Moja svekrva je izgovorila te reči pred celom porodicom. A ovog puta nisam mogla da prećutim.
Bila je nedelja i svi smo sedeli za trpezarijskim stolom. Gotovo celo jutro provela sam spremajući ručak: meso iz rerne, krompir, salatu, povrće i pitu od jabuka za koju je Karmen, moja svekrva, uvek govorila da je obožava.
Došli su Havijerova sestra sa mužem, dvojica rođaka i jedna tetka koja je tih dana bila u gradu.
Havijer je sedeo pored mene. Kao i uvek.
A Karmen preko puta nas. Takođe kao i uvek. U početku je ručak prolazio relativno mirno.
Ali ja sam svoju svekrvu poznavala isuviše dobro. Znala sam da taj mir neće dugo trajati.
Prvo je prokomentarisala nove zavese u dnevnoj sobi. — Ja nikada ne bih bacala novac na tako nešto.
Nisam odgovorila.
Zatim je pogledala hranu na stolu.
— Nekada smo mi žene spremale pravu domaću hranu. Danas sve mora da izgleda kao da je iz restorana. Ni na to nisam odgovorila. Havijer je nastavio da jede.
Onda je Karmen pogledala prema kuhinji i ugledala posuđe koje je još stajalo pored sudopere.
— Zar još nisi sve sklonila?
Podigla sam pogled.
— Tek smo završili s jelom. — Upravo tako. Kad sam ja bila tvojih godina, nisam mogla mirno da sedim dok mi kuhinja ovako izgleda.
Duboko sam udahnula. — Srediću je posle kafe. Karmen se kratko podsmehnula.
— Naravno. Posle.
Havijerova sestra spustila je pogled prema svom tanjiru.
Svi su znali šta se dešava.
I svi su se pretvarali da ne primećuju.
Tada je Havijer ustao.
— Idem malo da legnem. Umoran sam.
Iznenađeno sam ga pogledala.
— Sada?
— Da. Malo me boli glava.
Karmen se istog trenutka zabrinula.
— Jesi li dobro, sine?
— Jesam, mama.
I otišao je.
Jednostavno je ustao od stola i nestao niz hodnik, dok sam ja ostala sa sedmoro ljudi, stolom punim prljavog posuđa i kuhinjom koja je izgledala kao da je upravo preživela svadbu.
Karmen ga je ispratila pogledom.
Zatim se okrenula prema meni.
— U poslednje vreme je stalno umoran.
Nisam odgovorila.
— Ranije nije bio takav.
Nastavila sam da skupljam tanjire.
— Mnogo radi.
— Uvek je mnogo radio.
Spustila sam veliku činiju na kuhinjski pult.
— Onda mu možda treba odmor.
— Ili mu možda treba žena koja će se bolje brinuti o njemu.
Ukočila sam se.
Polako sam se okrenula prema njoj.
— Molim?
Karmen je prekrstila ruke.
— Dobro si me čula. Havijer je nekada bio aktivan čovek. Uvek je nešto popravljao, izlazio, viđao prijatelje, bavio se sportom…
Umalo sam se nasmejala.
Ne zato što je bilo smešno.
Već zato što nisam mogla da verujem šta slušam.
— A kakve to veze ima sa mnom?
— Velike.
Karmen je povisila glas.
— Otkad je s tobom, postao je lenj i razmažen.
U prostoriji je zavladala tišina.
— Lenj?
— Da. Ti sve radiš umesto njega.
Potpuno me je zbunila.
— I sada sam ja kriva zato što radim previše?
— Ti ništa ne razumeš.
Karmen je prstima nekoliko puta kucnula po stolu.
— Muškarac mora da se oseća kao muškarac.
— A kako tačno očekujete da ja to postignem?
— Tako što ga nećeš tretirati kao dete.
Ovog puta sam se zaista nasmejala.
Karmen se namrštila.
— Tebi je ovo smešno?
— Pomalo.
— Meni nije.
Ustala je sa stolice.
— Sa ženom poput tebe, moj sin će uskoro prestati da bude muškarac!
Njene reči pale su na sto poput razbijenog tanjira.
Svi su se ukočili.
I ja.
Nekoliko sekundi samo sam gledala Karmen.
Dvanaest godina sam trpela mnogo toga.
Komentare o mojoj odeći.
O načinu na koji kuvam.
O tome kako vaspitavamo decu.
O novcu.
O našoj kući.
O mojim roditeljima.
Čak i o mojoj kilaži.
Ali ovo je bilo previše.
Polako sam spustila tanjir koji sam držala u rukama.
— Znate šta, Karmen?
— Šta?
— Malo ste zakasnili sa brigom.
Izraz njenog lica odmah se promenio.
— Kako to misliš?
