— Zašto ćutiš kao panj? Ponestalo ti je reči? — Vera Pavlovna stajala je nasred dnevne sobe i gledala Oksanu kao da je komad nameštaja koji je neko zaboravio da pomeri. Oksana nije odgovorila.
Sedela je u fotelji kraj prozora i gledala na ulicu — avgust, prašnjave topole, neko je zalivao cveće na balkonu preko puta.
Obično veče. Samo je u stanu iz nekog razloga odjednom postalo tesno. Svekrva je došla sa piroškama — to je uvek bio njen zaštitni znak.
Piroške sa kupusom, koje niko nije posebno tražio. Ležale su na tanjiru, pomalo krive, sa zagorelim ivicama.
Vera Pavlovna nikada nije umela naročito dobro da kuva, ali se uvek ponašala kao da je najbolja domaćica na svetu.
Bila je jedna od onih osoba koje glasno pričaju o svojim vrlinama, dok drugi ćutke rade sve ono čime se one hvale.
Ilja je sedeo za stolom i nešto gledao na telefonu.
On je umeo upravo tako — da bude u istoj prostoriji, a da istovremeno izgleda kao da ga nema.
Baka je umrla tri nedelje ranije.
Tiho, u snu, baš kao što je i živela — bez nepotrebne buke.
Oksana bi i dalje ponekad iz navike posegnula za telefonom da je pozove.
A onda bi se setila.
I spustila telefon.
Prema testamentu, stan je pripao Oksani.
Dvosoban, u centru grada, sa visokim plafonima i parketom koji je škripao i pamtio još sovjetska vremena.
Baka je u njemu živela četrdeset godina.
Vest o nasledstvu stigla je do Vere Pavlovne kosmičkom brzinom — Oksana još nije ni stigla da shvati da sada poseduje nekretninu, a svekrva joj je već zvonila na vrata.
— Razmišljala sam nešto — rekla je Vera Pavlovna, udobno se smestivši na kauč kao neko ko namerava dugo da ostane. — Treba ga brzo prodati, pre nego što tržište padne.
Oksana ju je pogledala.
— Koje tržište?
— Tržište nekretnina, Oksanočka. Zar ti to uopšte ne pratiš? Sad su takve oscilacije, kažem vam.
Ilja je podigao pogled sa telefona i autoritativno klimnuo glavom.
Očigledno je tu rečenicu već ranije čuo — naravno, od svoje majke.
Vera Pavlovna je nastavila.
Ona je uvek imala plan.
Precizan, razrađen, pun detalja — i uvek na tuđ račun.
Ovoga puta plan je bio sledeći: prodati bakin stan, jednim delom novca kupiti garsonjeru Alinočki — mlađoj ćerki i mezimici, koja je već imala dvadeset četiri godine, ali je još „tražila sebe“ i želela da se uda, samo nije imala gde da živi.
Ostatak novca trebalo je da ode na Iljin kredit za automobil, koji je uzeo pre tri godine i još nije uspeo da otplati.
— Pa mi smo jedna porodica — govorila je Vera Pavlovna tonom kojim se saopštavaju prirodni zakoni. — Šta će ti dvosoban stan? I u garsonjeri imate dovoljno mesta.
— To je uspomena na baku — tiho je rekla Oksana.
— Pa šta ako je uspomena? Uspomene se čuvaju u glavi, a ne u kvadratnim metrima.
Svekrva je odmahnula rukom i posegnula za piroškom.
— Alina će se uskoro udati. Ona i Serjoža moraju negde da žive. Hoćeš da se devojka vuče po iznajmljenim stanovima?
Oksana je pogledala muža.
On je gledao u telefon.
— Ilja.
— Mama dobro govori — odgovorio je ne podižući pogled.
I to je bio čitav razgovor.
Sledećeg dana Vera Pavlovna je ponovo došla.
Ovoga puta sa Alinom — niskom devojkom nalakiranih noktiju koja je imala naviku da razvučeno i hirovito govori: „Jao, maaaama…“
Alina je donela odštampane oglase sa sajtova za nekretnine.
