— Zar stvarno nisi čuo šta sam rekla? — upitao je glasnije nego što je nameravao.
— Čula sam — klimnula je Svetlana i mirno stavila još jednu kašičicu torte u usta. — Rekao si da odlaziš. A ja sam rekla da ću završiti tortu. — Svet, ozbiljan sam.
— I ja sam. Torta je veoma ukusna — konačno je podigla pogled prema njemu. — Ja sam je napravila. Mislila sam da ćemo je pojesti zajedno posle večere, ali pošto je veče krenulo ovim putem, poješću je sama.
Artjom je polako spustio torbu na pod i seo naspram nje. Očekivao je sasvim drugačiju reakciju. Bio je spreman na viku, suze, molbe, možda čak i na to da ga Svetlana uhvati za ruku i zamoli da ne ide.
Umesto toga, pred njim su bili tanjir sa tortom i žena čiji je glas bio miran, gotovo iritantno spokojan.
To ga je pogađalo više nego bilo kakva scena. — Ti… stvarno ništa ne osećaš? — konačno je upitao.
— Osećam — odgovorila je Svetlana. — Slatko je. Veoma slatko.
Ponovo je kašičicom prešla preko ostatka krema na tanjiru.— Očekivao si da se srušim na pod?
— Hteo sam bar da me pitaš zašto.
— Već znam zašto. Svetlana je polako odgurnula tanjir.
— Žena se zove Alina. Dopisujete se od marta. Ona ti šalje srca, a ti lajkuješ fotografije njenog doručka. Znam već dugo, Artjome. Samo sam čekala da konačno sam spakuješ stvari.
Artjom je zaćutao.
Lice mu se zateglo i nekoliko sekundi izgledao je kao da uopšte ne zna kako bi trebalo da se ponaša u ovoj novoj situaciji.
— Ti… pratila si me? — konačno je upitao.
— Zašto bih? — Svetlana je slegnula ramenima. — Sam si ostavljao telefon na stolu, ekranom okrenutim nagore. Nisam ja kriva što je svetleo kao novogodišnja jelka.
— To nije pošteno.
— Nije bilo pošteno ni kada si me pola godine gledao u oči i lagao zašto kasniš s posla.
Svetlanin glas ostao je miran.
— Ali ni zbog toga se neću svađati s tobom. Ako hoćeš, pojedi ostatak torte. Ja sam završila.
Artjom je ustao i počeo nervozno da šeta po kuhinji.
Navikao je da Svetlana bude blaga. Ona je uvek prva pravila korak ka pomirenju. Ona je prva zvala. Ona se izvinjavala i govorila: „Ostani još malo.“
Ali ova nova tišina ga je plašila.
— Mislio sam da ćemo bar razgovarati kao normalni ljudi — rekao je.
— Upravo to radimo. Ne prekidam te, ne vičem i ne bacam ti čaj u lice.
Svetlana je ustala, uzela tanjir i odnela ga do sudopere.
— Govori. Slušam te.
— Svet, sve je… postalo komplikovano. Između nas već dugo nema ničega. Ti si potpuno uronila u svoj porcelan, u svoje boje, po ceo dan oslikavaš te tanjire. A ja sam živ čovek. Potrebna mi je pažnja.
— Pažnja — polako je ponovila Svetlana.
Na trenutak je razmislila.
— Razumem. A koliko dugo si nameravao da nastaviš ovako pre nego što konačno razgovaraš sa mnom „kao normalan čovek“?
— Hteo sam danas.
— Sa torbom u ruci — gorko se osmehnula. — Izabrao si veoma zgodan trenutak.
Zatim je pokazala prema vratima.
— Dobro. Idi. Neću te zaustavljati.
Artjom se ukočio.
To uopšte nije očekivao.
— I to je sve? — upitao je s nevericom. — Nema „ostani“, nema „hajde da pokušamo još jednom“?
Svetlana se polako okrenula prema njemu.
— Hteo si da te molim?
Glas joj je bio tih, ali svaka reč teško je pala između njih.
— Deset godina sam te molila. Dosta je. Sada je, jednom u tvom životu, red na tebe da sam doneseš odluku.
