— Za mamin plac! Neka sada tamo odmara koliko god želi i neka više nikoga ne pita za dozvolu — glasno je rekao Ilja, podižući čašu.
Oko stola začuo se žamor odobravanja.
Neko se nasmešio, neko je pružio čašu da nazdravi sa Svetlanom Arkadjevnom, dok je ona stavila ruku na grudi i zahvalno pogledala sina. — E, to je pravi poklon — rekla je svekrva. — Znala sam da nećeš ostaviti majku bez njenog kutka.
Viktorija je polako okrenula glavu prema mužu.
Do tog trenutka mislila je da porodični ručak protiče sasvim normalno. Bio je topao avgustovski dan. Prozori dnevne sobe bili su otvoreni, a iz dvorišta se osećao miris jabuka i drveta zagrejanog na suncu.
Na stolu su bili isečeno povrće, pečeno meso, sveže začinsko bilje, sir i voće. Rođaci su razgovarali o berbi, planovima za jesen i poslednjim novostima iz svojih vikendica.
Sada su, međutim, svi gledali Svetlanu Arkadjevnu, koja je primala čestitke sa takvom sigurnošću kao da su joj ključevi i vlasnički papiri već bili u rukama.
— Koji si plac poklonio? — upitala je Viktorija. Ilja se blago nasmešio.
— Naš, naravno. Nemamo drugi.
— Onaj kod Ozjornog? — Da. Pomislio sam da je mami potrebniji. Mi ionako možemo da dolazimo vikendom.
Viktorija nije odmah odgovorila.
Njen muž je sedeo pored nje, mirno stavljao povrće na tanjir i izgledao potpuno zadovoljno.
Nije delovalo kao da makar na trenutak sumnja u ono što je upravo objavio.
Bio je uveren da je napravio veliki, velikodušan i potpuno ispravan gest.
— Jesi li već nešto završio od papira? — upitala je.
— Skoro. Ostala su samo dokumenta. Sutra ćemo sve pogledati.
Svetlana Arkadjevna se odmah razvedrila.
— Već sam smislila šta ću tamo da promenim. Staro stablo jabuke pored saune mora da se poseče. Samo pravi hlad. Ogradu prema putu treba zameniti višom. A onu malu šupu možemo potpuno da srušimo.
Viktorija je pogledala svekrvu.
— Zašto biste posekli jabuku?
— Smeta. — Ne smeta nikome.
— Bolje bi bilo da tamo napravimo zatvorenu sjenicu. Da insekti ne ulaze. I stazu treba proširiti. Kad moja sestra dođe sa celom porodicom, mora da bude mesta za sve.
Ilja je klimnuo glavom.
— Mama već dugo želi mesto gde može da provodi leto. — Pa ja tamo već provodim skoro celo leto — primetila je Svetlana Arkadjevna. — Samo sam se ranije osećala kao gost. Sada konačno mogu sve da uredim kako treba.
Zatim je počela da nabraja ko će spavati u kući, kome će dati malu sobu i ko bi mogao da prenoći u sauni nakon što je preurede.
Viktorija ju je saslušala do kraja. Nije želela da ispituje muža pred celom porodicom, iako su joj se pitanja već gomilala u glavi.
Nije ga pitala kada je odlučio da raspolaže imovinom koja nije njegova.
Nije ga ni podsetila da je taj plac bio njen mnogo pre nego što ga je upoznala.
Samo je zapamtila izraz na njegovom licu.
Ilja se smešio.
Prijala mu je pažnja rođaka, zahvalnost njegove majke i osećaj da jednim velikim gestom može nekoga da usreći.
Postojao je samo jedan problem.
Nije imao šta da pokloni.
Viktorija je taj plac kupila devet godina ranije, kada nije ni znala da Ilja postoji.
