– Znači, još uvek nisi našla muškarca koji je spreman da izdržava tebe i tvoje dete? Pavle je u ruci držao čašu šampanjca. Pored njega je stajala žena u crvenoj haljini i gledala Larisu istom ravnodušnošću kao da je tek neka davna poznanica iz školskih dana.
Okupljanje bivših maturanata trajalo je već nekoliko sati. Na zidu su se smenjivale stare fotografije iz mladosti, a ljudi koji su nekada sedeli u istim školskim klupama sada su pričali o novim stanovima, karijerama i uspesima.
Larisa se jedva primetno osmehnula.
– Ne treba mi niko da me izdržava. – Ma daj. Još uvek radiš u bolnici? – Glavna sam medicinska sestra na svom odeljenju.
Pavle je podigao obrve. – Aha. Znači, stabilnost je danas uspeh.
Govorio je onim tonom kojim odrasli pohvale dete zato što je uradilo nešto sasvim jednostavno.
Larisa je htela da se okrene i ode, ali Pavle još nije završio.
– A tvoj sin? Miša? Zastala je. – Maksim.
– Da, tako je. Sad ima osam godina, zar ne?
Larisa je spustila čašu na prozorsku dasku.
Pavle je otišao kada je Maksim imao svega četiri meseca. U početku je svakog meseca slao nešto novca. Onda je sve prestalo. Pisala mu je kada se dečak razboleo, kada pregledi kod lekara više nisu mogli da se plate i kada je škola tražila novac za novu garderobu. Poruke je pročitao.
Nikada nije odgovorio. – Osam i po – rekla je. – Veliki momak. Jesi li bar dobijala alimentaciju?
– Samo prvih nekoliko meseci.
Pavle se podsmešljivo osmehnuo.
– Zašto nisi više tražila? Ništa nisi rekla. Izgleda da si i sama uspela.
Larisa ga je pogledala pravo u oči. Čovek koji je govorio o odgovornosti, a nikada nije poneo ni njen najmanji teret.
– Oca ne treba podsećati da ima dete.
– Prestani sa tim dramatičnim rečenicama. Ti si izabrala dete. Ja sam izabrao karijeru. Oboje smo napravili svoj izbor.
Vratio se prijateljima.
Njegova nova partnerka ostala je još nekoliko trenutaka.
– Nemoj ga shvatati ozbiljno. Večeras svima priča kako je sve u životu postigao potpuno sam.
Larisa je obukla kaput i izašla na kišu.
Mogla je pravo kući. Mogla je da se pravi da je razgovor nije zaboleo.
Ali neke reči uvek pronađu put do starih rana.
Izvadila je telefon.
Oksana joj je već nekoliko puta pisala da se Pavle ponašao sramotno.
Larisa je odgovorila samo jednom porukom:
„Pošalji mi broj advokata koji je pomogao tvojoj sestri.“
Kod kuće je Maksim sedeo za kuhinjskim stolom i mazivao džem na parče hleba. Udžbenik je bio otvoren ispred njega, ali pogled mu je bio negde daleko.
– Baka je rekla da si videla tatu.
Larisa je skinula mokar kaput i sela pored njega.
– Jesam.
– Da li je pitao za mene?
Mogla je da slaže. Mogla je da mu pokloni nekoliko minuta lažne sreće.
Ali znala je da deca osećaju kada se nada gradi na nečemu što se lako može srušiti.
– Prvo je pogrešio tvoje ime – rekla je tiho. – Onda se setio.
Maksim je spustio pogled.
– Znači, on me uopšte ne poznaje?
Larisa mu je uzela ruku.
– Ne.
– Viktor iz mog razreda kaže da je tata otišao zato što sam bio loš.
Srce joj se steglo.
– Slušaj me pažljivo. Nikada nisi bio razlog. Nikada. Nije otišao zbog tebe. Pobegao je od svoje odgovornosti.
– A šta ako poželi da se vrati?
Larisa je pogledala sina.
– Onda prvo mora da pokaže da ume da ostane.
Sledećeg dana sedela je kod advokata sa starim porukama, izvodima iz banke i dokazima o svim pokušajima da natera Pavla da pomogne.
– Vi ste učinili sve što ste mogli – rekao je advokat. – Niste mu uskratili priliku da bude otac. On je sam odlučio da ga nema.
Larisa je čvrsto držala telefon.
– Ne želim da ispadne da jurim samo novac.
Advokat ju je mirno pogledao.
– Ovde se ne radi o vašem novcu. Radi se o Maksimovim pravima.
Dve nedelje kasnije tužba je podneta.
Pavle je došao u bolnicu pre nego što je dobio sudski poziv.
Čekao ju je u hodniku.
– Hoćeš da me uništiš?
– Ne.
– Znaš li koliko ovo može da me košta?
– Razmišljam o tome šta je potrebno Maksimu.
Pavle je utišao glas.
– Povuci sve. Počeću da ga viđam. Pomagaću. Rešićemo ovo bez sudova.
Larisa ga je pogledala.