Nedelju dana kasnije sreli su se u malom kafiću pored pešačkog mosta.
Artjom je insistirao na sastanku. Pozvao je Svetlanu i rekao da moraju sve mirno da razjasne, kao odrasli ljudi.
Svetlana je stigla tačno na vreme.
Sela je za sto pored prozora, naručila čaj sa majčinom dušicom i stavila telefon ispred sebe.
Artjom je stigao nekoliko minuta kasnije.
— Hvala ti što si došla — rekao je sedajući preko puta nje.
— Nisam došla iz pristojnosti — odgovorila je Svetlana. — Imamo zajednički stan i zajedničku mačku. To moramo da rešimo. Ostalo me više ne zanima.
Artjom se blago napregao.
— Samo želim da sve podelimo pošteno.
— Odlično. I ja.
Svetlana je otpila gutljaj čaja.
— Onda ćemo podeliti pošteno. Stan je kupljen uglavnom od moje ušteđevine, ti si platio otprilike trećinu. Vratiću ti tu trećinu u novcu. Mačka ostaje sa mnom, jer si se oduvek plašio čak i da je pravilno pomaziš.
Artjomovo lice se smračilo.
Bilo je očigledno da je došao sa potpuno drugačijim scenarijem u glavi.
— Već si sve izračunala — rekao je. — Kao da si se unapred pripremala.
— Jesam.
Svetlana je mirno klimnula.
— Dok si ti slao srca, ja sam računala. Neko je morao i to da uradi.
— Znaš, promenila si se — Artjom se naslonio na stolicu. — Ranije si bila mnogo nežnija. Mnogo bolja.
— Ranije sam bila zaljubljena — ispravila ga je Svetlana. — To nije isto.
Na trenutak je zaćutala.
— Mada, izvini. Verovatno ti se ni ta reč više ne dopada. Reći ću jednostavnije: ranije mi te je bilo žao. Sada više nemam vremena za to.
Artjom je iskrivio usne.
— Alina kaže da mi se svetiš.
Svetlana je podigla obrvu.
— Alina je postala tvoja nova savetnica?
U njenom glasu nije bilo besa, samo tanka ironija.
— Onda joj reci sledeće: ne svetim se. Pravim završni obračun. To su dve potpuno različite stvari.
Konobar je baš tada doneo Artjomu kafu.
Muškarac je nije ni dotakao.
— Svet… nisam ti neprijatelj — rekao je tiše. — Živeli smo deset godina zajedno. Zar zaista moramo sve da bacimo u smeće jednim potezom?
— Ti si sve stavio u torbu i krenuo prema vratima — podsetila ga je Svetlana. — Ja ti samo pomažem da poneseš svoje stvari.
— Postala si surova.
— Ne. Postala sam iskrena.
Svetlana je spustila šolju.
— Surov čovek nešto obeća, pa izda. Ja ti više ništa ne obećavam i ništa ti ne oduzimam. Uzmi ono što ti pripada.
Artjom je počeo prstima da udara po stolu.
Bilo je očigledno da bes u njemu raste. Navikao je da u ovakvim razgovorima poslednja reč bude njegova.
Sada je, međutim, imao osećaj kao da mu se tlo polako izmiče ispod nogu.
— A šta ako ne prihvatim trećinu? — oštro je upitao. — Šta ako hoću polovinu?
— Na osnovu čega?
— Na osnovu toga što sam tamo živeo. Bio sam prijavljen na toj adresi. I muškarac ne treba da ode praznih ruku.
— Ko je muškarcu dužan da mu to obezbedi? — mirno je upitala Svetlana.
Artjom nije odgovorio.
— Otišao si sam. Niko te nije izbacio. Ako hoćeš polovinu, pokaži mi gde si platio polovinu. Ako to dokažeš, dobićeš je. Ako ne, dobićeš tačno ono što ti pripada. Vrlo jednostavno.
— Sa tobom je nemoguće razgovarati!
Artjom je povisio glas, pa su se ljudi za susednim stolom radoznalo okrenuli prema njima.
— Sve izvrćeš!
— Ne izvrćem ništa.