Zemljište je bilo malo, oko šest ari, sa starom prizemnom kućom, nakrivljenom šupom i zapuštenim delom uz zadnju ogradu. Prethodna vlasnica već godinama je živela kod ćerke i želela je da proda imanje nekome ko ga neće pustiti da potpuno propadne.
Viktorija je prvi put došla da ga pogleda jednog oblačnog aprilskog dana.
Zemlja je još bila mokra, staza je propadala pod cipelama, a sa oluka su padale kapi vode.
Kuća je bila skromna, ali čvrsta.
Imala je dve sobe, malu kuhinju i terasu.
Viktorija je skoro sat vremena obilazila imanje. Komšija sa desne strane rekao joj je da se u proleće voda dugo zadržava. Žena iz kuće preko puta upozorila ju je da stara šljiva gotovo više ne rađa.
Vlasnica joj je iskreno pokazala pukotinu na temeljima šupe i rekla da će za nekoliko godina verovatno morati da zameni krov kuće.
Viktorija je ipak kupila plac.
Potpisala je kupoprodajni ugovor, registrovala vlasništvo na svoje ime i dobila odgovarajuću potvrdu.
Sva dokumenta stavila je u debelu plavu fasciklu, koju je kasnije zaključala u kućni sef.
Prve dve godine odlazila je tamo skoro svakog vikenda.
Najpre je očistila zemljište.
Zatim je angažovala radnike da uklone staru šupu i učvrste stazu.
Kuću nije potpuno renovirala. Popravila je trem, zamenila nekoliko dasaka na terasi i uvela novu električnu instalaciju.
Saunu je izgradila tri godine nakon kupovine placa.
Pažljivo je izabrala mesto, konsultovala stručnjake, računala troškove i lično nadgledala svaki korak.
Nije želela ogromnu građevinu koja bi zauzela pola dvorišta.
Na kraju je dobila malu, urednu saunu sa prostorijom za odmor i otvorenim tremom.
Zatim je došao red na baštu.
Viktorija je posadila dve jabuke, krušku, trešnju, ribizle i nekoliko žbunova ogrozda.
Staru jabuku pored saune ostavila je netaknutu.
U proleće je obilno cvetala, leti pravila hlad, a u avgustu su joj se grane savijale pod težinom plodova.
Plac je za Viktoriju postao mesto na koje je odlazila zato što je želela, a ne zato što je morala.
Odmarala se, radila u bašti, čitala na terasi, brala voće i ponekad provodila sate ne gledajući telefon.
Znala je gde se zemlja najbrže suši u proleće, gde najbolje uspeva začinsko bilje i koju granu stare jabuke treba orezati posle zime.
Ilju je upoznala pet godina ranije, na rođendanu zajedničke prijateljice.
Radio je kao tehničar za rashladne sisteme, obilazio grad i imao sposobnost da čak i najobičnije događaje ispriča tako da se svi nasmeju.
Viktoriji se dopadalo što nije pokušavao da deluje važnije ili uspešnije nego što jeste.
Nekoliko meseci kasnije počeli su da žive zajedno.
Ilja se uselio u Viktorijin stan, ali je od samog početka predložio da dele troškove i nikada njen stan nije posmatrao kao besplatnu pogodnost veze.
Vikendima su zajedno odlazili na plac.
U početku je govorio:
— Baš je lepo ovde, na tvom placu.
Kasnije:
— Baš nam je lepo ovde.
A posle venčanja formulacije su se promenile.
— Moramo da zamenimo pumpu na našem placu.
— Kod naše saune nema dovoljno prostora.
— Našem porodičnom imanju treba održavanje.
Viktorija ga je nekoliko puta mirno ispravila.
— Plac je moj. Kupila sam ga mnogo pre nego što sam te upoznala.
Ilja bi se nasmejao.
— Znam. Samo kažem „naš“ jer smo sada u braku.
Viktorija u tome nije videla ozbiljnu opasnost.
Mislila je da je to samo način govora.
Ilja je pomagao, popravljao stvari, kosio travu, dovozio materijal i zaista provodio mnogo vremena tamo.