Garsonjere u različitim delovima grada, sa beleškama olovkom:
„Ova je okej.“
„Ovde je skoro renovirano.“
„Ovde su niski plafoni.“
Oksana je sebi sipala kafu i sve to posmatrala mirno, gotovo sa distance.
Kao da razgovaraju o tuđem stanu.
Možda se upravo tada nešto u njoj konačno prelomilo.
Nije napravila scenu.
Nije imalo smisla.
Poznavala je takve ljude.
Možeš da vičeš na njih, da plačeš, objašnjavaš i moliš — oni čuju samo ono što žele da čuju.
Ali dokumenta razumeju savršeno.
Papiri sa pečatima su jezik sa kojim je teško raspravljati.
U sredu je Oksana uzela slobodan dan i otišla kod notara.
Kancelarija se nalazila u staroj kući u mirnoj ulici u kojoj se po vrućini osećao miris lipe.
Oksana je sedela u redu, gledala broj koji je držala u ruci i razmišljala o baki.
O tome kako je volela da pije čaj sa džemom od ogrozda.
Kako je uvek govorila:
— Oksanočka, najvažnije je da ne žuriš i da ne praviš buku. Tihi ljudi duže ostaju u pravu.
Notarka je bila žena od oko pedeset godina, umornog, ali pažljivog pogleda.
Pregledala je testament, pasoš i dokumentaciju stana.
Sve je bilo u redu.
— Vaše pravo na nasledstvo je nesporno — rekla je. — Registrujte sve na svoje ime. Nema nikakvih prepreka.
Oksana je upravo to i učinila.
Zatim je otišla u MFC, centar za javne usluge.
Tamo je red bio duži, sala je brujala od glasova i mirisala na državnu ustanovu i nečiji parfem.
Uzela je broj, sačekala svoj red i predala dokumenta.
Gotovo.
Sada je trebalo samo sačekati izvod iz Rosreestra.
Na putu kući svratila je u mali kafić sa drvenim stolovima i sasvim dobrim kapućinom.
Naručila je kafu, izvadila telefon i napisala sestri.
Inna je odgovorila gotovo odmah:
„Odavno sam čekala ovaj poziv. Dođi.“
Inna je živela u Kalinjingradu.
Imala je sopstvenu poslastičarnicu — malu, ali prijatnu, sa pogledom na kanal.
Otvorila ju je četiri godine ranije i nijednom nije zažalila.
Inna je bila od onih ljudi koji ne pričaju o svojim planovima dok ih ne ostvare.
Razgovarale su telefonom te večeri, kada je Ilja već spavao — rano je legao, a kasno ustajao, što je bila jedna od njegovih nepromenljivih navika.
— Potreban mi je neko za knjigovodstvo i dokumentaciju — rekla je Inna bez uvoda. — Širim posao. Dobru poslastičarku sam već našla, a sada mi treba neko ko ume sa brojkama i ne gubi se među papirima.
— Ozbiljna si?
— Oksana, ja se nikada ne šalim kada govorim o novcu. To znaš.
Oksana je gledala u tamni prozor.
Iza stakla su svetlela svetla grada u kojem je provela dvadeset devet godina.
Grada u kojem se pre pet godina udala, verujući da je Ilja tih i dobar.
I zaista je bio tih.
Samo ne zato što je takav bio po prirodi.
Bio je tih pored majke jer je ona govorila sve umesto njega.
— Iznajmi bakin stan — nastavila je Inna. — Preko agencije, pristojnim ljudima. To će biti tvoja sigurnost. Nećeš zavisiti ni od koga.
— Već to sređujem — rekla je Oksana.
Sa druge strane nastala je kratka tišina.
— Pametna devojka — rekla je sestra. — Kada dolaziš?
U subotu je Vera Pavlovna organizovala nešto što je sama nazvala „porodičnim savetom“.
Zvučalo je zvanično, gotovo svečano.
Došla je sa Alinom i Serjožom — verenikom, zdepastim i ćutljivim mladićem koji očigledno nije shvatao zašto su ga doveli.
Seli su u kuhinju.
Na stolu su bili oglasi, olovke, čak i sveska sa proračunima.
