Nataša je već dva meseca odvajala deo plate u posebnu kovertu. Bio je to novac namenjen za Vanjinu ortodontsku protezu. Njen sin je nedavno napunio dvanaest godina. Zubi su mu rasli ukrivo, a ortodont u klinici bio je sasvim jasan: što ranije počnu sa terapijom, kasnije će biti lakše ispraviti zagrižaj.
Problem je bila cena — gotovo sto osamdeset hiljada rubalja za kompletan tretman, uključujući protezu i sve kasnije korekcije.
— Štedećemo malo-pomalo — rekao je tada Sergej, pregledajući predračun iz klinike. — Imamo nešto ušteđevine, a odvajaćemo i deo svake plate. Do proleća ćemo skupiti dovoljno.
Nataša se složila. Počela je da štedi na svemu. Nosila je ručak od kuće umesto da jede u kafiću pored posla, odustala je od nove jakne iako je stara, posle nekoliko sezona, već bila izlizana na laktovima, a kupovinu zimskih guma za automobil odložila je za još mesec dana.
Svaka hiljada rubalja koju bi uspela da uštedi završavala je u koverti na kojoj je pisalo „Vanjina proteza“, skrivenoj u poslednjoj fioci komode.
Prvog meseca ušteđevina je rasla redovno.
Drugog — mnogo sporije. Nataša je proveravala iznose u aplikaciji na telefonu, u kojoj je vodila porodični budžet, i počela da primećuje troškove koje ona nije napravila.
— Serjoža, ovde ima transfer od petnaest hiljada — rekla je Nataša, pokazujući mu ekran telefona. — Na šta je otišao taj novac?
— Ah, to je bilo za mamu — odgovorio je Sergej, ne podižući pogled sa tanjira. — Pokvario joj se bojler i hitno je morala da kupi novi.
Nataša je samo klimnula glavom.
Dve nedelje kasnije pojavila se još jedna uplata.
Dvadeset hiljada rubalja.
— Opet tvojoj majci? — upitala je Nataša, iako je već znala odgovor.
— Trebale su joj nove naočare — Sergej je slegnuo ramenima, kao da je to nešto sasvim normalno. — Vid joj se pogoršao. Bez naočara gotovo ništa ne vidi.
Svaki put pojavljivalo se novo objašnjenje.
Jednom joj je skočio pritisak pa su joj bili potrebni skupi lekovi.
Drugi put su je poplavile komšije i trebalo je platiti popravku.
A ponekad bi Sergej jednostavno rekao:
— Mama me je zamolila. Bilo mi je glupo da je odbijem.
Nataša je slušala, klimala glavom i gledala kako se koverta namenjena Vanjinoj protezi puni sve sporije, kao da neka nevidljiva ruka istovremeno iz nje izvlači novčanice.
Marina Ivanovna, njena svekrva, živela je sama u trosobnom stanu u centru grada.
Posle razvoda od Sergejevog oca stan je ostao njoj. Osim toga, od svojih roditelja nasledila je malu kuću na periferiji.
Penzija joj je bila sasvim pristojna, ali je Marina Ivanovna živela daleko iznad svojih mogućnosti.
Nova bunda svake dve ili tri godine, skupa kozmetika, putovanja u banje, kuhinja od punog drveta koju je upravo naručila da zameni staru, iako je prethodna još bila u odličnom stanju.
Za sve to Marina Ivanovna nikada nije imala dovoljno novca.
Ali novac njenog sina uvek se nekako pronašao.
— Serjoža, moraš da razgovaraš sa majkom — molila ga je Nataša više puta, iscrpljena njenim neprestanim „hitnim potrebama“. — Štedimo za Vanjinu protezu. Imamo konkretan i važan cilj. Ali novac stalno nestaje.
— Kako nestaje? — vređao se Sergej. — Pomažemo mojoj majci. Sama je i teško joj je.
— Teško joj je zato što troši više nego što može da priušti — odgovarala je Nataša, pokušavajući da ostane smirena. — A mi, umesto da sredimo zube svom sinu, plaćamo njene bunde i odmore.