— Ako vam se ne dopada muškarac u kojeg je vaš sin izrastao, možda je trebalo bolje da ga vaspitate dok je bio dete.
Niko nije ni disao.
Karmen je raširila oči.
— Mene kriviš?
— Ne. Vi ste upravo okrivili mene.
— Ti si njegova žena!
— Upravo tako.
Obrisala sam ruke kuhinjskom krpom.
— Njegova žena. Ne njegova majka.
Karmen me je netremice gledala.
— Šta hoćeš time da kažeš?
— Da Havijer ima četrdeset šest godina. Ako ostavlja čarape na podu, nije zato što ga ja nisam naučila da ih pokupi.
Jedan od rođaka spustio je glavu pokušavajući da sakrije osmeh.
Karmen ga je ošinula pogledom.
Ja sam nastavila.
— Ako završi ručak i ostavi tanjir na stolu, ni to nije moja krivica.
— To su gluposti.
— Stvarno?
Pokazala sam prema hodniku.
— Upravo je ustao od stola punog gostiju i otišao da spava, dok ja sve sklanjam.
— Umoran je.
— Ja sam jutros ustala u osam.
Karmen je ćutala.
— Otišla sam u prodavnicu, kuvala četiri sata, očistila kuću, postavila sto, služila sve vas, a sada još i sklanjam.
Pogledala sam prema hodniku.
— Ali on je umoran.
Havijerova tetka polako je spustila šoljicu na sto.
Karmen je stisnula usne.
— On radi cele nedelje.
— I ja radim.
— Tvoj posao nije isti.
Eto je.
Rečenica koju sam godinama čekala.
Nasmešila sam se bez trunke veselja.
— Naravno.
— Nemoj tako da me gledaš.
— Radim trideset pet sati nedeljno, Karmen.
— Od kuće.
— Tri dana od kuće. Dva dana u kancelariji.
— Ali ipak si kod kuće.
— To što sam kod kuće ne znači da sam na odmoru.
Karmen je otvorila usta da odgovori, ali tada smo začuli korake.
Havijer se pojavio u hodniku.
— Šta se dešava?
Svi su ga pogledali.
Karmen je prva progovorila.
— Tvoja žena je upravo rekla da sam te loše vaspitala.
Havijer me je pogledao.
— Šta?
Prekrstila sam ruke.
— Tvoja majka kaže da zbog mene prestaješ da budeš muškarac.
Havijer je na trenutak zatvorio oči.
— Mama…
— Nemoj ti meni „mama“! — pobunila se Karmen. — Pokušavam da te odbranim.
— Od čega?
— Od nje!
Pokazala je prstom na mene.
Havijer se osvrnuo.
Pogledao je sto.
Prljavo posuđe.
Kuhinju.
I mene.
— Laura…
— Ne.
Podigla sam ruku.
— Ovog puta ne želim da mi kažeš da ne počinjemo svađu.
Ućutao je.
— Hoću nešto da te pitam.
— Šta?
— Ko je spremio ovaj ručak?
— Ti.
— Ko je išao u kupovinu?
— Ti.
— Ko je jutros očistio kuću?
Havijeru je postajalo neprijatno.
— Ti.
— Ko je organizovao dolazak tvoje porodice?
Tišina.
— Pitao sam te da li mogu da dođu.
— Ne. U četvrtak si mi rekao da je tvoja sestra već potvrdila da dolazi.
Njegova sestra podigla je pogled.
Havijer je prošao rukom kroz kosu.
— Pa…
— Ko je postavio sto?
— Ti.
— A ko sada sve sklanja?
Havijer je pogledao tanjire.
Nije odgovorio.
— Upravo tako.
Karmen se umešala.
— Ne moraš da ga ponižavaš pred svima!
Okrenula sam se prema njoj.
— Ja ga ne ponižavam.
— Naravno da ga ponižavaš!
— Samo govorim šta se danas dogodilo.
A onda se desilo nešto neočekivano.
Havijerova sestra je progovorila.
— Mama, Laura je u pravu.
Karmen se naglo okrenula prema njoj.
— I ti?
— Da.
— Neverovatno!
— Ne, mama. Neverovatno je to što ti uvek pronađeš način da za sve okriviš Lauru.
Karmen je prebledela.
— Ja samo želim najbolje svom sinu.
— Onda počni da ga tretiraš kao odraslog čoveka — odgovorila je njena ćerka.
Havijer je stajao nasred trpezarije.
Izgledao je kao da bi najradije nestao.
Pogledala sam ga.
— Ne treba mi tvoja majka da mi objašnjava kako da od tebe napravim muškarca.
— Laura…
— Meni treba muž.
Te reči su ga potpuno ukočile.
— Ne neko koga moram da podsećam da pokupi svoju odeću, pozove vodoinstalatera, kupi hleb ili pomogne kada imamo goste.
— Pa radim i ja neke stvari.
