— Odmah uzmi ključeve od svoje majke!
Ušla je u našu spavaću sobu bez kucanja dok smo spavali!
Neću da živim u kući u koju svako može da ulazi i izlazi kad mu padne na pamet! Ili ćeš još danas promeniti brave, ili ću je izbaciti napolje zajedno sa svim njenim stvarima… a i tebe s njom! — vikala je Ksenija nakon što je zatekla svekrvu kako stoji pored njihovog kreveta sa krpom za prašinu u ruci.
Ksenija se naglo uspravila na dušeku i grčevito privukla pokrivač uz grudi.
San je nestao istog trenutka. Najpre je osetila neprijatnu, lepljivu obamrlost, a zatim vreli bes koji joj je prostrujao čitavim telom. Tačno ispred nje stajala je Nina Vasiljevna.
Svekrva je na sebi imala svoj uobičajeni bež kaput, koji se čak nije potrudila da skine u hodniku, a na nogama su joj još bile prljave cipele sa ulice.
U desnoj ruci držala je vlažnu žutu krpu kojom je metodično trljala staklena vrata ormara, ostavljajući vodene tragove i proizvodeći nepodnošljivo škripanje.
U jutarnjoj tišini taj zvuk delovao je zaglušujuće.
— Čemu tolika vika ovako rano? — promrmljao je Igor, još napola uspavan, teško otvarajući oči i pokušavajući da izoštri pogled. — Ksuša, šta ti je?… Mama?
Pridigao se na laktove.
— Kako si ušla? Zar nisi trebalo da ideš u vikendicu?
— Došla sam peške, Igore. Uhvatila sam prvi autobus, a onda sam prošetala dovde — potpuno mirno odgovori Nina Vasiljevna, ne prestajući da briše staklo. — Vi samo nastavite da spavate, ne obraćajte pažnju na mene. Ostalo mi je još samo nekoliko gornjih polica.
Nezadovoljno je odmahnula glavom. — Vikendom ležite do podneva, a ovde čovek ne može ni da diše. Prašina je svuda. Čim sam ušla, počelo je da me grebe grlo.
— Jeste li vi normalni? — Ksenija je nogom gurnula muža ispod pokrivača. — Igore, uradi nešto odmah! Šta, dođavola, tvoja majka radi u našoj spavaćoj sobi, u kaputu i cipelama sa ulice, u osam sati ujutru u subotu?! Kako je uopšte ušla u stan?!
— Svojim ključem, naravno — mirno odgovori svekrva.
Konačno je prestala da briše i pogledala snahu.
Njen težak, procenjujući pogled prešao je preko Ksenijine raščupane kose, golih ramena i pobelelih zglobova prstiju kojima je čvrsto stezala pokrivač.
— Igore mi je lično dao rezervni ključ. Nikad se ne zna šta može da se dogodi, a vi ste stalno na poslu. I evo, upravo se nešto dogodilo: tonete u prljavštinu brzinom svetlosti. Boli me da gledam kako moj sin živi ovako.
On je alergičan od detinjstva i ne bi trebalo da spava u ovakvoj svinjari.
— Mama, planirali smo da čistimo kasnije, popodne — promrmlja Igor, sedajući na ivicu kreveta i trljajući lice. — Mogla si prvo da pozvoniš ili da nas pozoveš telefonom. Nismo obučeni.
— Jao, Igore, šta ja kod tebe već nisam videla?
Nina Vasiljevna nehajno odmahnu rukom i istrese sa krpe nekoliko sivih grudvica prašine pravo na tepih pored kreveta.
— Nastavite da spavate. Pred vama je ceo vikend.
Tvoje zdravlje mi je mnogo važnije od vaših jutarnjih nežnosti. Sinoć, kada sam svratila da popijem malo vode, umalo nisam dobila napad astme od ovog ustajalog vazduha.
— Sinoć? — Ksenijin glas pretvorio se u promukli krik.
Skočila je iz kreveta, nabacila na sebe prvo što joj je palo pod ruku i bosa stala pred svekrvu.
— Znači, i juče ste njuškali po našem stanu dok nas nije bilo?! Igore, čuješ li ti ovo?! Ona ovde ulazi kao da je njena kuća!
— Ksuša, smiri se, molim te — promrmljao je muž molećivim izrazom lica. — Mama je samo svratila da popije vode. Prolazila je ovuda vraćajući se s posla. Šta je tu toliko strašno?