— Strpi se još malo — odgovarao bi Sergej kao i uvek. — Mama je već u godinama. Koliko joj je još ostalo da uživa u životu? Ni proteza nije toliko hitna. Možemo da sačekamo šest meseci. Ništa strašno se neće dogoditi.
Nataša bi tada zaćutala.
Svaki razgovor završavao se isto.
Sergej bi tražio još malo strpljenja, obećavao da „sledećeg meseca neće ništa slati“, a ubrzo bi se pojavila nova hitna potreba Marine Ivanovne.
Kada se približio svekrvin jubilej, koverta je postala toliko sumnjivo tanka da je Nataša dva puta prebrojala novčanice.
Od sto hiljada rubalja koje su uspeli da skupe ostalo je samo trideset pet hiljada.
— Serjoža — Nataša je raširila novac po stolu. — Gde je ostatak?
Ovog puta Sergej nije ni pokušao da izmisli priču o pokvarenom bojleru.
— Potrošio sam na mamin jubilej — priznao je, sklanjajući pogled. — Važan je datum. Htela je da iznajmi salu i pozove mnogo ljudi. Trebalo je doplatiti salu i ketering.
Nataša ga je nepomično gledala.
— Znači, uzeo si novac namenjen lečenju našeg sina i potrošio ga na salu za jubilej svoje majke?
Svaku reč izgovorila je polako, kao da je morala samu sebe da čuje kako bi poverovala da je to istina.
— A šta sam trebalo da uradim? — Sergej je raširio ruke. — Mama me je zamolila. Vanja može da sačeka šest meseci. Neće umreti zbog toga.
Nataša nije odgovorila.
Ćutke je pokupila preostali novac, vratila ga u kovertu, stavila u fioku i izašla iz kuhinje.
U subotu je cela porodica otišla na jubilej.
Marina Ivanovna iznajmila je prostranu restoransku salu na periferiji grada, ukrašenu kristalnim lusterima i belim stolnjacima.
Bilo je oko trideset gostiju — rodbina, komšije i stare prijateljice slavljenice.
Stolovi su bili doslovno zatrpani hranom: crvena riba, hladetina, pečena patka… Čak je postojao poseban sto prepun torti i drugih poslastica.
Unajmljeni voditelj vodio je proslavu, a u uglu sale nalazio se sto sa penušavim vinom i voćem za doček gostiju.
Nataša je sedela pored Sergeja i posmatrala sav taj luksuz.
U glavi su joj se vrteli samo brojevi.
Koliko košta ovakva sala?
Koliko košta ketering za trideset ljudi?
Koliko voditelj naplaćuje celo veče?
Svaki od tih iznosa išao je direktno na štetu Vanje i njegovog budućeg lečenja.
— Kako je sve divno! — oduševljeno je rekla žena koja je sedela u blizini. — Marina Ivanovna zaista nije štedela!
Nataša je naterala sebe da se pristojno nasmeši i spustila pogled prema tanjiru.
Sa svakim minutom osećala se sve gore.
Ne zbog zavisti.
Već zato što je vrlo dobro znala čijim novcem je sav taj luksuz plaćen.
Sergej se pored nje smejao i nazdravljao sa rodbinom, kao da uopšte nije primećivao kako se njegova žena sve više povlači u sebe.
Na polovini proslave voditelj je najavio zdravice.
Rođaci su ustajali jedan za drugim, govorili lepe reči Marini Ivanovnoj i želeli joj zdravlje i dug život.
Ona je sedela na počasnom mestu, blistajući u novoj haljini, i primala čestitke sa izrazom osobe potpuno uverene da zaslužuje sav taj sjaj.
— A sada ćemo čuti i snaju! — objavio je voditelj, pružajući mikrofon Nataši. — Natalija, izvolite.
Nataša je ustala i uzela mikrofon.
Sala se malo utišala.
Svi su očekivali uobičajenu ljubaznu čestitku kakvih su te večeri već čuli mnogo.
— Marina Ivanovna — počela je Nataša mirnim glasom — želim vam dobro zdravlje, dug život i porodičnu sreću.
Svekrva se zadovoljno osmehnula i stavila ruku na grudi u znak zahvalnosti.
Nataša je napravila kratku pauzu.
A onda je promenila ton.