Vera Pavlovna izgledala je poslovno i zadovoljno, kao neko ko će upravo doneti istorijsku odluku. — Dobro, uradićemo ovako — počela je, sklopivši ruke na stolu. — U ponedeljak idemo sa agentom i stavljamo stan na prodaju. Već sam razgovarala sa jednim čovekom, iskusan je, poznaje tržište. Za Alinočku smo našli opciju na Severnom — garsonjera, trideset dva kvadrata, svetla. Serjoži se dopala, zar ne, Serjoža?
Serjoža je klimnuo bez naročitog oduševljenja.
Ilja je sedeo pored majke i gledao Oksanu izrazom čoveka koji se nada da će ga oluja zaobići.
Oksana je ustala.
Mirno, bez reči.
Otišla je u sobu.
Pored ormara je stajao kofer.
Spakovala ga je prethodnog dana — pažljivo i bez žurbe, dok je Ilja gledao seriju.
Dokumenti, odeća za nekoliko nedelja, laptop, omiljena šolja — ona sa nacrtanim svetionikom.
Izvukla je kofer u hodnik i vratila se u kuhinju.
Pred svekrvu je spustila svež izvod iz Jedinstvenog državnog registra nekretnina, sa plavim pečatom.
Pored njega je položila ključeve iznajmljene garsonjere.
— Neću prodati stan — rekla je Oksana mirno. — Već sam ga iznajmila. Bračnom paru, preko agencije. Ugovor je na godinu dana. Novac će stizati na moj račun.
Vera Pavlovna je zurila u dokument.
Zatim u Oksanu.
Pa ponovo u dokument.
— Letim kod Inne. Zahtev za razvod podneću preko Gosusluga.
U kuhinji je zavladala potpuna tišina.
Alina je ciknula.
Serjoža je gledao u zid. A onda je Vera Pavlovna otvorila usta i iz njih je potekla bujica reči.
O sebičnosti.
Nezahvalnosti.
O tome kako su je „primili u porodicu“.
O Alinočki koja sada nema gde da živi.
O Ilji koji je toliko toga trpeo.
Ilja je skočio i napravio korak prema ženi.
— Oksana, čekaj. Ozbiljno govoriš? Pa ovo je naša porodica…
— Naručila sam taksi — rekla je. — Već stiže.
Uzela je jaknu sa čiviluka.
Zakopčala je.
Uhvatila kofer. I otišla. Tri meseca kasnije sedela je na maloj drvenoj terasi Innine poslastičarnice i gledala kako se sunce presijava na vodi.
Kalinjingrad je mirisao na more i sveže pecivo — iz kuhinje su dopirali cimet i vanila.
Na stolu je stajala kafa sa mlekom, sveska sa proračunima i telefon.
Na telefonu je bilo nekoliko nepročitanih poruka od Ilje.
Već oko tri nedelje ih nije otvarala.
Život je postao tiši.
I nekako… ispravniji.
Ali to je bio tek prvi deo priče.
Vera Pavlovna nije pripadala ljudima koji lako odustaju.
Pozvala je dvanaestog dana.
Oksana je sedela u maloj kancelariji iza poslastičarnice.
Inna joj je uredila sobicu sa prozorom prema dvorištu u kojem je rastao stari kesten.
Tu su bili radni sto i štampač, a prostorija je mirisala na papir i pomalo na vanilu iz radionice.
Oksana je pregledala fakture kada se na ekranu pojavilo:
„Vera Pavlovna“.
Gledala je poziv oko tri sekunde.
Onda se javila.
— Slušam.
— Da li ti uopšte shvataš šta si uradila? — glas svekrve bio je zategnut poput previše rastegnute gumice. — Shvataš li? Ilja ne jede, ne spava. U takvom je stanju, možeš li to da zamisliš?
Oksana je mogla.
Kada je Ilja bio „u takvom stanju“, obično bi ležao na kauču i listao telefon.
To je bio njegov standardni režim u svakoj situaciji — od sreće do očajanja.
— Žao mi je što se loše oseća — rekla je.
— Žao ti je?! — Vera Pavlovna je očigledno očekivala drugačiju reakciju. — Napustila si muža! Napustila si porodicu i otišla ko zna gde!