– Znaš li u koji razred ide?
Ćutao je.
– Znaš li kako se zove njegov trener?
Ponovo tišina.
– Napravio sam greške – rekao je na kraju. – Želim da ih ispravim.
– Onda ih ispravi. Ali nemoj od sopstvenog sina praviti predmet pregovora.
Pavle je besno otišao.
Kasnije se pojavio ispred Maksimove škole, ali učiteljica nije dozvolila da priđe dečaku i odmah je pozvala Larisu.
Te večeri Maksim je pitao:
– Zašto mi nisi dozvolila da odem kod njega?
Larisa je dugo ćutala.
Želela je da ga zaštiti. Želela je zauvek da zatvori ta vrata.
Ali nije želela da njen strah postane još jedna rana u njegovom životu.
– Možemo da se vidimo s njim – rekla je. – Ali zajedno. I polako.
Prvi susret bio je neprijatan.
Pavle je doneo skupu igračku i postavljao previše pitanja. Posle nekog vremena Maksim je počeo da priča o automobilima i Larisa je prvi put posle mnogo godina videla iskrenu radost na Pavlovom licu.
Ali ubrzo je Pavle počeo da objavljuje fotografije na internetu. Pisao je kako se godinama borio da vidi svog sina.
Ljudi koji nisu znali istinu nazivali su Larisu ogorčenom i osvetoljubivom.
Želela je da odgovori.
Želela je da se odbrani.
Ali nije.
Naučila je da se ne dobija svaka bitka rečima.
Kada je Pavle kasnije doneo sporazum, iznos alimentacije bio je veći nego ranije. Obećao je redovne susrete.
Ali pri samom kraju dokumenta stajale su dve male stavke.
Larisa je trebalo da se odrekne svih ranijih potraživanja.
A Pavle bi mogao da vodi Maksima u inostranstvo bez njene saglasnosti.
Larisa je spustila papire.
– Ne.
Pavle je uzdahnuo.
– Ti uvek sve pokvariš.
– Ne. Ja štitim svog sina.
– Onda se vidimo na sudu.
I upravo tamo su se ponovo sreli.
Sud je odredio alimentaciju i uzeo u obzir sve godine tokom kojih Pavle nije pomagao.
To nije bila pobeda koja se slavi.
To je bio samo teret koji je konačno pao sa njenih leđa.
Meseci su prolazili.
Pavle je nastavio da viđa Maksima, ali samo onda kada bi zaista došao.
U tom periodu Larisa je upoznala Mihaila.
Nikada nije pokušavao da zameni bilo koga. Nikada nije pokušavao da kupi ljubav.
Jednostavno je bio tu.
Pomagao je Maksimu da popravi pokvarene igračke. Dolazio je na njegova takmičenja. Nikada nije pitao šta će dobiti zauzvrat.
Osam meseci kasnije Larisa se udala za njega.
Bez velike proslave.
Bez drame.
Samo okružena ljudima koji su je voleli.
Na sledećem okupljanju bivših učenika ponovo je srela Pavla.
Nasmešio se kada ju je ugledao.
– Izgledaš srećno.
– Jesam.
– Mnogo sam razmišljao o nama.
Larisa nije odgovorila.
– Mi smo i dalje porodica.
Pogledala ga je pravo u oči.
– Ne, Pavle. Ti si imao porodicu. Samo si odlučio da se o njoj ne brineš.
U tom trenutku kroz vrata su ušli Mihail i Maksim.
Dečak je nosio tortu u rukama i široko se osmehivao.
– Mama, uspeli smo!
Pavle je primetio burmu na njenoj ruci.
– Ko je to?
– Moj muž.
Pavle je zaćutao.
Zatim je rekao:
– Onda mogu da prestanem da plaćam. Sada postoji neko ko može da vas izdržava.
Larisa je izvadila sudski sporazum.
– Moj brak ne menja tvoju odgovornost.
Pavle je pogledao Maksima.
– Hoćeš li poći sa mnom?
Dečak je jače stegao kutiju sa tortom.
– Danas ne.
– Ja sam tvoj otac.
Maksim je mirno klimnuo glavom.
– Onda dođi sledeće nedelje u jedanaest. Tako piše ovde.
Pokazao je na papir.
Prvi put Pavle nije izgledao kao čovek koji je izgubio kontrolu nad situacijom.
Izgledao je kao otac koji je konačno shvatio da se ljubav ne može zahtevati.
Te večeri Maksim je zaspao na kauču, još uvek u svojoj svečanoj košulji. Mihail ga je pokrio ćebetom i otišao u kuhinju.
Larisin telefon je zavibrirao.
Poruka od Pavla.
„Doći ću u nedelju u jedanaest.“
Dugo je gledala u te reči.
Zatim je odgovorila:
„U redu.“
Sledećeg jutra zalepila je na frižider raspored Maksimovih treninga, svoje smene i Pavlove termine za viđanje.
I prvi put posle mnogo godina nije videla ženu koju je neko ostavio.
Videla je ženu koja je izabrala samu sebe.