I dalje je govorila tiho, ali sada je u njenom glasu bilo nečeg čvrstog.
— Takođe bih želela da kažem nekoliko reči o tome odakle je stigao novac za ovu prelepu proslavu.
Sala je utihnula.
Bio je to onaj poseban, gotovo zaglušujući muk koji nastaje kada svi u istom trenutku shvate da će se dogoditi nešto neočekivano.
— Marina Ivanovna — nastavila je Nataša, držeći mikrofon obema rukama — vi vrlo dobro znate odakle je došao novac za ovu salu, ketering i voditelja. Ni u svojim godinama niste naučili da živite u skladu sa svojim mogućnostima. A posledice toga, iz nekog razloga, ne plaća vaša penzija, nego moja i Sergejeva plata.
Žamor je prošao salom.
Neki gosti su razmenili poglede. Neko je spustio viljušku na tanjir. Drugi je ostao ukočen sa čašom na pola puta do usana.
— Štedeli smo za protezu našeg sina — nastavila je Nataša ne podižući glas. — Vanji već pola godine zubi rastu ukrivo, a ortodont insistira da što pre počnemo lečenje. Ali novac koji smo za to odvojili završio je u ovoj sali i u crvenoj ribi za trideset gostiju.
Žena u blizini prekrila je usta rukom od iznenađenja.
Starija gospođa na drugom kraju stola, očigledno prijateljica Marine Ivanovne, pogledala je slavljenicu očekujući objašnjenje.
Marina Ivanovna polako je ustala.
Osmeh koji joj je samo nekoliko sekundi ranije krasio lice potpuno je nestao.
— Šta ti to pričaš? — odbrusila je oštro. — Jesi li potpuno poludela da ovako govoriš pred gostima?
— Govorim istinu — odgovorila je Nataša ne spuštajući pogled. — Mesecima tražite novac od Sergeja. Prvo bojler, zatim naočare, pa pritisak… A na kraju je novac završio ovde.
— Kakav bezobrazluk! — Marina Ivanovna pogledala je goste tražeći podršku. — Napravila si cirkus na mom jubileju! Da li uopšte shvataš šta radiš?
Sergej je pokušao da ustane i nešto kaže, ali je zastao na pola pokreta, gledajući čas majku, čas suprugu.
— Da, shvatam — rekla je Nataša i spustila mikrofon. — Samo sam želela da gosti znaju ko je zapravo platio ovu proslavu.
Marina Ivanovna pocrvenela je od besa.
Ruke su joj zadrhtale, a šake su se stisle u pesnice.
— Sad ću ja tebe naučiti kako se poštuju stariji!
Pre nego što je iko stigao da reaguje, obišla je ugao stola i zgrabila Natašu za kosu.
Salom se prolomio zajednički krik.
Nekoliko gostiju naglo je skočilo. Čaša šampanjca prevrnula se po stolu.
— Marina Ivanovna! Šta radite?! — viknuo je neko.
Voditelj je potrčao da ih razdvoji, ali sve se dogodilo za svega nekoliko sekundi.
Nataša je vrisnula od bola i instinktivno uhvatila svekrvu za zglobove, pokušavajući da oslobodi kosu.
Stolica je odletela u stranu i udarila u susedni sto. Nekoliko tanjira palo je na pod uz glasan tresak.
— Pustite me!
Nataša je povukla svom snagom sve dok Marina Ivanovna konačno nije popustila stisak.
Žena je odstupila korak unazad, teško dišući, raščupana i sa divljim izrazom lica, kao da ni sama nije potpuno shvatala šta je upravo uradila.
Gosti su ostali skamenjeni.
Neki su već držali telefone u rukama, mada se niko nije usuđivao da otvoreno snima.
Nataša je drhtavom rukom namestila kosu dok joj je teme peklo od bola.
— Eto — rekla je promuklim glasom, gledajući goste. — Sada ste svi videli pravo lice slavljenice.
Okrenula se i krenula prema izlazu ne osvrćući se.
Njene potpetice odzvanjale su podom usred potpune tišine.
Kod vrata je jedan rođak pokušao da je zaustavi, mrmljajući kako „nije trebalo to da radi pred svima“.
