Moj muž Markos izgovorio je te reči ne skidajući pogled sa telefona. Kao da me obaveštava da će sutra padati kiša.
Kao da moja subota već pripada njemu. Ostala sam nepomično da stojim pored kuhinjskog stola, držeći šolju kafe u rukama.
— Šta si rekao?
Markos je konačno podigao glavu.
— Mama nije dobro. Potrebna joj je pomoć.
— To sam čula. Pitam te šta si joj tačno obećao.
Namrštio se.
— Da ćeš sutra svratiti kod nje.
— Jesi li mene prvo pitao?
— Ana, molim te. Nemoj sad da počinjemo.
Nasmešila sam se.
Ne zato što mi je bilo smešno.
Već zato što su te dve reči — „nemoj da počinjemo“ — postale Markosov omiljeni način da završi svaki razgovor u kojem bih pokušala da postavim granicu.
Spustila sam šolju na sto.
— Ne počinjem ništa. Samo želim da znam zašto raspolažeš mojim vremenom, a da me ništa ne pitaš.
— Zato što je ona moja majka.
— Upravo tako. Tvoja majka.
Izraz lica mu se promenio.
— I šta bi to trebalo da znači?
— Da, ako joj treba neko da sutra ode i očisti kuću, možeš ti da odeš.
Markos se kratko i neverujuće nasmejao.
— Radim cele nedelje.
Gledala sam ga nekoliko sekundi.
— I ja.
— Ali sutra sam hteo da se odmorim.
— I ja.
Ovog puta nije odgovorio.
A ta tišina me je podsetila na nešto što sam već predugo pokušavala da ignorišem.
Za Markosa je njegov umor bio razlog.
Moj umor bio je izgovor.
Bili smo u braku osam godina.
Tokom prvih godina moj odnos sa njegovom majkom Terezom bio je sasvim dobar. Nismo bile prijateljice, ali smo se međusobno poštovale.
Sve je počelo da se menja kada je Tereza otišla u penziju.
Odjednom je imala vremena da nas zove zbog svega.
Sijalica koju nije mogla da promeni.
Zavesa koju je trebalo oprati.
Ormar koji je trebalo srediti.
Prozori su bili prljavi.
Trebalo je pomeriti kauč.
Trebalo ju je odvesti u supermarket.
Trebalo je odneti kutije u ostavu.
U početku je Markos išao.
Onda je postao „previše zauzet“.
I malo-pomalo, svi ti poslovi počeli su da prelaze na mene.
— Ana je slobodna u petak.
— Ana može da ti pomogne.
— Ana će se odvesti do tebe.
— Ana bolje čisti.
— Ana može malo da ostane.
Reč „može“ bila je zanimljiva.
Jer niko me zapravo nije pitao da li mogu.
A još manje da li želim.
Najgore je bilo što je Tereza vrlo brzo shvatila kako sve to funkcioniše.
Pozvala bi me i uvek počinjala isto:
— Dušo, izvini što te uznemiravam…
A onda bi stigao spisak.
Jednog jutra otišla sam da joj pomognem da očisti kuhinju, a završila sam ribajući dva kupatila, menjajući posteljinu, usisavajući celu kuću i noseći četiri kese odeće u perionicu.
Drugi put me je zamolila da svratim „na pet minuta“ da pomerim nekoliko saksija.
Ostala sam tri sata.
Ali svaki put kada bih pokušala da odbijem, Tereza bi nekako dobila novi bol.
Leđa.
Koleno.
Ručni zglob.
Vrat.
Zglobovi.
Nikada nisam sumnjala da zaista može da ima bolove.
Ono u šta sam počela da sumnjam bilo je zašto njen sin smatra da ti bolovi automatski pretvaraju njegovu ženu u kućnu pomoćnicu.
Te večeri Markos je ponovo uzeo telefon.
— Dakle, u koliko sati ideš?
Pogledala sam ga.
— Ne idem.
Podigao je obrve.
— Kako to misliš, ne ideš?
— Sutra imam planove.
— Kakve planove?
— Moje.
— Ana, mama je bolesna.
— Onda idi ti.
— Već sam ti rekao da moram da se odmorim.
— A ja sam tebi rekla da moram i ja.
Markos je spustio telefon na sto malo jače nego što je bilo potrebno.
— Već sam joj obećao.
— To je tvoj problem.
— Napravićeš od mene budalu.
— Ne. To si uspeo sam, bez moje pomoći, kada si obećao nešto u moje ime.