Svetlana je izvadila novčanik i stavila novac za čaj na sto.
— Samo vraćam svaku stvar na njeno mesto.
Ustala je.
— I ne viči. Ljudi su došli ovde da se odmore. Ako želiš da razgovaramo o ciframa, napiši mi. Mirno, u obliku spiska. Odgovoriću ti.
Okrenula se i krenula prema izlazu.
Artjom ju je dugo gledao.
Nije razumeo kada se dogodila ta promena.
Kada je od „pobednika koji odlazi“ postao muškarac kojem je neko jednostavno rekao: „Vrlo jednostavno“, a zatim ga ostavio samog pored hladne kafe.
Artjom je sledeći razgovor o novcu prebacio u park pored vode.
Nije došao sam.
Poveo je prijatelja Denisa.
Verovatno se nadao da će njih dvojica biti ubedljiviji.
Svetlana je došla sama. Nosila je laganu jaknu, a ključevi su joj zveckali u džepu pri svakom koraku.
— Svet, doveo sam Denisa da potvrdi — počeo je Artjom. — On se seća koliko sam novca uložio u renoviranje.
Svetlana se okrenula prema Denisu.
— Dobro veče, Denise. Da li se zaista sećate koliko je Artjom platio za renoviranje?
Denis se vidljivo zbunio.
Nije očekivao tako direktno pitanje.
— Pa… sećam se da je bilo renoviranja — oprezno je odgovorio.
— Renoviranja je svakako bilo — klimnula je Svetlana. — Stavili smo nove pločice i promenili kuhinju. Samo što sam sve platila ja. Imam sve bankovne transfere i ugovore sa majstorima.
Na trenutak je pogledala Artjoma, pa ponovo Denisa.
— Sećate li se ko je plaćao?
Denis je spustio pogled.
— Ja… nisam se time bavio. Artjome, doveo si me u veoma neprijatnu situaciju. Mislio sam da ćemo samo razgovarati.
— Denise! — planuo je Artjom. — Na čijoj si ti strani?
— Ni na čijoj.
Denis je podigao obe ruke.
— Samo sam stajao ovde pored vas. Znaš šta? Bolje da idem. Razgovarajte sami.
Klimnuo je Svetlani i brzo otišao stazom kroz park.
Artjom ga je gledao zaprepašćeno.
— Vidiš kakve dobre pomagače imaš — primetila je Svetlana. — Možeš dovesti još nekoga. Saslušaću sve.
— Namerno si ga dovela u neprijatnu situaciju!
— Postavila sam mu pitanje. A on je iskreno odgovorio.
Svetlana je slegnula ramenima.
— Nisam ja kriva što istina nije na tvojoj strani.
Artjom joj se približio.
— Svet, hajde da razgovaramo iskreno. Razumem da sam te povredio. Ali šta ćeš ti sama sa tolikim novcem? Na svoj porcelan ga svakako nećeš potrošiti. A ja moram ponovo da izgradim život.
— Sa Alinom?
— Sa bilo kim! — planuo je. — Imam pravo da budem srećan!
— Imaš.
Svetlana je klimnula.
— Sa svojim novcem. Ne sa mojim.
— Pohlepna si.
Svetlana se kratko nasmejala.
— Ja sam pohlepna?
U njenim očima pojavilo se nešto nalik umornom neverovanju.
— Deset godina sam plaćala naš dom, naša putovanja, naš zajednički život… a kako sada saznajem, čak i poklone koje si kupovao Alini. I ja sam pohlepna?
Odmahnula je glavom.
— Zanimljiva logika.
— Ne možeš da dokažeš poklone.
— Ne moram.
Svetlanin glas ostao je miran.
— Ne računam ih. Uzmi svoju trećinu i živi svoj život. Ali nemoj od mene praviti banku iz koje ćeš izaći punih džepova nakon što si ti zatvorio vrata za sobom.
Artjom je stegao vilicu.
— Ako nastaviš da pritiskaš, izračunaću svaki iznos. Veruj mi, neće ti se dopasti. Ako bude potrebno, otići ću na sud i tražiti odštetu.
Artjom je čas prilazio, čas se udaljavao.