Nataša je samo odmahnula glavom i izašla.
Hladan noćni vazduh udario joj je u vrelo lice.
Vožnja taksijem do kuće bila je duga. Gužva, semafori, a otprilike na pola puta počela je da pada kiša.
Nataša je prislonila obraz uz hladno staklo.
Bol u glavi polako je zamenio drugi osećaj.
Praznina.
I istovremeno ledena jasnoća.
Sve što se tokom prethodnih meseci gomilalo — izgovori, transferi, koverta koja je postajala sve praznija — odjednom se pretvorilo u jednostavnu i očiglednu sliku.
Kada je stigla kući, presvukla se i skuvala čaj, ali ga nije ni okusila.
Gotovo dva sata sedela je u kuhinji sve dok nije čula ključ kako se okreće u bravi.
Sergej je ušao namršten, ne pogledavši suprugu, i prebacio jaknu preko stolice.
— Zašto si morala da napraviš onakvu scenu? — upitao je bez pozdrava.
Nataša se polako okrenula prema njemu.
— Koju tačno scenu?
— Osramotila si sve! — Sergej je povisio glas skidajući cipele. — Ponizila si moju majku pred trideset ljudi! Sada nedelju dana neće moći komšijama da pogleda u oči!
Nataša ga je gledala u neverici.
— Uhvatila me je za kosu, Serjoža. Pred tih istih trideset ljudi.
— Ti si je isprovocirala! — uzvratio je Sergej. — Javno si je optužila umesto da o tome razgovaramo normalno, bez svedoka.
— Razgovarali smo — Nataša je odmahnula glavom. — Mesecima. Svaki put si od mene tražio strpljenje i smišljao novo objašnjenje za svaki transfer. I kakav je rezultat? Vanja i dalje nema protezu, a tvoja majka je proslavila jubilej pod kristalnim lusterima.
— Namerno si to uradila — insistirao je Sergej. — Čekala si zdravice da bi je što više povredila pred svima.
— Umorna sam od ćutanja dok se novac našeg sina troši na tuđe hirove.
Prvi put te večeri Natašin glas je zadrhtao.
— Da li se uopšte sećaš za šta smo štedeli?
— Kakve sada veze ima ta koverta? — Sergej je dlanom udario po stolu. — Pred svima si predstavila moju majku kao prosjakinju!
— Zato što se upravo tako ponaša, Serjoža — tiho je odgovorila Nataša. — Prosi novac od sopstvenog sina na račun svog unuka.
Sergej je ustao, prošao kroz kuhinju, ponovo seo, pa opet ustao.
Nataša ga je posmatrala.
— Na čijoj si ti strani?
— Kakve strane? — zarežao je Sergej. — To je moja majka! Shvataš li koliko će joj sada biti teško da pogleda ljude u oči?
— A kako misliš da će Vanji biti da još šest meseci hoda sa krivim zubima zato što je njegovoj baki bilo važnije da iznajmi salu?
Nataša je takođe ustala.
— Jesi li me u bilo kom trenutku ove večeri pitao kako sam nakon što me je tvoja majka pred trideset ljudi zgrabila za kosu?
Sergej je otvorio usta.
Ali nije pronašao odgovor.
Tišina koja je usledila bila je duga i teška.
Za Natašu je rekla više od bilo kojih reči.
— Sad mi je sve jasno — rekla je konačno. — Više te brine šta će komšije misliti o tvojoj majci nego ono što se dogodilo meni i našem sinu.
— Nataša, nemoj da izvrćeš stvari — pokušao je Sergej, sada mnogo manje siguran u sebe.
— Ne izvrćem ništa. Samo konačno jasno vidim ono što ranije nisam želela da prihvatim.
Rasprava je trajala gotovo sat vremena.
Povremeno bi se činilo da se smiruje, a onda bi ponovo buknula.
Sergej se čas izvinjavao zbog svojih reči, čas ponovo branio majku, pronalazeći jedan izgovor za drugim.
Nataša ga je slušala i odgovarala smireno, toliko smireno da je čak i samu sebe iznenadila.
Sa svakim minutom sve jasnije je shvatala da je odluku već donela.