Ustao je.
— Ne razumem zašto ti je toliko teško da joj pomogneš par sati.
To me je nateralo da se nasmejem.
— Par sati? Poslednji put sam otišla da joj okačim zavesu, a završila sam čisteći čak i rernu.
— Preteruješ.
— Bila sam tamo pet sati.
— Zato što si htela.
Pogledala sam ga pravo u oči.
Ta rečenica bila je dovoljna.
— Odlično.
— Šta je odlično?
— Sutra ćemo videti koliko zaista traje ta „mala pomoć“.
Markos je očigledno moje reči protumačio kao predaju.
Nasmešio se.
— Hvala. Znao sam da ćeš se urazumiti.
Nisam ga ispravila.
Sledećeg jutra u osam i dvadeset Markos je još spavao.
Istuširala sam se, obukla i skuvala kafu.
U osam i četrdeset njegov telefon počeo je da zvoni na noćnom stočiću.
— Mama je — promrmljao je.
— Javi se.
— Sigurno pita kada ćeš krenuti.
— Onda se javi. Markos je prihvatio poziv.
— Zdravo, mama.
Čak sam i iz kuhinje mogla da čujem Terezin glas.
— Je li Ana već krenula?
Markos me je pogledao.
— Još je ovde.
— Onda joj reci da požuri, sine. Imam toliko toga da uradim.
Prišla sam.
— Uključi zvučnik.
Markos je širom otvorio oči.
— Zašto?
— Uključi ga.
Uradio je to.
— Dobro jutro, Tereza.
— Ana! Hvala bogu. Vidi, baš sam loše. Ruke me užasno bole. Praktično ništa ne mogu da radim.
— Žao mi je. Jesi li razgovarala sa lekarom?
Nastala je kratka pauza.
— Pa… znaš kako je to. U ovim godinama sve boli.
— Naravno.
— Pripremila sam sredstva za čišćenje. Prvo bi trebalo očistiti kupatila, onda kuhinju, usisati, oprati podove, promeniti posteljinu i, ako možeš, oprati prozore u dnevnoj sobi.
Pogledala sam Markosa.
Izbegao je moj pogled.
— Tereza, je li sve to ono „da mi malo pomogneš“?
— Pa, dušo, kad već dolaziš…
— Ja ne dolazim.
Tišina.
Markos se naglo uspravio.
— Ana…
Iz telefona se začuo Terezin glas.
— Kako to misliš, ne dolaziš?
— Zato što ja nikada nisam rekla da ću doći. Markos ti je to obećao, a da mene nije pitao.
Ponovo tišina.
— Ali rekao mi je da tebi to ne smeta.
Okrenula sam glavu prema mužu.
— To si rekao?
Markos je prešao rukom preko lica. — Samo sam pokušavao da pomognem.
— Odlično. Onda ćeš danas moći baš mnogo da pomogneš.
Tereza kao da nije razumela.
— Kako to misliš?
— Markos će doći.
Moj muž je skoro iskočio iz kreveta.
— Šta?!
— Tvojoj majci treba pomoć. Ti si joj je obećao. Problem rešen.
Tereza je odmah reagovala.
— Ali Markos mnogo radi tokom nedelje.
— I ja.
— Da, ali on je veoma umoran.
— I ja.
— Ana, nema potrebe da se tako ponašaš.
— Ne ponašam se nikako. Samo ispravljam nesporazum.
Prekinula sam vezu.
Markos me je gledao kao da sam upravo počinila neoprostivu izdaju.
— Ne pada mi na pamet da idem.
— Onda pozovi majku i reci joj to.
— Ali ti to možeš sasvim lepo da uradiš!
— Možeš i ti.
— To je kućni posao!
Zurila sam u njega.
— Ponovi to.
Markos je prekasno shvatio šta je rekao.
— Nisam tako mislio…
— Jesi.
Uzela sam torbu.
— Gde ideš?
— Na doručak sa Laurom. Posle idem kod frizera, a popodne se nalazim sa prijateljicama.
— Dok je moja majka sama u kući koja je u haosu?!
Okrenula sam se na vratima.
— Markose, tvoja majka ima pedeset devet godina, živi sama zato što je tako odlučila i, ako je zaista toliko bolesna da ne može ni krpu da drži, potreban joj je lekar ili neko koga će platiti da joj pomaže. Ne snaja koju će neko naterati.
Izašla sam.