— Da.
Klimnula sam glavom.
— Kada ti kažem da ih uradiš.
Havijer je spustio pogled.
Karmen je napravila korak prema meni.
— Moj sin nikada nije bio takav pre nego što je upoznao tebe.
Tada mi je konačno ponestalo strpljenja.
— Stvarno?
Pogledala sam je pravo u oči.
— Kada sam ga upoznala, imao je trideset četiri godine, a vi ste mu još uvek prali veš.
Karmen se ukočila.
— To nema nikakve veze.
— Spremali ste mu hranu za celu nedelju.
— Zato što je radio.
— Zakazivali ste mu preglede kod zubara.
Havijerova sestra nije uspela da zadrži smeh.
— Laura…
Havijer je pocrveneo.
Ali ja sam već počela i nisam nameravala da stanem.
— Kada smo počeli da živimo zajedno, Havijer nije znao ni koji program da uključi na veš-mašini.
— To je laž! — pobunila se Karmen.
Pogledala sam Havijera.
— Reci joj ti.
Svi su se okrenuli prema njemu.
Havijer je progutao knedlu.
— Pa… nisam baš tačno znao…
Njegova sestra ponovo se nasmejala.
Karmen ju je besno pogledala.
— Nije smešno!
— Malo jeste — odgovorila je.
Prvi put tog popodneva osetila sam da ponovo mogu normalno da dišem.
Karmen je uzela torbu.
— Neću ostati ovde da me ponižavate.
Krenula je prema vratima.
Ali pre nego što je stigla do njih, Havijer je progovorio.
— Mama.
Zaustavila se.
— Šta?
Havijer je prvo pogledao svoju majku.
Zatim mene.
— Laura je u pravu.
Karmen nekoliko sekundi nije reagovala.
— Šta si rekao?
— Rekao sam da je u pravu.
— I ti ćeš sada stati protiv mene?
— Nisam protiv tebe.
Havijer je pokazao prema stolu.
— Ali upravo sam uradio tačno ono što je rekla. Ustao sam i otišao, a nju ostavio da sama sve sklanja.
Karmen je čvrsto stegla torbu.
— Zato što si bio umoran.
— I ona je umorna.
Tišina.
Havijer je prišao stolu i počeo da skuplja tanjire.
Iznenađeno sam ga posmatrala.
— Ostavi — rekla sam.
— Ne.
Uzeo je veliku činiju.
— Ja ću.
Karmen ga je gledala kao da ne može da poveruje svojim očima.
— Sada ćeš da pereš sudove samo da bi njoj nešto dokazao?
Havijer se okrenuo prema majci.
— Ne, mama.
Zastao je.
— Opraću sudove zato što i ja živim u ovoj kući.
Niko nije ništa rekao.
Karmen je otvorila vrata.
— Razgovaraćemo kada se malo smiriš.
Havijer je odmahnuo glavom.
— Ne. Razgovaraćemo kada budeš mogla da razgovaraš sa Laurom bez vređanja.
Vrata su se zatvorila za njom.
Nekoliko sekundi u kući je vladala potpuna tišina.
Onda je Havijerova sestra podigla šoljicu.
— Pa dobro…
Pogledala nas je.
— Je l’ ostalo pite?
Svi smo prasnuli u smeh.
Čak i Havijer.
Nasmešila sam se i ja, iako sam još osećala knedlu u grlu.
Jer sam dobro znala da dvanaest godina navika neće nestati zbog jedne svađe.
Havijer se neće preko noći pretvoriti u drugog čoveka samo zato što je jednom oprao nekoliko tanjira.
Ali tog popodneva dogodilo se nešto što sam godinama čekala.
Prvi put, kada je njegova majka pokušala mene da okrivi za čoveka kojeg je ona sama odgajila, Havijer se nije sakrio iza ćutanja.
Ostao je.
Raspremio je sto.
A kada sam kasnije ušla u kuhinju, zatekla sam ga pored sudopere, zavrnutih rukava, sa poslednjim tanjirom u rukama.
Pogledao me je.
— Mislim da ti dugujem izvinjenje.
Naslonila sam se na dovratak.
— Mislim da mi duguješ nekoliko njih.
Havijer se postiđeno nasmešio.
— Verovatno.
Pokazala sam prema tanjiru.
— Za početak završi to.
— Da, gospođo.
— I sutra zoveš vodoinstalatera.
Osmeh mu je nestao sa lica.
— I to?
— I to.
Iz trpezarije se začuo smeh njegove sestre.
A prvi put posle dugo vremena, Havijer nije čekao da ja rešim problem.
Izvadio je telefon iz džepa i uneo podsetnik.
Možda je njegova majka ipak bila u pravu u jednoj stvari.
Nešto je zaista moralo da se promeni.
Samo što to nisam bila ja.