— Šta je strašno?
Ksenija mu priđe korak bliže, jedva se suzdržavajući da ga ne ošamari.
— Stajala je pored našeg kreveta dok smo spavali! U cipelama sa ulice! U našoj spavaćoj sobi! Igore, govorim ti poslednji put: uzmi joj ključeve. Odmah. Ustani, idi do svoje majke i uzmi taj svežanj.
Nina Vasiljevna se tiho nasmejala i nastavila da glanca staklo koje je već bilo savršeno čisto.
Njeni pokreti bili su namerno spori i mirni, što je Kseniju još više izluđivalo.
Bilo je očigledno da žena uživa i u efektu koji je izazvala i u potpunoj zbunjenosti svog sina.
— Niko meni ništa neće uzeti — izjavila je ne okrećući se. — Polovina ovog stana pripada mom sinu, prema tome imam puno pravo da budem ovde. Posebno kada vi niste sposobni da održavate ni minimum reda.
Pokazala je prema podu.
— Pogledaj ovo, Ksenija. Čitave grudve prašine po ćoškovima. Kada si poslednji put usisavala? Prošle godine?
— Vas se ne tiče kada sam poslednji put usisavala! — zagrmela je Ksenija prilazeći joj. — Spustite tu krpu i izađite iz moje spavaće sobe! I ostavite ključeve na noćnom stočiću odmah!
— A ti nemoj da vičeš na mene, mlada damo.
Nina Vasiljevna se naglo okrenula i našla licem u lice sa snahom.
Od nje se snažno osećao jeftin deterdžent pomešan sa vlagom sa ulice.
— Mnogo sam truda uložila u ovu kuću kada smo vam pomagali oko renoviranja. Zato naređuj na svom poslu. Ovde ću ja odlučivati gde ću biti i šta ću raditi. Igore, zašto ćutiš? Tvoja žena napada majku zato što pokušava da vam očisti stan, a ti sediš kao da si izgubio jezik.
Igor je duboko uzdahnuo i protrljao koren nosa.
Situacija mu je izmicala kontroli, mada je, zapravo, nikada nije ni držao pod kontrolom.
Pogled mu je prelazio sa besne žene umotane u pokrivač na majku koja je stajala usred spavaće sobe u prljavim cipelama i izgledala kao da je spremna za dug rat.
— Mama, stvarno bi bilo bolje da odeš kući — slabašno reče Igor, ne ustajući. — Mi ćemo sami očistiti. Zašto si došla tako rano?
— Došla sam da pomognem! — Nina Vasiljevna povisi glas i toliko jako stisnu krpu da nekoliko kapi prljave vode pade na parket. — Jer ako ja ne dođem, ovde ćete obrasti u mahovinu! A ona se još usuđuje da se raspravlja sa mnom! Umesto da mi zahvali što sam na svoj slobodan dan došla da čistim vašu prljavštinu.
— Nisam vas molila da dolazite! — preseče je Ksenija. — Igore, čekam. Ako ti ključevi odmah ne budu u mojim rukama, zovem bravara i za sat vremena ovde će biti nova brava. A račun ćeš platiti ti!
— Ksuša, nemoj da počinješ — namršti se Igor. — Kakve brave u subotu ujutru? Mama je samo htela da pomogne. Malo je preterala, ništa više. Mama, daj joj ključeve da se smiri. Posle ćemo ti ih vratiti.
— Ni slučajno!
Nina Vasiljevna ugura mokru krpu pravo u džep svog bež kaputa i prekrsti ruke.
— Neću vam dati nikakve ključeve. U ovom vašem haosu izgubićete ih već sutra. A sada idem u kuhinju. Sudopera je sva masna, muka mi je da je gledam. Vi ostanite ovde i raspravljajte se ko je gazda u kući kad vam se već toliko sviđa.
Okrenula se i odlučnim korakom izašla iz spavaće sobe, ostavljajući mokre tragove po svetlom laminatu.
Ksenija ju je ispratila pogledom osećajući kako joj mržnja ključa u grudima.
Zatim se okrenula prema mužu, koji je još sedeo na ivici kreveta kukavički oborene glave.
— Ti si bedna kukavica, Igore — procedila je kroz zube. — Upravo nas je ponizila u našoj sopstvenoj spavaćoj sobi, a ti nisi ni pokušao da je zaustaviš.
