Glas moje svekrve presekao je tišinu u kuhinji baš u trenutku kada sam ugasila šporet. — Kakvu si to splačinu opet spremila? Ovo ni psu ne bih dala!
Ostala sam nepomična, sa drvenom varjačom u ruci.
Nekoliko sekundi nisam rekla ništa. Pogledala sam šerpu ispred sebe.
Spremila sam pileći paprikaš sa povrćem, krompirom i paradajz sosom koji se skoro dva sata lagano krčkao.
Nije to bilo nikakvo otmeno jelo.
Ali je lepo mirisalo.
I, što je najvažnije, bila je to naša večera.
Večera koju sam spremila nakon celog dana provedenog na poslu.
Karmen je stajala iza mene, nagnuta nad šerpom, sa izrazom potpunog gađenja na licu.
— A šta mu sada fali? — upitala sam. — Šta mu fali? — ponovila je. — Pogledaj na šta ovo liči. Sve pomešano, pliva u sosu… Je li ovo uopšte hrana?
Duboko sam udahnula.
Bilo je sedam i petnaest uveče.
Završila sam posao jedva četrdeset minuta ranije. Usput sam svratila u supermarket, kupila namirnice i čim sam stigla kući, počela sam da kuvam.
Za to vreme Karmen je sedela u dnevnoj sobi i gledala televiziju.
Kao skoro svakog popodneva otkako je došla da boravi kod nas.
Navodno je trebalo da ostane dve nedelje.
Prošla su skoro dva meseca.
— Ako vam se ne sviđa, možete da jedete nešto drugo — odgovorila sam.
Karmen se glasno nasmejala.
— Nešto drugo? A ko će to da spremi?
Pogledala sam je.
— Vi.Osmeh joj je nestao sa lica.
— Molim?
— Možete sami sebi da spremite drugu večeru.
— Ne pada mi na pamet da sada kuvam.
— Onda možete da jedete ono što ima.
Karmen je prekrstila ruke.
— U kući mog sina nikada nisam ovako loše jela dok se ti nisi pojavila.
Ta rečenica postigla je upravo ono što je verovatno želela.
Zabolela me je.
Ali ne zato što sam mislila da je u pravu.
Zabolela me je jer sam već nedeljama slušala slične komentare.
Moja kafa je bila prejaka.
Veš nikada nije bio dovoljno čist.
Kupovala sam preskupe proizvode.
Grejanje sam držala previsoko.
Nisam znala da vodim kuću.
Nisam znala da brinem o Havijeru.
Nisam znala da dočekujem goste.
I, naravno, nisam znala ni da kuvam.
U početku sam pokušavala da je ignorišem.
Posle sam pokušala da joj udovoljim.
Čak sam je pitala koja jela najviše voli.
Bila je to greška.
Jer je Karmen moju ljubaznost shvatila kao poziv da počne da mi naređuje.
— Sutra hoću ribu.
— Nemoj da stavljaš luk.
— Kupi svež hleb.
— Napravi supu za ručak.
— Moj sin voli bolje pečeno meso. — Nemoj da koristiš to ulje.
Svakog dana pojavljivao se neki novi zahtev.
A Havijer je svaki put kada bih mu se požalila odgovarao isto.
— Pusti je, Laura. Znaš kakva je moja majka.
Da.
Vrlo dobro sam znala kakva je.
Problem je bio u tome što se niko nije pitao kakva sam ja.
Karmen je ponovo zavirila u šerpu.
Uzela je varjaču koju sam ostavila na radnoj površini, promešala jelo i namrštila nos.
— Previše sosa.
Nežno sam joj uzela varjaču iz ruke.
— Karmen, dosta.
Raširila je oči.
— Šta si rekla?
— Rekla sam da je dosta.
— Samo govorim istinu.
— Ne. Vređate hranu koju sam spremila.
— Zato što je užasna. — Niste je čak ni probali.
— Ne moram da je probam da bih znala.
I tada se nešto u meni promenilo.
Nije to bila eksplozija.
Upravo suprotno.
Odjednom sam postala potpuno mirna.
Spustila sam varjaču na radnu površinu.
Karmen je nastavila:
— Moj sin radi ceo dan, a onda mora da dođe kući i zatekne ovo. Jadničak. Da ja ovde živim stalno, barem bi jeo kao normalan čovek.
Polako sam okrenula glavu prema njoj.
— Šta ste rekli?
Karmen je, izgleda, prekasno shvatila da je rekla više nego što je nameravala.
— Ništa.