Ali pomoć oko održavanja nije ga činila vlasnikom.
Kako će Viktorija kasnije shvatiti, Ilja nije razmišljao na isti način.
Svetlana Arkadjevna prvi put je došla na plac posle venčanja.
Ostala je nedelju dana, zatim još dve, a narednog leta gotovo da nije ni odlazila.
Viktoriji to nije smetalo.
Svekrva je održavala leje, brala voće, čistila terasu i uglavnom javljala ako želi da pozove sestru ili neku prijateljicu.
Problem nije bilo njeno prisustvo.
Problem je bilo ono što je govorila.
Komšijama je pričala:
— Konačno mi je sin obezbedio lep plac.
Ili:
— Ilja je kupio odlično imanje, samo je kuću trebalo dosta srediti.
Jednom ju je Viktorija čula kod kapije i iznenađeno pogledala muža.
— Zašto tvoja majka govori da si ti kupio plac?
Ilja je slegnuo ramenima.
— Tako joj je lepše.
— Zar joj istina nije dovoljno dobra?
— Kakve veze ima šta priča komšijama?
Viktorija je tada odlučila da se ne raspravlja.
Zaista je mislila da Svetlana Arkadjevna samo želi da se pohvali sinom i da sopstvenim rečima ne pridaje preveliku važnost.
Sada, sedeći za porodičnim stolom, shvatila je da je pogrešila.
Svekrva nije samo drugima pričala zgodniju verziju priče.
Vremenom je i sama počela da veruje u nju.
Posle ručka rođaci su nastavili da razgovaraju o budućim promenama.
— Ograda mora da bude viša — govorila je Svetlana Arkadjevna. — Iz komšijske kuće se sve vidi.
— Zašto hoćeš toliko da se zatvoriš? — upitala je Iljina rođaka.
— Zato što sam sada ja tamo gazdarica.
Viktorija je podigla pogled.
Svekrva to nije ni primetila.
Već je govorila kako će u septembru pozvati radnike da poseku drveće.
— Staru jabuku sigurno uklanjam. I trešnju pored staze.
— Trešnja nikome ne smeta — rekla je Viktorija.
— Za sada. Ali kad postavimo novu ogradu, biće pretesno.
— A ko je odlučio da će biti nova ograda?
— Ja. Sada ja odlučujem.
Ilja se kratko nasmejao.
— Mama se već odomaćila.
Viktorija više ništa nije rekla.
Te večeri, kada su gosti otišli, sklonila je sto, raspremila posuđe i izašla na balkon.
Ilja je dugo razgovarao sa majkom telefonom.
Razmatrali su papirologiju, planove za jesen i spisak ljudi koje je Svetlana Arkadjevna želela da pozove na plac.
— Sutra ću pronaći dokumenta — obećao je Ilja. — Ne brini.
Viktorija ga je čula kroz otvorena vrata.
Nije se umešala.
Sledećeg jutra Ilja je ustao ranije nego obično.
Doručkovao je, proverio poruke i otišao u radnu sobu.
— Vika, gde su dokumenta za plac?
Sedela je ispred laptopa i pregledala poslovnu poštu.
— Zašto ti trebaju?
— Rekao sam ti juče. Treba da završimo papirologiju.
— Koju tačno?
Ilja je nestrpljivo uzdahnuo.
— Ugovor o poklonu za mamu.
— Već si išao kod notara?
— Nisam. Prvo mi trebaju papiri. Pogledaću šta imamo, pa ću proveriti kako se to završava.
— Šta tačno nameravaš da pokloniš?
— Plac i kuću. Zašto opet raspravljamo o tome?
Viktorija je zatvorila laptop.
— Zanima me kako nameravaš to da uradiš.
— Normalno. Prikupimo dokumenta, predamo ih gde treba i mama postane vlasnica.
— „Prikupimo“?