— A šta si htela da uradim?! — planuo je on, podižući ruke. — Da se tučem sa njom? Ona je starija žena! Došla je da očisti, dešavaju se takve stvari. Ti uvek od muve praviš slona!
— Od muve?
Ksenija zgrabi jastuk i svom snagom ga baci u zid.
— Stajala je iznad nas dok smo spavali! Obuci se. Idemo u kuhinju. A odatle će izaći bez ključeva ili ćeš izaći ti zajedno s njom. Ne šalim se, Igore.
Drhtavim rukama navukla je kućni ogrtač i toliko čvrsto stegla pojas da je jedva mogla da diše.
Drhtala je manje od jutarnje hladnoće, a više od poniženja koje je upravo doživela.
Iz kuhinje su dopirali zvuk vode i zveckanje posuđa. Svekrva, uverena u svoju potpunu nekažnjivost, već je započela svoju „kućnu akciju“.
Igor je navukao kućne pantalone izbegavajući da pogleda suprugu u oči.
Delovao je slomljeno, jadno i potpuno nesposobno da zaštiti bilo koga.
— Ideš za mnom — naredila je Ksenija ledenim pogledom. — A ako ponovo budeš ćutao dok ona pretura po našim stvarima, ne odgovaram za sebe.
Izašla je iz spavaće sobe i zamalo se okliznula na jednom od mokrih tragova koje je Nina Vasiljevna ostavila za sobom.
U kuhinji je vladao haos.
Svekrva je, još uvek u bež kaputu, stajala pored sudopere. Izvadila je sve posuđe koje se nakupilo tokom prethodna dva dana i nagomilala ga na radnu površinu.
Sada je besno prala tanjire, prskajući penu na sve strane.
Ista ona žuta krpa kojom je brisala spavaću sobu ležala je pored kutije za hleb.
— Ah, konačno ste se pojavili — dobacila je Nina Vasiljevna preko ramena dok je metalnim sunđerom napadala tiganj. — Pregledala sam vam namirnice. Polovina stvari u frižideru bila je pokvarena. Bacila sam majonez i salamu, već su bili sluzavi…
— Igore, jesi li ti normalan? Probudi se više! — Ksenija se okrenula prema mužu. — Tvoja majka je upravo hodala u cipelama sa ulice pored našeg kreveta! Stajala je i gledala nas dok smo spavali!
— Ksuša, ne preteruj, važi? — odgovori on neraspoloženo. — Niko te nije gledao. Brisala je prašinu. Znaš da je opsednuta čistoćom. Ušla je tiho misleći da nećemo ni primetiti.
— Tiho?
Ksenija još jače zategnu pojas ogrtača.
— Otključala je naša vrata ključem koji si joj ti dao meni iza leđa! Prošla je kroz hodnik u prljavim cipelama, ušla u našu spavaću sobu i počela da maše mokrom krpom iznad naših glava. I ti to nazivaš „opsednutošću čistoćom“? To je bezobrazna inspekcija!
— Dao sam joj ključeve za hitne slučajeve — ponovi Igor. — Ako pukne cev ili izgubimo naše. Niko nije očekivao da će doći rano da čisti. Sada ću mirno razgovarati s njom. Bez tvojih histeričnih ispada.
— Mirno? Odlično. Da vidimo kako ćeš „mirno razgovarati“ s njom.
Ksenija pokaza prema podu.
Prljavi, napola osušeni tragovi cipela Nine Vasiljevne protezali su se kroz hodnik sve do kuhinje.
Tamo je svekrva nastavila da uvodi svoj red na tuđoj teritoriji.
Kada je Ksenija ušla, Nina Vasiljevna je metalnim sunđerom već uništavala nelepljivi premaz na tiganju.
— Spustite taj sunđer i zatvorite vodu, Nina Vasiljevna — naredila je Ksenija ledenim glasom.
Svekrva se nije ni okrenula.
Samo je još jače pritisnula sunđer.
— Igore, ovaj vaš deterdžent smrdi na hemikalije — rekla je, namerno ignorišući Kseniju. — Rekla sam ti da kupuješ običan sapun. Ovo je čist otrov, a posle jedete iz tih tanjira.
— Mama, zatvori vodu, molim te — nervozno zamoli Igor. — Nismo završili razgovor.
Nina Vasiljevna nevoljno zavrnu slavinu i obrisa ruke pravo o kaput.