— U Kalinjingrad — ispravila ju je Oksana. — Dakle, vrlo dobro se zna gde.
Kratka pauza.
A onda je svekrva promenila ton.
Postao je blaži, gotovo srdačan.
— Oksanočka, hajde da razgovaramo kao ljudi. Dođi, razgovaraćemo. Ilja pati za tobom. Možda smo nešto pogrešno rekli, ali o svemu može da se razgovara. Nismo stranci.
Oksana je pogledala kroz prozor.
Kesten se mirno i ravnomerno njihao na vetru.
— Vera Pavlovna, papire za razvod sam već predala. Podelom imovine bavi se moja advokatica. Ako imate pitanja u vezi sa nekretninom, obratite se njoj.
Nije zalupila slušalicu.
Samo je pritisnula „prekini poziv“ i vratila se fakturama.
Advokatica se pojavila u njenom životu još u Moskvi.
Preporučila ju je Inna.
Bila je to smirena žena od oko četrdeset pet godina, Marina Jurjevna, koja je govorila kratko i konkretno.
Odmah je objasnila da je bakin stan nasleđena imovina i da Ilja nema pravni osnov da na njega polaže pravo.
Zajednički stečene imovine gotovo da nije ni bilo: automobil na kredit koji je Ilja sam otplaćivao, mada ne baš savesno, i nekoliko kućnih aparata.
— Neka uzmu aparate — rekla je tada Oksana. — Ne trebaju mi.
Marina Jurjevna je klimnula i zapisala.
Ilja joj je sam pisao otprilike nedelju dana nakon majčinog poziva.
Dugačka, mestimično haotična poruka.
Bilo je tu: „Pa razumeš da nisam tako mislio“, „Mama se samo brine“, a iz nekog razloga i podatak da je pronašao njen stari džemper u ormaru i rastužio se.
Oksana je pročitala.
Zatvorila poruku. Nije odgovorila.
Primećivala je da sve manje reaguje na reči.
Reči su jedno.
Postupci nešto sasvim drugo.
Pet godina je Ilja govorio: „Mama nije u pravu“, ali je uvek radio ono što bi mu majka rekla.
Bio je to njegov izbor, svestan ili ne — više nije bilo važno.
Ovde, u Kalinjingradu, reči i postupci su se poklapali. Inna bi nešto rekla — i uradila.
Obećala je razvoj — razvijala je posao.
Rekla je: „Biće ti dobro“ — i Oksani je zaista bilo dobro, iako još nije sasvim umela to sebi da prizna.
Poslastičarnica se zvala „Martovski mačak“, iako je bio avgust.
Inna je to jednostavno objašnjavala: otvorila ju je u martu, a prvog dana se pred vratima pojavio mačak lutalica, pa je lokal nazvala po njemu.
Mačak — riđ, bezobrazan, sa oštećenim uhom — i dalje je tamo živeo i spavao na prozorskoj dasci sa izrazom pravog vlasnika.
Oksana se brzo uklopila u posao.
Dokumentacija, dobavljači, porezi, zakup — dobro se razumela u sve to, a prsti su joj sami klizili kroz tabele.
Inna je njen rad posmatrala sa neskrivenim zadovoljstvom.
— Znaš — rekla je jedne večeri dok su zatvarale kasu — tri godine sam sve ovo vodila sama i svakog meseca nešto pogrešila. Ili datum, ili račun.
— Sada više nećeš — rekla je Oksana.
Inna se nasmešila.
Sipala je čaj.
Napolju se smrkavalo, a duž kanala su se palile svetiljke.
Čamac je polako klizio po vodi.
Vera Pavlovna je ponovo pozvala.
Ovoga puta nije pokušavala da je nagovori.
Ton joj je bio tvrd, onakav kakav je uvek imala kada shvati da blagost ne deluje.
— Dakle, slušaj. Saznala sam da su se tvoji stanari uselili bez Iljine saglasnosti. I on ima prava na tu nekretninu, samo da znaš. Razgovarali smo sa advokatom.
Oksana je prebacila telefon u drugu ruku. — Sa kojim advokatom?
— Sa našim. Rekao je da je stan stečen tokom braka.