Očajnički je tražio onu tačku na kojoj bi ponovo pronašao staru Svetlanu — ženu koja je uvek popuštala.
Ali nije je pronašao.
— Zažalićeš što se ovako ponašaš prema meni — prošaputao je preteći.
— Možda — mirno je odgovorila Svetlana.
Pogled joj nije zadrhtao.
— Ja već žalim zbog svog dela. Zbog godina. Sada je red na mene da živim lakše.
— Misliš da si jaka?
— Ne mislim.
Svetlana je izvadila telefon.
— Sutra ću ti poslati kompletan obračun. Sa dokazima, datumima i potpisima. Ako prihvatiš, novac ti prebacujem istog dana. Ako ne, nastavljamo da računamo, pa možemo i na sud. Iznos zbog toga neće postati veći. Naprotiv, mogao bi postati mnogo manji.
Artjom se namrštio.
— Zašto želiš sve da završiš tako brzo?
— Zato što ne volim nedovršene stvari.
Svetlana je vratila telefon u džep.
— Ni u porcelanu, ni u životu. Ako se nešto razbije, pokupim delove, pokušam da popravim, ali ih ne ostavljam mesecima na podu. Odlaganje samo pogoršava stvari.
Svetlana je kasnije pozvala Artjoma u svoj mali atelje u kojem je oslikavala porcelan.
Namerno je izabrala to mesto.
Tu se osećala mirno. Svaki predmet pripadao je njenom svetu: sitne četkice, boje, pažljivo poređane bele šolje i tanjiri koji su tek čekali da dobiju život.
Artjoma su te stvari oduvek nervirale.
Ovog puta, međutim, nije došao sam.
Sa njim je bila Alina.
— Doveo sam Alinu da se konačno upoznate kako treba — izjavio je već na vratima. — Dosta je ove skrivene situacije.
Svetlana je spustila četkicu.
— Dobro jutro, Alina.
Glas joj je bio pristojan.
— Uđite. Samo pažljivo, molim vas. Nedovršeni komadi se još suše.
Alina je zakoračila unutra.
Pogled joj je polako klizio prostorijom, a na licu joj se pojavio blagi izraz nadmoći.
— Ovde provodiš ceo dan? — primetila je. — Artjom mi je rekao da je prostor tesan. Zaista, jedva da možeš da se krećeš.
— Naprotiv, sve ovde pripada meni — odgovorila je Svetlana. — Od poda do plafona.
Zatim je pogledala Artjoma.
— Šta vas dovodi ovamo, Alina? Došli ste da se obračunate sa mnom?
Alina je prekrstila ruke.
— Htela sam da vam kažem da pustite čoveka koji vas više ne voli. Nemojte se držati za njega. I nemojte biti pohlepni kada je novac u pitanju. Artjom zaslužuje da normalno započne novi život.
Svetlana je polako prebacila pogled na muža.
— Zanimljivo.
A onda je, umesto Alini, pitanje postavila Artjomu.
— Artjome, koliko si joj obećao od „zajedničke“ imovine?
Artjom se trgao.
— Ništa.
— Naravno da mi je obećao — mirno je rekla Alina. — Polovinu stana. Rekao je da će rešiti situaciju. Na sudu… odnosno, da će se pobrinuti za to.
— Alina! — besno je prošaputao Artjom.
— Šta? — uzvratila je podigavši bradu. — Dva meseca mi pričaš isto. Obećao si mi pola stana. Možda ipak nisam uzalud čekala?
Svetlana se tiho nasmejala.
Ne podrugljivo. Više kao neko ko je konačno pronašao poslednji deo slagalice.
— Sada je sve jasno — rekla je.
Pogledala je Artjoma.
— Nisi dolazio kod mene zbog pravde. Odlazio si kod nje da joj kažeš koliko si uspeo da izvučeš iz cele ove priče.
— To te se ne tiče — promrmljao je Artjom.
— Zaista me se više ne tiče.
Svetlana je klimnula.
— Tu si u pravu.
Zatim je pogledala Alinu.
— Ali dozvolite da vam vrlo jasno kažem, bez ljutnje. Od njega nećete dobiti polovinu stana, jer mu polovina ne pripada. Njegov deo je trećina. To ću mu vratiti.