— O čemu imamo da razgovaramo? — upitala je stavljajući ruke na bokove. — Došla sam u stan čija polovina zakonski pripada mom sinu. Došla sam jer ste napravili užasne nehigijenske uslove. Supa u frižideru bila je kisela! Upravo sam celu šerpu prosula u toalet.
— Preturali ste po mom frižideru?! Bacili ste moju supu?!
Supa je bila skuvana prethodne večeri i bila je potpuno sveža.
— Igore, dokle ćeš stajati i gledati kako tvoja majka komanduje u mojoj kući?! Uzmi joj ključeve! Odmah!
— Ksuša, supa je možda mogla da se pokvari. Bilo je toplo — promrmlja Igor, sklanjajući pogled prema prozoru. — Mama, zašto si pregledala frižider? Sami bismo to sredili.
— Vi? — frknula je Nina Vasiljevna. — Pojeli biste tu kiselu gadost i otrovali se! Spašavam vas od trovanja hranom, a vi me napadate. Ni trunke zahvalnosti.
— Ne treba mi ni vaša pomoć ni vaša briga! — izjavi Ksenija. — Vi ovde ne komandujete. Izvadite ključeve iz džepa i stavite ih na sto. Odmah. Nikada više nećete preći ovaj prag bez mog ličnog poziva.
— Vidi je kako naređuje! — Nina Vasiljevna iskrivi usne. — Stan pripada oboma. Igor je platio polovinu. Zato ključevi ostaju kod mene. Ja sam njegova majka i imam pravo da znam u kakvim uslovima moj sin živi.
— Igore!
Ksenija prikova pogled za muža.
— Priđi joj, zavuci ruku u džep tog smešnog kaputa i uzmi naše ključeve. Ako to sada ne uradiš, kunem ti se da ti se posledice neće dopasti.
Igor je prebledeo.
Pogledao je čas suprugu, čas majku.
Napravio je nesiguran korak napred i zastao.
— Mama… daj ključeve, važi? — zamolio je gotovo dečačkim glasom. — Čemu ovaj skandal ovako rano? Ksuša je nervozna. Daj ih meni, ja ću ih čuvati, pa ću ti ih kasnije vratiti ako zatreba.
— Neću ti dati ništa — odseče Nina Vasiljevna i potapša nabrekli džep kaputa.
Metalni svežanj zazveča unutra.
— Kod vas će se izgubiti. Bolje da budu kod mene. A ti, Igore, umesto što slušaš svoju histeričnu ženu, uzmi krpu i pomozi mi oko prozora.
Ksenija je pogledala muža i osetila pravu mučninu.
Odrastao, zdrav muškarac stajao je usred sopstvene kuhinje spuštenih ramena, nervozno grickajući usnu, nesposoban da se suprotstavi majci.
Nije čak ni pokušavao da povrati nešto što je pripadalo i njemu.
— Jasno mi je — hladno reče Ksenija. — Znači, biraš da stojiš kao ovca dok ona ovde nameće svoja pravila. Nemaš ni trunku karaktera, Igore.
— Ksuša, zašto govoriš takve stvari? — pokušao je da se opravda. — Neka zadrži ključeve, kakve veze ima? Ne dolazi svaki dan. Ako jednom mesečno dođe da počisti, zašto moramo da pravimo skandal koji će čuti cela zgrada?
— Jednom mesečno?
Ksenija se nasmejala s prezirom.
— Ona je stalno ovde! Juče je dolazila dok nas nije bilo, danas se pojavila dok smo spavali. Hoće li sutra leći između nas da proveri spavamo li pravilno? A ti ćeš i to prihvatiti!
— Ne usuđuj se tako da razgovaraš s mojim sinom! — umešala se Nina Vasiljevna, preteći prilazeći bliže. — On je u svojoj kući. Ti nisi niko da mu govoriš šta da radi!
Ksenija je prestala da se smeje.
Lice joj se stvrdnulo.
Više nije nameravala da gubi vreme.
— Dobro — rekla je toliko tiho i jasno da se Igor trgao. — Ako ti ne možeš da rešiš ovo, Igore, rešiću ja.
Polako je zakoračila u kuhinju.
— Zaista mislite da imate pravo da komandujete ovde, Nina Vasiljevna? Došli ste nepozvani, otvorili naša vrata sopstvenim ključem, a sada bacate namirnice koje sam ja kupila svojim novcem. Zar ne mislite da ste prešli svaku granicu?