— Da. Ti potpišeš gde treba.
— A ako ne potpišem?
Ilja se namrštio.
— Zašto ne bi potpisala?
— Zato što ne nameravam da poklonim svoj plac tvojoj majci.
Pogledao ju je kao da je upravo odbila da preda nešto što pripada njemu.
— Juče si čula šta sam obećao.
— Jesam.
— Čuli su i rođaci.
— To tvoje obećanje ne pretvara u pravni posao.
Ilja je počeo da šeta po sobi.
— Vika, mama godinama pomaže tamo. Provodi skoro celo leto na placu. Važno joj je.
— I zato si odlučio da joj pokloniš moju imovinu?
— Nije samo tvoja. U braku smo.
— To si ti odlučio?
— Po zakonu, imovina supružnika je zajednička.
Izgovorio je to sa potpunom sigurnošću, gotovo profesorskim tonom.
Viktorija ga je nekoliko sekundi posmatrala.
Sada je shvatila da nije reč samo o želji da usreći majku.
Ilja je zaista verovao da mu brak daje pravo da raspolaže svime što pripada njegovoj ženi.
— Jesi li ikada video dokumenta za plac? — upitala je.
— Kakve to veze ima?
— Ogromne.
— Sama si rekla da su u sefu.
— Ali jesi li ikada otvorio fasciklu?
— Nisam. Zašto bih preturao po tvojim papirima?
— A ipak ti nije smetalo da pokloniš imovinu.
Ilja je prešao rukom preko stola.
— Nemoj da se hvataš za reči. Izvadi dokumenta pa ćemo mirno pogledati.
Viktorija je ustala.
Sef se nalazio u donjem delu velikog ormara u radnoj sobi.
Samo je ona znala šifru.
Ilja se nikada nije interesovao za njegov sadržaj, iako je znao da Viktorija tamo čuva dokumenta za stan, plac i automobil.
Unela je kombinaciju, otvorila sef i izvadila plavu fasciklu.
Ilja je odmah pružio ruku.
— Daj.
Nije mu je dala.
Spustila ju je na sto ispred sebe.
Prvo je izvadila kupoprodajni ugovor.
Zatim staru potvrdu o registraciji vlasništva.
Na kraju je stavila i noviji izvod koji je pribavila pre izgradnje saune.
— Pogledaj pažljivo.
Ilja je seo.
— Šta treba da gledam?
— Datum kupovine.
Pronašao ga je.
— Pre devet godina.
— Mi se poznajemo pet.
— Znam.
— Sada pogledaj ko je naveden kao vlasnik.
Ilja je prešao pogledom preko teksta.
— Ti.
— Samo ja?
— Samo ti.
— Isto važi i za plac.
Viktorija je pored njega stavila drugi dokument.
Ilja je sada čitao mnogo sporije.
Samouverenost mu je nestala sa lica.
Nekoliko puta je pogledao papire, pa suprugu, kao da očekuje da će negde pronaći red koji mu ipak daje pravo na polovinu.
Takvog reda nije bilo.
— Saunu smo napravili posle venčanja — rekao je konačno.
— Napravila sam je nekoliko godina pre nego što sam te upoznala.
Ilja je zaćutao.
— Ali mnogo sam radio tamo.
— Promenio si pumpu, popravio kosilicu i nekoliko puta mi pomogao oko ograde. To te ne čini vlasnikom zemljišta.
— Mislio sam da posle venčanja sve postaje zajedničko.
— Mogao si da pitaš.
Naslonio se na stolicu.
— Nikada mi nisi ovako objasnila.
Viktorija je podigla obrve.
— Mnogo puta sam ti rekla da sam plac kupila pre nego što sam te upoznala. Šta je još trebalo da ti objašnjavam?
— Mislio sam da je to formalnost.
— Upravo zato je trebalo prvo da otvoriš fasciklu, a tek onda da deliš poklone.