— Rekli ste: „Da ja ovde živim stalno.“
— To se samo tako kaže.
— Ne zvuči mi tako.
U tom trenutku začule smo ulazna vrata.
Havijer se upravo vratio kući.
Nekoliko minuta kasnije ušao je u kuhinju, još uvek u jakni.
— Baš lepo miriše.
Karmen ga je pogledala kao da je upravo dobila saveznika.
— Lepo? Tvoja žena je opet spremila neku nejestivu mešavinu.
Havijer je pogledao šerpu.
Zatim mene.
Čekala sam.
Trebala mi je samo jedna rečenica.
Jedna.
„Mama, nemoj tako da razgovaraš s njom.“
To bi bilo dovoljno.
Ali Havijer se samo neprijatno osmehnuo.
— Laura, znaš da je mama veoma zahtevna kada je hrana u pitanju.
Eto.
Ponovo.
Nije Karmen trebalo da prestane da me vređa.
Ja sam trebalo da se naviknem na to.
— Da — odgovorila sam. — Znam.
Izvadila sam tri tanjira iz ormarića.
Karmen se zadovoljno nasmešila.
Verovatno je mislila da je pobedila.
Sipala sam porciju Havijeru.
Zatim sebi.
Karmen je približila svoj tanjir. Uzela sam ga.
I vratila u ormarić.
Nastala je tišina.
— Šta radiš? — upitala je.
Sela sam za sto.
— Večeram.
— A moj tanjir?
— Nema ga.
Karmen se kratko i neverovatno nasmejala.
— Baš smešno. Sipaj mi.
— Ne.
Havijer je podigao pogled.
— Laura…
— Tvoja majka je upravo rekla da je ovo splačina koju ne bi dala ni psu.
— Pa, mama ume da pretera kada priča…
— Odlično. Onda neće morati da je jede.
Karmen je zakoračila prema meni.
— Hoćeš da me ostaviš bez večere?
Pogledala sam je pravo u oči.
— Da.
Lice joj se promenilo.
— Ozbiljno? — Potpuno ozbiljno.
— Ja sam gost u ovoj kući!
— Upravo tako.
Na trenutak je ostala bez reči.
Havijer je spustio viljušku.
— Laura, nemojmo praviti dramu zbog jedne večere.
— Ja ne pravim nikakvu dramu. Samo poštujem mišljenje tvoje majke. Ako smatra da je moja hrana smeće, neću je terati da je jede.
Karmen je pokazala prema šerpi.
— Onda ću spremiti nešto drugo.
Ustala sam.
— Ne.
— Kako to misliš „ne“?
Prišla sam šporetu i stavila poklopac na šerpu.
— Onda ćete večeras ostati gladni. Karmen me je pogledala kao da ne može da veruje svojim ušima.
— Ko ti misliš da si da mi zabranjuješ da kuvam?
A to je bilo pogrešno pitanje.
Jer sam predugo čekala da ga neko postavi.
Naslonila sam obe ruke na kuhinjsku radnu površinu.
— Vlasnica ove kuće.
Tišina.
Havijer je na trenutak zatvorio oči.
Karmen me je netremice gledala.
— Ovo je kuća mog sina.
— Nije.
— Kako nije?
— Ja sam je kupila.
Okrenula se prema Havijeru.
— O čemu ona priča?
Predugo mu je trebalo da odgovori.
— Mama…
— Je li ova kuća njena?
— Laura ju je kupila pre nego što smo se venčali.
Karmen se ukočila.
Nastavila sam:
— Kuća se vodi na moje ime. Hipoteka je na moje ime. Renoviranje ove kuhinje sam ja platila. Kućne aparate sam ja kupila. I da, kupila sam i tu šerpu.
Karmen je otvorila usta.
Ali ništa nije rekla.
— Zato ću vam objasniti veoma jednostavno — nastavila sam. — Šerpa je moja, a i kuhinja je moja.
— Havijere! — uzviknula je.
Moj muž je prešao rukom preko lica.
— Mama, Laura je u jednoj stvari u pravu. Ne bi trebalo tako da razgovaraš s njom.
Umalo se nisam nasmejala. Dva meseca prekasno, ali ta rečenica je konačno stigla.
Karmen je uperila prst u mene.
— Ti mene izbacuješ iz kuhinje?
— Ne.
Napravila sam kratku pauzu.
— Kažem vam da, ako želite da vređate ono što kuvam, od sada sami sebi spremate hranu.
— Ali upravo si rekla da ne smem da kuvam!