Svekrva nije ni trepnula.
— Tvoj novac, Ksenija, jeste porodični novac — svečano je izjavila. — A porodica je pre svega moj sin. Ako moj sin mora da živi u svinjcu i jede pokvarenu hranu zato što je njegova žena previše zauzeta karijerom ili samom sobom, ja kao majka imam obavezu da se umešam.
Pokazala je prema kuhinji.
— Pogledaj tu ploču! Toliko je masna da ćete uskoro morati sekirom da skidate prljavštinu. Kako ovde kuvaš? Ili jedete samo gotovu hranu?
— Mama, kuhinja je sasvim u redu — pokuša Igor. — Ksuša je sinoć radila do kasno i nije stigla. Danas smo planirali da očistimo.
— „Planirali smo“! — podrugljivo ponovi njegova majka. — Znam ja vaše „mi“. Ti bi ležao na kauču, a ona lakirala nokte. I prljavština bi nastavila da se gomila.
Ksenija je osećala kako joj krv udara u slepoočnice.
Svaka reč te žene gotovo joj je nanosila fizički bol.
Pogledala je sive tragove koje su njene cipele ostavljale po podu i shvatila da sve mora da se završi upravo tu.
— Igore, ponavljam poslednji put. Odmah uzmi ključeve od svoje majke! Ušla je u našu spavaću sobu bez kucanja dok smo spavali. Neću da živim u kući kroz koju svako može da ulazi i izlazi kad poželi. Ili ćeš još danas promeniti brave, ili ću je izbaciti napolje sa svim njenim stvarima… a i tebe zajedno s njom!
Pogledala ga je pravo u oči.
— Imaš tačno jedan minut da taj svežanj ključeva bude na stolu.
— Ksuša, prekini više s tim ključevima — odgovori Igor umornim izrazom lica. — Čemu toliki ultimatumi? Hajde da mirno doručkujemo, mama će skuvati čaj i razgovaraćemo kao odrasli ljudi.
— Kao odrasli?
Ksenija mu priđe sasvim blizu.
— Odrasli ljudi ne upadaju u tuđe stanove u zoru. Odrasli ljudi ne dozvoljavaju svojim majkama da preturaju po tuđim stvarima i frižiderima. Odrasli ljudi štite svoju porodicu od tuđeg mešanja. Ali ti, izgleda, još nisi odrastao.
— Ko se ovde meša?! — vrisnula je Nina Vasiljevna. — Ceo život sam posvetila tome da od njega napravim čoveka! A ti si došla kada je sve već bilo gotovo i sada želiš da me odvojiš od sina! Nećeš uspeti!
Udarila je rukom po džepu u kojem su bili ključevi.
— Ovi ključevi su moja garancija da uvek mogu da proverim da li je živ i da ga nisi izgladnela u ovoj vašoj „dizajnerskoj“ renovaciji.
— Mama, govori tiše — zamolio je Igor hvatajući je za rame.
Ona mu grubo skloni ruku.
— Ne diraj me! Vidiš dokle si stigao? Ona ti naređuje i preti da će te izbaciti iz tvoje sopstvene kuće! Ovo je njena kuća? Ovo je tvoja kuća, Igore! Ona je ovde samo gost!
Ksenija je ćutke posmatrala prizor.
Nešto se u njoj konačno slomilo.
Više nije bilo ni straha ni želje za dogovorom.
Ostala je samo hladna, kristalno jasna odluka.
Prišla je stolu, uzela žutu krpu sa dva prsta i, puna gađenja, bacila je svekrvi u lice.
— Napolje — rekla je tiho.
Nina Vasiljevna se ukočila dok joj je krpa klizila niz lice i padala na pod.
— Šta si rekla?
Oči su joj se raširile od besa.
— Bacila si mi prljavu krpu u lice?! Igore, jesi li video?! Jesi li video šta ova nesrećnica radi?!
— Ksenija, jesi li potpuno poludela?! — Igor je konačno reagovao, ali, kao što se moglo očekivati, protiv svoje žene. — To je moja majka! Kako se usuđuješ?
— Ovo više nije tvoj dom, Igore — odgovorila je Ksenija s takvim prezirom da je ustuknuo. — Ako za deset sekundi tvoja majka ne izađe iz ovog stana, počeću da bacam njene stvari kroz prozor. A počeću od tog bež kaputa koji toliko voli.