Viktorija je privukla dokumenta bliže sebi i mirno rekla:
— Pre nego što pokloniš moj plac drugoj osobi, mogao si makar da proveriš papire koji sve ovo vreme stoje u sefu.
Ilja je protrljao bradu.
Lice mu je bilo vidno crveno.
Dan ranije primao je čestitke, obećavao majci da će srediti papirologiju i zadovoljno slušao njene planove.
Sada su pred njim bili dokumenti koji su jasno pokazivali da ne može da raspolaže ni placem, ni kućom, ni saunom.
— I šta sad? — upitao je.
— Ništa.
— Već sam rekao mami.
— Onda ćeš joj ti objasniti.
— Razočaraće se.
— I ja sam se prilično iznenadila kada sam saznala da je neko poklonio moju imovinu bez mene.
Ilja je ustao.
— Mogla bi da pristaneš.
— Ne.
— Zašto odmah kažeš ne?
— Zato što je to moja imovina. Ja sam je kupila, uredila, izgradila saunu i zasadila vrt mnogo pre nego što sam te upoznala. Neću je pokloniti samo zato što si ti poželeo da izgledaš velikodušno pred porodicom.
— Hteo sam da pomognem majci.
— Pomozi joj onim što pripada tebi.
Ilja je naglo zatvorio fasciklu.
— Sve svodiš na vlasništvo.
— Razgovor je počeo kada si poklonio tuđu imovinu. Na šta drugo želiš da ga svedem?
U tom trenutku zazvonio mu je telefon.
Na ekranu je pisalo: „Mama“.
Pogledao je Viktoriju pre nego što se javio.
— Da, mama.
Svetlana Arkadjevna govorila je toliko glasno da je Viktorija čak sa drugog kraja stola razaznavala pojedine reči: dokumenta, ograda, drveće, papiri.
— Pojavio se mali problem — rekao je Ilja.
Zaćutao je.
— Ne, nije tehnički problem.
Još jedna pauza.
— Plac je na Vikino ime.
Viktorija se ironično nasmešila.
Iz nekog razloga Ilja je tu informaciju izgovorio kao da ju je upravo otkrio, iako je još pre venčanja znao ko je kupio imanje.
— Ne, mama. Ne mogu sam ništa da potpišem.
Svetlana Arkadjevna je odgovorila toliko glasno da je Ilja odmakao telefon od uha.
— Najbolje da dođeš — rekao je. — Razgovaraćemo ovde.
Svekrva se pojavila dva sata kasnije.
Ušla je u stan ljutita, pravo otišla u dnevnu sobu i spustila torbu na fotelju.
— Šta znači to da je plac na Vikino ime?
— Znači upravo to — odgovorila je Viktorija.
— Ali vi ste u braku.
— Jesmo.
— Onda je sve zajedničko.
— Nije sve.
Svetlana Arkadjevna pogledala je sina.
— Juče si rekao da je plac vaš.
Ilja je stajao pored prozora, izbegavajući njen pogled.
— Pogrešio sam.
— Kako možeš da pogrešiš u vezi s takvom stvari?
— Nisam proverio dokumenta.
— A Viktorija? Namerno je ćutala?
— Nikada nisam skrivala da sam plac kupila četiri godine pre nego što sam upoznala Ilju.
— Ali sada ste venčani!
— To ne menja vlasništvo nad imovinom kupljenom pre braka.
Svekrva je prišla stolu i ugledala otvorenu fasciklu.
— Pokaži mi.
Viktorija je okrenula ugovor tako da se vidi datum.
Svetlana Arkadjevna ga je pročitala, zatim uzela potvrdu.
— Pa šta? — upitala je posle nekoliko sekundi. — Možeš sada da mi ga pokloniš.
— Naravno da mogu — odgovorila je Viktorija. — Ako vlasnik želi da ga pokloni.
— Zar nećeš da pomogneš majci svog muža?