— Vera Pavlovna, stan sam nasledila. Prešao je na mene na osnovu testamenta i ne predstavlja zajedničku bračnu imovinu. To je član 36 Porodičnog zakonika Ruske Federacije. Vaš advokat, ako zaista postoji, to odlično zna.
Tišina.
— Otkud ti… — počela je svekrva.
— Radim sa dokumentima. To je moja struka.
Vera Pavlovna je još nešto govorila, ali Oksana je više nije slušala.
Gledala je kako riđi mačak skače sa prozorske daske, proteže se i odlazi prema činiji sa izrazom nekoga ko sve drži pod kontrolom.
Te večeri Inna ju je pozvala u šetnju pored kanala.
Hodale su ćutke, slušale galebove i posmatrale zalazak sunca nad vodom.
Avgust u Kalinjingradu bio je topao i pomalo tužan, kao poslednja stranica dobre knjige.
— Neće odustati — rekla je Oksana.
— Znam — složila se Inna. — Takvi ljudi ne odustaju dok ne udare u zid.
— I šta da radim?
— Ništa. Već si sve uradila.
Inna je zastala i pogledala sestru. — Oksana, registrovala si nekretninu na svoje ime. Angažovala si advokaticu. Otišla si. Sada samo živi.
Samo živi.
Zvučalo je iznenađujuće jednostavno.
Oksana je skoro zaboravila da se može i tako.
Stajale su još neko vreme.
Voda je svetlucala, zalazak je gasnuo, a negde iza njihovih leđa ljudi su se smejali za stolovima letnjeg kafića.
Telefon u džepu je ćutao.
I to je verovatno bilo najbolje što joj se tog dana dogodilo.
Marina Jurjevna pozvala ju je u četvrtak popodne.
— Oksana, ima novosti. Ilja je podneo protivtužbu. Traži da se stan proglasi zajedničkom bračnom imovinom. Tvrdi da ste tokom braka navodno renovirali stan zajedničkim novcem.
Oksana je spustila šolju na sto.
— Nikakvog renoviranja nije bilo. Baka je tamo živela do smrti.
— Znam. Ali oni će to tvrditi. Potrebni su nam svedoci i, ako je moguće, računi, fotografije — sve što potvrđuje da je stan ostao u istom stanju kao ranije.
— Naći ću.
I našla je.
Komšinica sa trećeg sprata, Ljudmila Nikolajevna, sedamdesetdvogodišnja žena bistrog uma i odličnog pamćenja, bez oklevanja je pristala da svedoči.
Poznavala je baku četrdeset godina i nije podnosila nepravdu.
Uprava zgrade pronašla je račune vezane za stan — sve je do poslednjeg meseca plaćala baka.
U dokumentaciji nije bilo ni traga renoviranju.
Marina Jurjevna ju je saslušala, kratko ćutala, pa rekla:
— Dobro. Njihova priča će se raspasti već na prvom ročištu.
Ročište je zakazano za kraj meseca.
Oksana je odletela u Moskvu na dva dana — bez najave i nepotrebnih poziva.
Odsela je kod prijateljice koju nije videla skoro godinu dana.
Prijateljica ju je dočekala sa toliko iskrenom radošću da je Oksana iznenada shvatila da je gotovo zaboravila kako izgleda kada se neko raduje samo zato što si tu, bez ikakvog interesa. Na sud je došla u svetloj lanenoj košulji, sa fasciklom dokumenata i potpuno mirnim izrazom lica. Ilja je sedeo na drugoj strani hodnika — mršaviji, u izgužvanoj košulji.
Pored njega Vera Pavlovna, u šarenoj haljini, sa izrazom osobe koja je došla da ispravi istorijsku nepravdu.
Ugledala je Oksanu i nešto šapnula sinu.
On je skrenuo pogled.
Sudija — stariji čovek umornog lica — vodio je ročište metodično i bez suvišnih emocija.
Iljina strana govorila je o navodnom renoviranju i navela približan iznos.
Marina Jurjevna je na sto stavila račune, potvrdu uprave zgrade i pisanu izjavu Ljudmile Nikolajevne.