Nakratko je zastala.
— Ali ne u gotovini. Prebaciću mu novac na račun, kako se kasnije vas dvoje ne biste svađali oko toga ko ga je prvi potrošio.
Nešto se zateglo na Artjomovom licu.
— I to samo ako ne bude pravio probleme. Ako bude insistirao, na sudu bi mogao da dobije čak i manje.
— Nemate pravo da to radite… — počela je Alina.
— Imam.
Svetlana ju je blago prekinula, gotovo uz osmeh.
— To je moj uslov. Ako želite novac, dobićete ga na taj način. Ako ne želite, zadržite svoje principe.
Na licu joj se pojavio mali osmeh.
— Kažu da čovek ponekad može da se greje i sopstvenim principima.
Alina se okrenula prema Artjomu.
Lice joj se iskrivilo.
— Rekao si mi da će biti lako — odbrusila mu je. — Rekao si da je mirna. Da će potpisati šta god joj staviš pred nju.
Artjom ju je neprijatno pogledao.
— Ranije je stvarno bila mirna.
— Jesam — potvrdila je Svetlana. — Dok sam verovala da ćutanjem spasavam porodicu.
Osmehnula se, ali u tom osmehu nije bilo radosti.
— Onda sam shvatila da zapravo samo spašavam tvoj ego. I prestala sam.
Artjom joj se približio.
Lice mu se smračilo.
— Znaš li u šta si se pretvorila?
— Reci.
— Proračunata, hladna…
— Stani — mirno je rekla Svetlana. — Pazi na reči. Oko nas je fini porcelan, a tvoj glas je previše grub za njega.
Artjom je zaćutao.
Alina ga je uhvatila za rukav.
— Hajdemo — rekla je. — Nema svrhe da se raspravljaš s njom. Nadigrala te je, a ti samo stojiš i trepćeš.
— Niko nikoga nije nadigrao — primetila je Svetlana uzimajući ponovo četkicu.
Umočila ju je u plavu boju.
— Samo sam prestala da budem ona koja uvek popušta.
Njih dvoje su krenuli prema izlazu.
— Vrata su otvorena.
Svetlana se vratila svom poslu.
— Doviđenja.
Vrata su se zatvorila za njima.
Svetlana je još čula Alinin nervozni glas iz hodnika, a zatim Artjomova objašnjenja.
Ali više nije obraćala pažnju.
Umočila je četkicu u plavu boju i sporim, sigurnim pokretom povukla savršeno ravnu liniju duž ivice bele šolje.
Njihov poslednji razgovor odigrao se u praznom stanu u kojem su nekada započeli zajednički život.
Sobe su bile gotovo potpuno prazne.
Na zidovima su svetliji pravougaonici pokazivali mesta na kojima su nekada visile slike. Ormari su odzvanjali prazninom. A u vazduhu je ostao neki teško opisiv osećaj nekadašnjeg doma koji je sada bio samo uspomena.
Artjom je došao po poslednje stvari.
Dve kutije knjiga i stari kaput.
Svetlana je u međuvremenu stavljala mačku u transporter kako bi je odvela u novi dom.
— Novac je stigao — rekao je Artjom stojeći u hodniku. — Hvala.
Zaćutao je na trenutak.
— Mada si mogla da mi daš više.
— Nisam mogla — odgovorila je Svetlana. — Dala sam ti tačno ono što ti pripada. Ni dinar manje, ni dinar više.
Zatvorila je vrata transportera.
— Tako mogu mirno da spavam. Uzgred, stan sam već prodala. Selim se.
Artjom se pravio da nije čuo poslednju rečenicu.
— Alina je otišla.
Svetlana je podigla pogled.
— Rekla je da sam gubitnik. Da čak ni stan nisam uspeo kako treba da podelim.
U Svetlaninom pogledu nije bilo trijumfa.
Ali nije bilo ni sažaljenja.
Samo mir.
— Žao mi je — rekla je. — Ali to je sada vaš problem.
— Svet…
Artjom joj se približio.