— Vi tamo provodite celo leto. Koristite kuću, saunu i zemljište. Šta vam još treba?
— Sigurnost da se sutra nećeš predomisliti.
— Posle jučerašnjeg dana upravo nameravam da promenim pravila vaših dolazaka.
Svetlana Arkadjevna se naglo uspravila.
— Zašto?
— Zato što ste se proglasili vlasnicom, počeli da odlučujete koje drveće će biti posečeno, kakva će ograda biti napravljena i koga ćete smeštati u moju kuću.
— Mislila sam da je Ilja već sve prebacio na mene.
— Bez mene nije mogao ništa da prebaci.
— Ali kad je već obećao, ne možeš da ga pred porodicom napraviš čovekom koji ne drži reč.
— Onda neka on odgovara za svoje reči.
Svekrva se namrštila.
— Ne pravi problem tamo gde ga nema. Kakve veze ima na koga se plac vodi? Rođaci ionako dolaze tamo.
— Meni je važno.
— Sitničava si.
Viktorija nije skrenula pogled.
— Onda hajde da uradimo nešto velikodušno.
— Šta?
— Prepišite svoj stan komšijama.
Svetlana Arkadjevna je ustuknula.
— Ni slučajno!
— Godinama žive pored vas. Sigurno su vam nekada pomogli. Izaberite dobre komšije i poklonite im stan.
— Taj stan je moj!
— Upravo tako.
— Ja odlučujem kome ću ga ostaviti!
— I ja odlučujem.
Svekrva je otvorila usta, ali nije pronašla odgovor.
Ilja je spustio glavu.
Poređenje je bilo previše jasno da bi ga prekrila nova priča o porodici i pomaganju.
— Taj stan sam ja zaradila — rekla je konačno Svetlana Arkadjevna.
— A ja sam svoj plac kupila svojim novcem.
— Nije isto.
— Potpuno je isto.
U sobi je zavladala tišina.
Svekrva je uzela torbu.
— Znači, nema poklona?
— Nema.
— Ilja, čuješ li ovo?
— Čujem, mama.
— I nećeš ništa da uradiš?
Pogledao je fasciklu.
— Ne mogu da raspolažem tim placem.
Svetlana Arkadjevna je naglo zakopčala torbu.
— Zašto si onda juče to rekao pred svima?
— Mislio sam da imam pravo.
— Onda je trebalo da proveriš!
— Upravo to pokušavam da objasnim — rekla je Viktorija.
Svekrva ju je pogledala neprijateljski.
— Nemoj toliko da se raduješ. Dovela si muža u veoma neprijatnu situaciju.
— Sam se doveo u nju.
Svetlana Arkadjevna je otišla bez pozdrava.
Vrata su se zatvorila.
Ilja je nekoliko minuta ostao pored prozora.
Zatim se vratio do stola i ponovo otvorio fasciklu.
— Stvarno sam mislio da posle venčanja mogu da raspolažem svime — priznao je.
— Zašto?
— Ne znam. Valjda zato što smo tamo zajedno odmarali, ja pomagao, mama provodila leta… Vremenom sam počeo da razmišljam kao da pripada oboma.
— Možeš da misliš šta god želiš. Vlasništvo se time ne menja.
— Govoriš kao da sam pokušao da te prevarim.
— Ne mislim da si nameravao da falsifikuješ moj potpis ili nešto uradiš iza mojih leđa. Uradio si nešto drugo. Obećao si moju imovinu ne smatrajući čak ni potrebnim da pitaš vlasnicu.
Ilja je seo naspram nje.
— Mislio sam da ćeš pristati.
— Kada si mislio da me pitaš? Pre proslave? Posle toga što svi čestitaju tvojoj majci? Ili direktno kod notara?
Ilja nije odgovorio.
— Hteo sam da te stavim pred svršen čin — priznao je nekoliko trenutaka kasnije.
— Upravo to me je najviše razbesnelo.
— Razumem.
— Još ne izgleda tako.