— Tokom trajanja braka nisu izvođeni nikakvi radovi na renoviranju — rekla je mirno. — Stan predstavlja nasleđenu imovinu i ne podleže podeli. Vera Pavlovna nije izdržala i počela je nešto glasno da šapuće.
Sudija ju je pogledao preko naočara.
Ućutala je.
Ročište je trajalo manje od sat vremena.
Sud je odbio Iljin zahtev.
Na izlazu iz zgrade Vera Pavlovna sustigla je Oksanu na stepenicama.
— Misliš da je ovo gotovo? — rekla je tiho, gotovo bez ljutnje, što je iz nekog razloga bilo neprijatnije od njenog uobičajenog vikanja. — Misliš da si toliko pametna i da si sve nadmudrila?
Oksana je stavila naočare za sunce.
— Ne mislim ništa, Vera Pavlovna. Sud je doneo odluku. Prijatan dan.
I sišla je niz stepenice prema stanici.
Ilja je stajao malo dalje i gledao je kako odlazi. Oksana je to osećala, ali se nije okrenula. Ne zato što je želela da deluje hladno. Jednostavno više nije bilo razloga.
Sve što je trebalo reći već je bilo rečeno.
Tačnije — urađeno.
Razvod je okončan mesec dana kasnije.
Bez njihovog zajedničkog prisustva, bez scena — u odsustvu, baš kao što je bilo planirano.
Marina Jurjevna poslala joj je skenirani dokument mejlom.
Oksana je otvorila fajl, pogledala svoje prezime — devojačko, koje je ponovo uzela — i zatvorila laptop.
Iza prozora poslastičarnice padala je sitna kiša.
Riđi mačak sedeo je na prozorskoj dasci i filozofski mirno posmatrao ulicu.
Inna je donela dva eklera i kafu — bez posebnog razloga. — I? — upitala je. — Gotovo je — rekla je Oksana. Ćutale su neko vreme.
Bila je to dobra tišina — ona u kojoj ništa ne mora da se objašnjava.
Stanari u bakinom stanu pokazali su se kao miran bračni par.
On je bio programer, ona nastavnica.
Plaćali su tačno na vreme i nisu pravili probleme.
Novac je stizao na račun prvog dana svakog meseca, a Oksana bi svaki put pogledala obaveštenje sa tihim zadovoljstvom.
Ne zato što je novac rešavao sve.
Već zato što je predstavljao njenu sigurnost, njenu odluku, njen život — izgrađen bez tuđih planova i saveta na njen račun.
Postepeno se navikla na ritam Kalinjingrada.
Iznenađujuće joj je odgovarao — miran, ali ne uspavan.
Grad je živeo svojim životom: kanali, crveni krovovi, miris mora koji se osećao čak i u centru.
Ujutru je išla na pijacu po cveće — jednostavno zato što joj se htelo — i stavljala ga na svoj radni sto.
Ranije sebi nije dopuštala takvu beskorisnu lepotu.
Jedne večeri, već u septembru, pozvala je Ljudmilu Nikolajevnu da joj zahvali. Ona je samo odmahnula rukom. — Ma pusti. Volela sam tvoju baku. Bila bi ponosna na tebe, Oksana. Uvek je govorila da imaš glavu na ramenima.
Posle tog razgovora Oksana je dugo gledala kroz prozor u tamu iznad kanala.
Mislila je na baku.
Na parket koji škripi.
Na džem od ogrozda.
Na činjenicu da neki ljudi odu, ali iza sebe ostave nešto veoma trajno.
Ne čak ni stvari.
Više neku unutrašnju kičmu.
Osećaj da znaš na šta imaš pravo i gde se tuđe pravo završava.
Ilja joj je još jednom pisao — već nakon razvoda.
Kratka poruka, bez optužbi.
Samo:
„Kako si?“ Pročitala je.
Razmislila.
I odgovorila prvi put posle nekoliko meseci:
„Dobro.“
Bila je to istina.
Najjednostavnija i najpreciznija.
Više joj nije pisao.
Možda je konačno nešto shvatio.
Možda mu je majka pronašla novi zadatak.
Oksana nije znala i, iskreno, gotovo da više nije ni razmišljala o tome.
