od njih nije pominjalo ono što se dogodilo.
Na kraju je Havijer rekao:
— Trebalo je odavno da postavim granice.
Marta ga je pogledala.
— Jeste.
— Žao mi je.
Nije bilo potrebno reći ništa više.
Kada su se u nedelju popodne vratili kući, na kvaki ulaznih vrata pronašli su malu kesu.
U njoj se nalazio Karmenin stari ključ.
I poruka.
„Nadam se da si sada zadovoljna.“
Marta je pročitala poruku i pružila je Havijeru.
On je odmahnuo glavom.
— Nije ništa shvatila.
— Možda će jednog dana shvatiti.
Narednih nekoliko nedelja bilo je neobično mirno.
Karmen je prestala da dolazi bez najave.
Kada je želela da ih poseti, prvo bi pozvala.
A kada je jednog popodneva pitala da li može da proslavi rođendan na njihovoj terasi, Marta se gotovo nasmešila.
Ne zato što je želela još jednu proslavu.
Već zbog jedne jedine reči.
„Mogu li?“
Bio je to prvi put da je Karmen zaista pitala.
— Možeš — odgovorila je Marta. — Ali ovog puta svi zajedno organizujemo sve.
Karmen je ćutala nekoliko sekundi.
— U redu.
Marta je prekinula vezu.
Nije pobedila u ratu.
Nije to ni želela.
Dobila je nešto mnogo važnije.
Vrata njene kuće ponovo su značila upravo ono što je trebalo da znače od samog početka:
da bi neko ušao, prvo mora da pita za dozvolu.