— Šta želiš da kažem?
Viktorija je spojila prste na stolu.
— Ne želim reči. Želim da razumeš razliku između pomaganja svojoj majci i raspolaganja tuđom imovinom. Mogao si da predložiš da dolazi češće. Mogao si da joj svojim novcem kupiš nešto korisno. Mogao si da joj pronađeš drugi plac. Ali izabrao si najlakšu mogućnost — da pokloniš nešto već gotovo što ti uopšte ne pripada.
Ilja je prošao rukom kroz kosu.
— Kad tako kažeš, zvuči prilično loše.
— Zato što je bilo loše.
— Nisam to tako video.
— Onda sada razmisli.
Te večeri dugo su razgovarali.
Ilja je u početku pokušavao da se opravda time što se navikao da plac naziva „našim“.
Kasnije je priznao da mu se dopala uloga sina koji majci daje veliki poklon.
Zamišljao je kako će ga rođaci hvaliti i kako će Svetlana Arkadjevna svima pričati o svom pažljivom i velikodušnom sinu.
Nijednom nije razmislio kako će se Viktorija osećati.
— Mislio sam da nećeš odbiti — ponovio je.
— Zato što ranije nisam reagovala kada je tvoja majka govorila da je plac tvoj?
— Verovatno.
— Onda si moju smirenost pomešao sa slabošću.
— Ne bih to baš tako rekao.
— Ali upravo si tako postupio.
Ilja više nije raspravljao.
Viktorija nije odmah tražila razvod, nije spakovala njegove stvari niti pravila scenu.
Želela je da vidi da li je sposoban da shvati da ovo nije bila obična greška u vezi sa dokumentima, već ozbiljno narušavanje poverenja.
— Zamisli da sam ja tvojoj majci poklonila tvoj automobil — rekla je. — Pred celom porodicom. A onda samo tražila od tebe da potpišeš papire.
— Strašno bih se naljutio.
— Čak i ako se ona povremeno vozi s tobom?
— Da.
— Čak i ako ti nekad pomogne da ga opereš?
— Da.
— Zašto bi onda plac bio drugačiji?
Ilja je klimnuo glavom.
— Ne bi trebalo da bude.
Sledećeg dana pozvao je majku.
Razgovor je dugo trajao.
Svetlana Arkadjevna ponovo je pokušavala da ga ubedi da Viktorija preteruje i da bi plac, na kraju krajeva, svakako ostao u porodici.
Ilja joj prvi put nije povlađivao samo da bi izbegao svađu.
— Mama, obećao sam ti nešto što mi ne pripada. Vika nema nikakvu obavezu da moju grešku ispravlja svojom imovinom.
Svetlana Arkadjevna odgovorila je oštro.
— Ne, nije ona škrtica. Ja sam pogrešio.
Posle razgovora Ilja je izgledao iscrpljeno.
— Rekla je da više neće dolaziti na plac.
— To je njena odluka.
— Mislim da će ipak dolaziti.
— Samo neka se prvo javi.
Pogledao je suprugu.
— Hoćeš li joj zabraniti dolazak?
— Ne. Ali od sada neće biti gostiju bez mog odobrenja, neće biti nikakvih promena na imanju i ne želim više da komšijama govori da plac pripada tebi ili njoj.
— Pošteno.
Nekoliko dana kasnije Ilja je lično otišao kod majke.
Viktorija nije pošla sa njim.
To je bio njegov razgovor i njegova odgovornost.
Vratio se uveče.
— Izvinio sam joj se.
— Šta je rekla?
— Prvo je krivila tebe. Onda sam je podsetio na njen stan i komšije.
Viktorija se nasmešila.
— Delovalo je?
— Veoma brzo.
Ilja joj je ispričao da se majka još dugo bunila, ali je na kraju priznala da je prerano počela da raspolaže placem.
Najviše joj nije smetalo to što ga neće dobiti, već činjenica da su rođaci već čuli za navodni poklon.