U oktobru joj je Inna predložila da zvanično postane suvlasnica firme — mali udeo, sve pravno regulisano.
— Već tri meseca radiš kao da je ovo i tvoje — rekla je sestra. — Onda neka zaista delom bude tvoje.
Oksana je zatražila jedan dan da razmisli. Sve je izračunala, procenila perspektive i dobro razmislila — kao i uvek, metodično i bez žurbe.
A onda je rekla da.
Sve su završile kod notara, u mirnoj kancelariji u Kalinjingradu, u ulici okruženoj lipama.
Isti plavi pečat.
Isti obrasci.
Ali značenje je sada bilo sasvim drugačije.
Ovoga puta nije zatvarala vrata pred tuđim zahtevima.
Otvarala je nešto svoje.
Novembar je stigao sa hladnim vetrom i niskim nebom.
Ujutru se nad kanalom zadržavala magla, a grad je u njoj izgledao pomalo nestvarno — poput ilustracije iz knjige koju si čitao kao dete i pamtio celog života.
Oksana je sedela na terasi, sada već u jakni, držeći vrelu kafu među dlanovima.
Mačak je seo pored nje i prislonio topli bok uz njenu nogu.
Razmišljala je o tome da godinu dana ranije ne bi mogla ni da zamisli ovu sliku.
Drugi grad.
Sopstveni posao.
Sestra pored nje.
Tišina u kojoj nikome ništa ne moraš da dokazuješ.
Baka je govorila:
„Tihi ljudi duže ostaju u pravu.“
Možda je zaista tako.
Kafa je bila vrela, magla iznad kanala polako se razilazila, a dan je tek počinjao.
U decembru je pao sneg — neočekivano, tokom samo jedne noći.
Kalinjingrad je pod snegom izgledao sasvim drugačije: tiše, nežnije, kao da je grad obukao nešto domaće i udobno.
Oksana je otvorila poslastičarnicu u osam ujutru, kao i obično.
Upalila je svetla, uključila kasu i proverila isporuku.
Mačak je sedeo na pultu sa izrazom kontrolora i proveravao da li je sve urađeno kako treba.
U deset je stigla Inna, sa fasciklom ispod ruke i zadovoljnim izrazom lica.
— Pogledaj.
Otvorila je fasciklu na stolu. — Novembar smo završile u plusu. Prvi put za dve godine novembar je profitabilan.
Oksana je pogledala brojke.
Bile su dobre.
— Onda ćemo decembar napraviti još boljim — rekla je.
Inna se nasmejala.
Oko podneva pojavila se Ljudmila Nikolajevna.
Ispostavilo se da je došla u posetu sestričini i jednostavno svratila bez najave.
Oksana ju je smestila za najbolji sto, donela joj čaj i ekler. Dugo su razgovarale — o baki, Moskvi i tome koliko brzo vreme prolazi.
— Ona bi došla ovde — rekla je Ljudmila Nikolajevna. — Tvoja baka. Dopalo bi joj se. Tiho je i ima mnogo vode.
Oksana je klimnula.
Da.
Dopalo bi joj se.
Uveče je sedela u svojoj maloj kancelariji i kroz prozor gledala dvorište prekriveno snegom.
Kesten je stajao ogoljen i miran.
Na telefon je stiglo obaveštenje — kirija, prvi decembar, kao i uvek tačno na vreme. Pomislila je na baku. Na parket koji škripi, džem od ogrozda, tihi stan sa visokim plafonima u kojem sada žive nepoznati, ali dobri ljudi.
Na to da je baka možda sve znala unapred.
Ne za Veru Pavlovnu.
Ne za sud.
Nego nešto mnogo veće.
Da čovek treba da ima nešto svoje.
Mesto kojem može da se vrati.
Ili mesto od kojeg može ponovo da počne.
Napolju je padao sneg.
Mačak je prišao, malo se vrzmao oko nje, a onda legao preko njenih stopala — težak, topao i potpuno zadovoljan životom.
Oksana je zatvorila laptop.
Taj dan je proživela kako treba.
Baš kao i sve prethodne.
I baš kao što će, verovatno, proživeti i sve naredne.