Mislila sam da će se tu sve završiti.
Pogrešila sam.
U jedanaest i petnaest Tereza me je pozvala.
Nisam se javila.
U jedanaest i sedamnaest ponovo je zvala.
U jedanaest i dvadeset dva stigla mi je poruka:
„Veoma sam razočarana u tebe.“
Nisam odgovorila.
Pet minuta kasnije stigla je još jedna:
„Porodica treba da pomaže jedni drugima.“ To je već zasluživalo odgovor.
„Potpuno se slažem. Zato pretpostavljam da je Markos već krenuo kod tebe.“
Više mi nije pisala.
Vratila sam se kući oko šest.
Čim sam otvorila vrata, znala sam da se nešto dogodilo.
Markos je sedeo u dnevnoj sobi.
Pored njega je bila Tereza.
A tu je bila i njegova sestra Patricija.
Sva tri lica okrenula su se prema meni.
Tereza je prekrstila ruke.
— Moramo da razgovaramo.
Mirno sam spustila torbu na stolicu.
— Izvolite.
— To što si danas uradila bilo je veoma ružno.
— To što nisam otišla da ti čistim kuću?
— Ostavila si me na cedilu nakon što mi je Markos obećao da ćeš doći.
— Markos ne može da obećava moj rad.
Patricija se umešala.
— Ali ti si njegova žena.
— I?
— Postoje neke stvari koje žena radi za porodicu.
Pogledala sam je.
— Odlično. I ti si porodica. Jesi li išla da čistiš?
Patricija je otvorila usta.
Pa ih zatvorila. Tereza je odgovorila umesto nje.
— Patricija ima dvoje dece.
— Od devetnaest i dvadeset dve godine.
— To nema veze.
— Naravno da ima. Svi ovde imaju razlog zbog kojeg ne mogu da čiste tvoju kuću. Zanimljivo je samo što jedino moj razlog nikada nije važan.
Markos je ustao.
— Ana, dosta.
— Ne. Sada ćemo zaista razgovarati.
Izvadila sam telefon.
Otvorila kalendar.
— U poslednja tri meseca išla sam kod tvoje majke jedanaest puta.
Markos se namrštio.
— Nije moguće da je bilo toliko.
— Zapisala sam.
Počela sam da čitam.
— Treći jun: supermarket i apoteka. Osmi jun: prozori. Sedamnaesti jun: posteljina. Dvadeset deveti jun: čišćenje kuhinje. Sedmi jul: nošenje kutija u ostavu…
Tereza je počela da crveni.
— Ne moraš da vodiš evidenciju o svakoj usluzi.
— Tvoj sin kaže da preterujem. Tako da očigledno moram.
Nastavila sam.
Kada sam završila, niko nije govorio.
Jedanaest poseta.
Više od trideset sati.
Ne računajući gorivo.
Ne računajući kupovine koje sam mnogo puta sama platila.
Ne računajući svaki put kada bi Tereza rekla: „Kad si već ovde“, pa me zamolila da uradim još nešto.
Pogledala sam Markosa.
— Znaš li koliko puta si ti otišao kod nje u ta tri meseca?
Nije odgovorio.
— Dva puta.
Patricija je spustila pogled.
— A ti? — upitala sam je.
— Ne znam…
— Jednom. Za njen rođendan.
Tereza je ustala.
— Nikoga nisam terala!
— Ne. Ti si tražila. Markos je obećavao. A ja sam izvršavala, jer svaki put kada bih pokušala da kažem „ne“, neko bi me optužio da sam sebična.
— Nikada te nisam nazvala sebičnom.
— Upravo si mi rekla da si razočarana u mene zato što nisam došla da ti čistim kuću.
Tereza je zaćutala.
A onda je Markos napravio poslednju grešku.
— Čak i ako si u pravu, mogla si danas da odeš samo da izbegnemo svu ovu dramu.
Pogledala sam ga.
— Zar još uvek ne razumeš?
— Razumem da od gluposti praviš ogroman problem.
— Ne. Problem je što ti je jutros bilo potpuno normalno da žrtvuješ moj slobodan dan da bi sačuvao svoj.
Nije odgovorio.
— I kada je tvoja majka rekla da je previše bolesna da čisti, nisi pomislio: „Otići ću da joj pomognem.“ Pomislio si: „Poslaću Anu.“ Patricija je pogledala svog brata.
Ovog puta je čak i njoj bilo neprijatno.