Pogledala je Ninu Vasiljevnu.
— Vreme teče. Ključevi na sto. I napolje.
— Igore, izbaci je! — vikala je svekrva. — Ona je ovde višak! Uništava našu porodicu! Ne poštuje te!
— Mama, idi u hodnik — konačno reče Igor, shvativši da je Ksenija ozbiljna.
Pokušao je nežno da pogura majku prema izlazu.
Ona se uhvatila za radnu ploču.
— Neću nigde! Neka ona ode! Neka pokupi svoje krpe i vrati se svojoj majci! Ja ću ostati ovde i uvesti red. Igore, ako je sada ne postaviš na mesto, prestaćeš da budeš moj sin! Čuješ li me? Biraj! Ili ja ili ova ludakinja!
Kseniju prođe jeza.
U tom trenutku shvatila je nešto suštinsko: Igor nikada neće izabrati.
Nastaviće da se klati između njih dve, pokušavajući da udovolji obema, i na kraju će iznova izdavati Kseniju.
— Vreme je isteklo — suvo reče.
Okrenula se i krenula prema ulaznim vratima.
— Kuda ideš? — viknu Igor.
Ksenija nije odgovorila.
Širom je otvorila ulazna vrata.
Svež vazduh sa stepeništa prodro je u zagušljiv stan.
Vratila se u kuhinju.
— Ili ćete oboje sada dobrovoljno izaći ili ću početi drugačije da postupam. I verujte mi, Nina Vasiljevna, taj svežanj ključeva vam više neće biti ni od kakve koristi. Zaključaću vrata iznutra i pozvati majstora ako bude potrebno.
Svaku reč izgovorila je polako:
— Ključeve. Na. Sto.
Svekrva je odjednom zaćutala.
Gotovo teatralno dostojanstveno zavukla je ruku u džep i izvadila svežanj.
Nekoliko sekundi ga je posmatrala, a zatim ga svom snagom bacila prema prozoru.
Ključevi su udarili u prozorsku dasku i pali iza radijatora.
— Eto ti ih — prosiktala je. — Ali zapamti moje reči: dopuzaćeš na kolenima kada te moj sin ostavi. A ostaviće te jer ti nisi niko.
Okrenula se Igoru.
— Idemo. Ovde više nemamo šta da tražimo. U ovoj deponiji čoveku se gadi i da diše.
Igor je ostao nepomičan.
Pogledao je suprugu, pa majku.
Na licu su mu se mešali očaj i ogorčenost.
Znao je da je ovaj trenutak tačka bez povratka.
Pa ipak, napravio je korak prema majci.
— Ksuša, praviš ogromnu grešku — rekao je prigušenim glasom. — Mama je u pravu. Ne ponašaš se normalno. Odlazimo. Ali nemoj da misliš da ću se vratiti kao da se ništa nije dogodilo. Ti si sama sve uništila. Sopstvenim rukama.
— Idite — bilo je sve što je Ksenija rekla. — Oboje. Napolje iz mog života.
Nedugo zatim Ksenija je držala telefon uz uho.
— Da, upravo tako. Sadovaja ulica broj dvanaest, stan četrdeset osam. Potrebno mi je da promenite cilindar brave, ako je moguće odmah. Za sat vremena. Da, platiću dodatno za hitnu intervenciju. Čekam vas.
Prekinula je vezu.
Tišina koja je zavladala stanom nakon što su Igor i njegova majka otišli bila je gotovo opipljiva.
Ksenija je ostala naslonjena na vrata koja je zaključala koliko god je mogla.
Pred očima joj je još bilo lice Nine Vasiljevne izobličeno besom i zbunjen, kriv, a istovremeno optužujući pogled njenog muža.
Čudno, nije joj se plakalo.
Osećala je samo prazninu.
Spustila je pogled.
Prljavi tragovi svekrvinih cipela po svetlom laminatu izgledali su kao šamar.
To nije bilo samo blato sa ulice.
Bila je to savršena slika koliko je drugom čoveku lako da pogazi tvoj privatni prostor kada mu ti dozvoliš da to radi.
Ksenija je polako otišla do kuhinje.
Nešto metalno zasijalo je pored radijatora.
Kleknula je i pogledala kroz uski otvor.
Tamo, upravo među prašinom koju je Nina Vasiljevna toliko mrzela, ležao je svežanj ključeva.
Ksenija ga je izvukla držeći ga sa dva prsta.