Te noći spavali su odvojeno.
Sergej je ostao na kauču u dnevnoj sobi, još uvek mrmljajući kako „normalne porodice ne rešavaju probleme na ovaj način“.
Nataša je dugo ležala u mraku spavaće sobe i gledala u plafon.
Iznenadilo ju je koliko je mirno i jednostavno u njenoj glavi zvučala samo jedna misao:
Dosta je.
Sledećeg jutra zakazala je sastanak sa advokatom.
Stan u kojem su živeli pripadao je Sergeju. Nasledio ga je od bake pre braka i zvanično nikada nije bio deo zajedničke imovine.
Advokat je potvrdio da Nataša nema pravo na taj stan.
Na sopstveno iznenađenje, osetila je olakšanje.
Nisu imali šta da dele.
A nije postojao ni razlog da razvlače razvod.
Zahtev su podneli dve nedelje kasnije.
Sve do poslednjeg trenutka Sergej je verovao da će se njegova žena predomisliti.
Zvao ju je, slao poruke, a jednom se čak pojavio na njenom poslu sa buketom cveća koji je Nataša odbila da primi.
— Možda bismo zbog Vanje mogli da pokušamo da spasemo naš brak — predložio je Sergej tokom jednog od tih razgovora. — Mama je spremna da ti se izvini ako će to pomoći.
Nataša je odmahnula glavom.
— Nije stvar u izvinjenju. Stvar je u tome što će tebi njeno mišljenje uvek biti važnije od mog i od Vanjine dobrobiti. Jedno „izvini“ to neće promeniti.
Nataša više nije govorila o izgubljenom novcu.
Nije zahtevala da joj ga vrate.
Nije više pominjala banket.
Jednostavno je zatvorila to poglavlje.
Preselila se sa sinom u iznajmljeni stan blizu škole.
Posle trosobnog stana novi dom delovao je pomalo tesno.
Ali u njemu je vladao mir.
Nije bilo tuđih transfera ni „hitnih potreba“ drugih ljudi koje su tiho gutale porodični budžet.
Morali su da štede još više nego ranije. Sada su plaćali i kiriju i nisu mogli da računaju ni na čiju pomoć.
Ali koverta sa natpisom „Vanjina proteza“ ponovo je počela redovno da se puni.
Bez prekida.
Nataša je lično kontrolisala svaki trošak i više niko nije mogao da uzme ni jednu jedinu rublju iz te koverte kako bi platio tuđi jubilej.
Razvod je prošao mirno, bez skandala.
Sergej je ostao u stanu koji je nasledio od bake. I dalje je viđao sina vikendom i povremeno slao novac za njegove potrebe, mada su ti iznosi bili znatno manji od onih koje je ranije slao svojoj majci.
Marina Ivanovna je nekoliko nedelja pokušavala da zove bivšu snaju.
Ponekad se izvinjavala.
Ponekad ju je ponovo optuživala za sve svoje nevolje.
Nataša je prestala da se javlja.
Na kraju je blokirala njen broj.
Pet meseci kasnije konačno je uspela da skupi dovoljno novca za kompletan tretman.
U klinici je ortodont postavio sjajne metalne bravice na dečakove zube.
Vanja se pogledao u malo stomatološko ogledalo i široko se osmehnuo.
Bio je to pomalo stidljiv osmeh, još nenaviknut na protezu, ali iskreno srećan.
— Mama, vidi — rekao je Vanja posmatrajući svoj odraz. — Sada imam iste kao Kostja iz drugog odeljenja.
— Baš ti lepo stoje — odgovorila je Nataša uz osmeh.
Osetila je duboku toplinu u grudima.
Zbog tog osmeha vredelo je proći kroz sve što se dogodilo.
Na putu kući Vanja nije prestajao da joj priča kako će morati da se navikne na protezu.
Nataša ga je slušala dok je hodala držeći sina za ruku.
I prvi put posle mnogo vremena, bez straha i gorčine, pomislila je da je konačno donela pravu odluku.
Ne banketna sala sa kristalnim lusterima.
Ne održavanje privida zbog tuđeg jubileja.
Njen sin.
Ona sama.
I tih nekoliko stvari koje su zaista važne.