— Markose… — promrmljala je. — To stvarno zvuči prilično loše.
— Ne mešaj se.
— Vi ste mene pozvali — odgovorila je.
Tereza je uzela torbu.
— Dobro. Ako je pomaganje meni tolika žrtva, platiću nekoga.
— Upravo to i treba da uradiš ako ti je pomoć redovno potrebna.
— Nemaju svi novac za bacanje.
Podigla sam obrvu.
— Novac za bacanje?
Tereza je zaćutala.
Savršeno dobro sam znala da je dva meseca ranije potrošila skoro hiljadu evra na novi televizor.
Znala sam i da joj frizerka dolazi kući svake druge nedelje.
I da je upravo rezervisala odmor sa Patricijom.
Ali platiti nekome da očisti kuću bilo je „bacanje novca“.
Jer je do tog trenutka imala mene besplatno.
Tereza je ljutito izašla.
Patricija je krenula za njom.
Markos i ja ostali smo sami.
Skoro minut niko nije rekao ni reč.
Konačno je upitao: — Jesi li sada zadovoljna?
— Nisam.
— Tako izgleda.
— Umorna sam, Markose.
— Svi smo umorni.
— Upravo tako. Ali samo se o mom umoru može pregovarati.
Seo je.
Prvi put tog dana nije imao spreman odgovor.
— Nisam želeo da se osećaš iskorišćeno.
— Ali si me iskorišćavao.
— Nisam to tako video.
— Upravo je u tome problem.
Sela sam preko puta njega.
— Od danas postoji jedno pravilo.
— Kakvo pravilo?
— Nikada više nećeš obećavati moje vreme, moj novac niti moj rad bilo kome, a da me prethodno ne pitaš.
Markos je polako klimnuo glavom.
— U redu.
— I kada tvojoj majci bude potrebna pomoć, prvo ćete ti i Patricija odlučiti šta možete da uradite. Ako posle želite da pitate mene, pitaćete me. A ja ću odlučiti.
— Važi.
— Ne želim „važi“ samo da bismo završili raspravu. Želim da razumeš.
Markos je nekoliko sekundi ćutao.
— Razumem.
Još nisam znala da li je to istina.
Ali dokaz je stigao dve nedelje kasnije.
Bila je sreda popodne kada je Tereza pozvala.
Markos je spremao večeru.
Iz kuhinje sam čula njegov glas.
— Da, mama… šta ti treba?
Pauza.
— Ne, Ana sutra radi.
Još jedna pauza. Markos me je pogledao sa vrata.
Ovog puta nije govorio u moje ime.
— Mogu ja da svratim posle posla — rekao je. — Ili mogu da pitam Patriciju.
Nasmešila sam se ne rekavši ništa.
Tereza je nastavila da govori.
— Ne, mama. Neću ti obećati da će Ana doći. Ako hoćeš, pitaj je sama.
Kada je završio razgovor, spustio je telefon na kuhinjsku radnu ploču.
— Treba da pomeri neke kutije.
— I?
— Ja ću sutra otići.
— Odlično.
— Kaže da bi trebalo očistiti i ormar u hodniku.
— Kakva slučajnost.
Markos se nasmejao.
— Rekao sam joj da ću pomeriti kutije. Ormar neki drugi dan.
To je bilo nešto novo.
Ne zato što je naučio da kaže „ne“ svojoj majci.
Već zato što je konačno shvatio da pomoći nekome ne znači pokloniti mu vreme druge osobe.
A shvatila je i Tereza. Prestala je da me zove svake nedelje.
Kada joj je nešto trebalo, prvo je zvala svoju decu.
Mesec dana kasnije angažovala je ženu koja joj je čistila kuću svake druge nedelje.
I, zanimljivo, njeni zglobovi više nisu sprečavali da drži krpu svaki put kada bih ja imala slobodnu subotu.
Nikada se više nisam svađala sa Markosom zbog tog jutra.
Nije bilo potrebe.
Jer od tada, svaki put kada bi neko pokušao da odluči nešto u moje ime, on bi odgovorio pre mene:
— Pitaj Anu. Ja ne mogu ništa da obećavam u njeno ime.
Bila je to jednostavna rečenica.
Ali trebalo nam je osam godina braka da je naučimo.
Moje vreme nije bilo usluga koju je moj muž mogao da poklanja drugima.
A biti deo porodice nikada više neće značiti da moram da budem bilo čija besplatna kućna pomoćnica.