— Ja ću im objasniti — rekao je Ilja.
— Tako i treba.
Na sledećem porodičnom okupljanju zaista je pokrenuo tu temu.
Nije okrivio suprugu niti je rekao da poklon nije realizovan zbog nekog problema sa dokumentima.
Direktno je priznao da je pogrešno smatrao plac zajedničkom imovinom i da je obećao tuđu imovinu bez dozvole vlasnice.
Rođaci su reagovali mnogo mirnije nego što je očekivao.
Jedan rođak je slegnuo ramenima.
— Dobro je da ste shvatili pre nego što ste nešto potpisali.
Sestra Svetlane Arkadjevne dodala je:
— Iskreno, prvo je trebalo da pitaš Viku.
Svekrva je sedela zategnutog lica, ali se nije raspravljala.
Tokom avgusta ponovo je nekoliko puta dolazila na plac.
Sada je prvo zvala.
Nije dovodila goste, nije planirala novu ogradu i prestala je da priča o sečenju drveća.
Komšijama više nije govorila da joj je sin obezbedio imanje.
Jednog dana ipak je zastala pored stare jabuke.
— Grane su baš nisko.
— Na jesen ću orezati one koje su suve — odgovorila je Viktorija.
— Nećeš je poseći?
— Neću. Drvo je zdravo.
Svetlana Arkadjevna pogledala je grane prepune jabuka i klimnula glavom.
— Onda nema potrebe.
Bila je to samo kratka rečenica, ali Viktorija je odmah primetila razliku.
Svekrva više nije govorila: „Poseći ću je“ ili „Odlučila sam“.
Pitala je vlasnicu i prihvatila njen odgovor.
I Ilja je prestao da govori o placu kao o zajedničkoj imovini.
Sada bi rekao:
— Idemo na tvoj plac?
Ili:
— Treba li ti pomoć oko nečega tamo?
Viktorija nije zahtevala preteranu učtivost niti je uživala u tome da ga ispravlja.
Važno je bilo nešto drugo.
Njen muž je konačno prestao da meša učestvovanje u porodičnom životu sa pravom vlasništva.
Dokumenta su se vratila u plavu fasciklu.
Viktorija je ponovo stavila kupoprodajni ugovor, potvrde i papire za saunu u sef.
Nije promenila šifru.
Ilja je nikada nije znao, a sada nije ni pokušavao da je sazna.
Jednog dana čak ju je zamolio da mu ponovo pokaže dokumenta.
— Hoću dobro da razumem šta si kupila pre braka, a šta je stečeno posle.
Viktorija je izvadila fasciklu i mirno mu sve objasnila.
Slušao je pažljivo, nije je prekidao i datum kupovine više nikada nije nazvao „formalnošću“.
Fascikla se vratila u sef.
Spolja se ništa nije promenilo.
Ista kuća.
Ista radna soba.
Ista dokumenta.
Promenio se odnos prema njima.
Ilja je konačno shvatio da brak ne pretvara imovinu jednog supružnika u beskonačnu zalihu poklona za rodbinu drugog.
Porodici se može pomoći.
Mogu se praviti i veliki gestovi.
Ali samo onim o čemu čovek zaista ima pravo da odlučuje.
A stara jabuka pored saune ostala je tačno tamo gde je bila.
Krajem avgusta Viktorija je sa nje ubrala nekoliko korpi jabuka.
Svetlana Arkadjevna pomogla je da se plodovi razvrstaju, Ilja je najbolje jabuke odneo u kuću, a oštećene ostavio sa strane.
Niko više nije govorio o višoj ogradi, rušenju objekata niti o tome da se cela porodica useli tamo preko leta.
Plac je i dalje pripadao Viktoriji.
Samo što to sada više nisu potvrđivali jedino dokumenti zaključani u sefu.
Sada je to znao svako ko bi prošao kroz kapiju.