— Večeras ne.
— Zašto?
— Zato što ste upravo rekli da moju večeru ne biste dali ni psu. Želim da vam pružim priliku da razmislite koliko je prijatno čuti nešto takvo nakon što neko dva sata kuva za vas.
— Ovo je smešno.
— Možete da naručite hranu.
Karmen je pogledala Havijera.
— Hoćeš li stvarno dozvoliti svojoj ženi da se ovako ponaša prema meni?
Ovoga puta Havijer nije odmah odgovorio.
Pogledao je svoj tanjir.
Probao je paprikaš.
Sažvakao.
Zatim podigao pogled.
— Odlično je.
Morala sam da stisnem usne da se ne bih nasmejala.
Karmen je pocrvenela.
— Ne govorim o hrani.
— Ali ja govorim — odgovorio je Havijer. — Mama, Laura dolazi umorna s posla i kuva za sve nas. Ne možeš da je vređaš svake večeri.
— Ja samo pokušavam da je naučim.
— Niko vas nije zamolio da me bilo čemu učite — rekla sam.
Karmen je uzela telefon.
— Odlično. Naručiću nešto za sebe.
— Odlično.
— A sutra ću ja kuvati.
— Odlično.
Pogledala me je s nepoverenjem.
— I nećeš ništa reći?
— Naravno da neću. Sve dok posle počistite za sobom.
— Moram i da čistim?
Delovala je iskreno zgroženo. — Kada kuvam u kući svog sina…
Prekinula sam je.
— Karmen.
Zaćutala je.
— Ovo nije kuća vašeg sina.
Ta rečenica pala je na sto poput kamena.
Havijer je spustio pogled.
Njegova majka ostala je potpuno nepomična.
— I još nešto — nastavila sam. — Želim da znam koliko dugo planirate da ostanete.
— Laura… — promrmljao je Havijer.
— Ne. Skoro dva meseca živim kao da sam gost u sopstvenoj kući. Hoću datum.
Karmen se okrenula prema sinu.
— Rekao si mi da mogu da ostanem koliko god mi bude potrebno.
Pogledala sam Havijera.
— Rekao si joj to?
Malo je prebledeo.
— Mislio sam…
— Bez pitanja?
— Ona je moja majka.
— A ovo je naš zajednički život.
Nekoliko sekundi niko nije progovorio.
Na kraju je Karmen uzela telefon.
— Otići ću sutra.
Havijer je podigao glavu.
— Mama, nema potrebe da…
— Ima — rekla sam. — Mislim da je tako najbolje.
Karmen me je besno pogledala.
— Dobila si šta si htela.
Polako sam odmahnula glavom.
— Ne takmičim se s vama. — Naravno da se takmičiš.
— Ne. Samo postavljam granice u sopstvenoj kući.
Te večeri Karmen je naručila hranu.
Pojela ju je sama u dnevnoj sobi.
Havijer i ja završili smo paprikaš u kuhinji.
Nismo mnogo razgovarali.
Ali kada smo završili večeru, odneo je naše tanjire do sudopere.
— Izvini — rekao je.
— Za šta tačno?
Uzdahnuo je.
— Zato što sam dozvolio da sve ode ovako daleko.
Nekoliko sekundi sam ga posmatrala.
— Ne želim da problem nestane samo zato što tvoja majka sutra odlazi.
— Znam.
— Želim da shvatiš da, kada me neko ne poštuje u ovoj kući, ne možeš da tražiš od mene da to trpim samo da bismo izbegli svađu.
Havijer je klimnuo glavom.
— Razumem. — Nadam se.
Sledećeg jutra Karmen se pojavila sa dva kofera.
Nije spomenula večeru.
Nije se ni izvinila.
Pre nego što je izašla, zastala je pored kuhinjskih vrata.
— Usput — rekla je ne gledajući me — onaj paprikaš ipak nije tako loše mirisao.
Blago sam se nasmešila.
To je verovatno bilo najbliže izvinjenju koje ću ikada dobiti od nje.
— Drago mi je. Karmen je uzela torbu.
— Ali imao je previše sosa.
Glasno sam se nasmejala. Pokušala je da zadrži ozbiljan izraz lica, mada mi se na trenutak učinilo da će se i ona nasmejati.
Zatim je otišla.
Tog popodneva, kada sam se vratila s posla, kuća je bila tiha.
Ušla sam u kuhinju.
Otvorila ormarić.
Izvadila svoju šerpu.
I spremila potpuno isti paprikaš.
Samo sa još više sosa.