Godinama su ti komadi metala bili simbol njene strepnje.
Oduvek je znala da svekrva ima pristup njenom životu i ta spoznaja visila je nad njom poput mača.
— Gotovo je — prošaputala je u praznoj kuhinji. — Ovim ključevima više ništa nećete otvoriti.
Prišla je kanti za smeće i pustila ih da padnu pravo među ostatke supe koju je Nina Vasiljevna odlučila da „baci za njihovo dobro“.
Zatim je uzela čistu krpu i počela da briše pod.
Besno je uklanjala tragove cipela, miris jeftinog deterdženta i samo sećanje na to jutro.
Telefon na stolu je zavibrirao.
Na ekranu se pojavilo ime:
„Igor“.
Ksenija se ukočila.
Tačno je znala šta će joj reći.
Optužiće je da je surova. Ispričaće joj kako je njegovoj majci skočio pritisak, kako plače u kolima i kako je duboko razočaran što njegova supruga nije umela da se „ponaša zrelo“.
Mogla je čak da zamisli njegov ton: pomirljiv, pun opravdanja, ton muškarca koji nikada nije naučio da bude odrastao čovek u sopstvenom domu.
Ksenija je odbila poziv i blokirala broj.
Odmah zatim blokirala je i Ninu Vasiljevnu.
Prvi put za pet godina braka osetila je da je vazduh u stanu zaista čist.
Ne zato što je svekrva obrisala prašinu.
Već zato što je licemerje izašlo kroz vrata.
Zazvonilo je zvono.
Kratko i poslovno.
Ksenija se trgla, obrisala ruke i otišla da otvori.
Na odmorištu je stajao muškarac u plavom radnom kombinezonu sa kutijom alata.
— Vi ste zvali zbog zamene brave? — upitao je.
— Da.
Ksenija se pomerila da ga propusti.
— Stavite najsigurniju koju imate. Hoću da nijedan stari ključ više ne može da je otvori. Ni pod kakvim okolnostima.
— Sredićemo kako treba, gospođo — odgovorio je bravar dok je klekao pred vrata i počeo da rastavlja mehanizam. — Sa starim bravama je tako. Ponekad ih čovek mora potpuno promeniti da bi mogao mirno da spava.
Ksenija se vratila u kuhinju i stavila vodu da provri.
Slušala je zvuk metala, udarce alata i mehanizam koji je polako zamenjivan.
Svaki od tih zvukova kao da je zauvek zatvarao jedan deo njenog starog života.
Života u kojem je morala da odgovara tuđim očekivanjima.
Života u kojem se njen lični prostor smatrao zajedničkom svojinom, a njena osećanja bila manje važna od navodne „majčinske brige“.
Kada je bravar završio i pružio joj novi, sjajan i hladan svežanj ključeva, Ksenija je osetila neočekivani nalet snage.
Platila mu je, zatvorila vrata za njim i tri puta okrenula novi ključ.
Klikovi brave odjeknuli su u njoj gotovo umirujuće.
Prišla je prozoru.
Dole, na parkingu, Igorov automobil još je stajao.
On je sedeo za volanom, glave oslonjene na ruke.
Pored njega Nina Vasiljevna je energično gestikulirala, verovatno nastavljajući svoj beskrajni govor o užasnoj ženi sa kojom je njen jadni sin imao nesreću da se oženi.
— Sada je ovo samo moj dom — prošaputala je Ksenija.
I navukla zavese.
Vratila se u spavaću sobu i prišla ormaru koji je svekrva tog jutra tako predano čistila.
Na staklu su još ostali mutni tragovi prljave vode.
Ksenija je uzela čistu krpu i obrisala ih jednim potezom.
Znala je da je tek čeka težak razgovor o razvodu i podeli imovine.
Biće Igorovih žalbi i optužbi, poziva zajedničkih prijatelja i pokušaja da ih „pomire“.
Ali u tom trenutku, okružena tišinom, Ksenija se osećala potpuno slobodno.
Legla je na isti krevet nad kojim se samo nekoliko sati ranije nadvijala senka Nine Vasiljevne.
I prvi put posle dugo vremena zatvorila je oči bez straha da će začuti ključ kako se okreće u bravi.
Zaspala je znajući da u njenom svetu sada postoji samo jedna gospodarica.
I ta gospodarica više nikada neće predati ključeve svog života u tuđe ruke.