— Razmišljao sam. Možda smo požurili? Možda još nije kasno?
— Jeste. Kasno je.
Odgovor je bio jednostavan.
— Znaš, u mom poslu postoji jedno pravilo. Ako se na šolji tokom pečenja pojavi pukotina, ne nastavljamo da je oslikavamo. Pre ili kasnije će se ionako raspasti. Stavimo je sa strane i uzmemo novi komad.
Muškarac ju je ćutke gledao.
— I nas dvoje smo pukli — nastavila je Svetlana. — A ja sam uzela novi komad.
Artjomov pogled naglo se promenio.
— Znači, imaš nekoga.
Svetlana ga je pogledala.
— Imam sebe.
Na licu joj se pojavio mali osmeh.
— I ispostavilo se da je to više nego dovoljno.
— Samo se pretvaraš da ti ništa nije važno! — povisio je glas Artjom. — Ali znam da uveče misliš na mene!
— Artjome…
Svetlana je proverila transporter.
— Poslednjih večeri razmišljala sam isključivo o tome kako da mačku što udobnije preselim. Ti nisi bio na spisku.
— Namerno me ponižavaš!
Svetlana se uspravila.
— Ne. Puštam te.
Muškarac je zaćutao.
— Tebi to izgleda kao poniženje zato što si navikao da se držim za tebe. Ali pustila sam te.
Glas joj je ostao miran.
— I odjednom osećaš prazninu. Samo što ta praznina nije moja. Tvoja je.
Artjom je prebacio težinu s jedne noge na drugu.
Bilo je očigledno da pokušava da pronađe reči kojima bi ponovo preuzeo kontrolu.
Ali više ih nije nalazio.
— I šta sada da radim? — konačno je upitao.
Nekadašnja nadmoć nestala je iz njegovog glasa.
Ostala je samo nesigurnost.
— Živi — jednostavno je odgovorila Svetlana. — Ali sada sa svojim novcem i svojim odlukama.
Zatim je dodala:
— I možda ubuduće nemoj slati srca drugim ženama dok ti kod kuće neko peče tortu.
Artjom je spustio pogled.
— Znaš li koliko vredi kada ti neko godinama peče torte?
Svetlana je podigla transporter.
— Više od pola stana.
Uzela je ključeve sa stola i stavila Artjomu drugi komplet u dlan.
— Kada uzmeš kutije, zaključaj vrata. Onda ubaci ključ u poštansko sanduče. Stan je prodat. Svoj deo si već dobio.
Artjom ju je dugo gledao.
— Sve si odlučila.
— Da.
Svetlana je klimnula.
— Dok si ti pakovao torbu i razmišljao kako da što lepše odeš, ja sam razmišljala kako da na najlepši mogući način ostanem svoja.
Na trenutak se osmehnula.
— Mislim da mi je bolje uspelo.
Artjom je ostao u hodniku.
Pored njegovih nogu stajale su dve kartonske kutije.
Svetlana je već stigla do vrata.
— Svet!
Muž ju je pozvao poslednji put.
— Tortu… jesi li je tada stvarno pojela?
Svetlana se zaustavila.
Jedva primetan osmeh pojavio joj se u uglu usana.
— Do poslednje mrvice.
Pogledala ga je još jednom.
— Bila je to najukusnija torta u mom životu.
Zatim je dodala:
— Od nje je sve počelo.
Izašla je.
Pažljivo je nosila transporter sa mačkom, a vrata su se za njom zatvorila tiho, gotovo nečujno.
Nije ih zalupila.
Nije bilo potrebe.
Artjom je ostao sam u praznom hodniku.
Dve kutije ležale su pored njegovih nogu.
Stan u kojem su nekada zajedno planirali budućnost sada je odzvanjao strano i pusto.
A on je stajao usred njega kao čovek koji je verovao da odlazi kao pobednik, da bi tek kasnije shvatio da je u međuvremenu izgubio gotovo sve.
Sada više nije trebalo da ruši tuđi život.
Morao je da ponovo izgradi svoj.
Komad po komad.
Baš kao što je Svetlana radila sa porcelanom.
Pažljivo.
Strpljivo.
I ovog puta — sam.