Tokom porodičnog ručka svekar je saopštio svoju odluku o kući.
Svi su očekivali skandal. Ali Lida se samo blago osmehnula i ćutala, jer je znala nešto što niko drugi za tim stolom nije znao. Genadij Pavlovič ustao je dok su ostali još uvek jeli. Podigao je ruku i razgovori su odmah utihnuli.
Lida je spustila viljušku. Znala je da Genadij Pavlovič nije čovek koji bi iznenada ustao da održi zdravicu. Ako se podigao od stola, onda je imao nešto ozbiljno da kaže.
— Dakle — izgovorio je, prelazeći pogledom preko stola za kojim je sedelo oko dvanaestoro ljudi. — Ovu kuću gradio sam četrdeset godina. Svojim rukama. I odlučio sam kome će pripasti.
Tišina je postala toliko gusta da se moglo čuti tiho krčkanje kompota na šporetu.
Pored Lide se Kostja ukočio. Osetila je to po načinu na koji je pomerio nogu ispod stola i slučajno dodirnuo njen članak.
Nije to uradio namerno.
Njegovo telo reagovalo je brže od njegovih misli.
Preko puta njih sedela je Zoja, starija snaja.
Prestala je da seče meso i ostala nepomična, sa nožem u ruci.
Usne su joj se blago razdvojile, ali nije uspela da izgovori nijednu reč.
— Kuću će dobiti Artjom — rekao je svekar. Zatim je ponovo seo. Artjom je bio najmlađi sin. Imao je dvadeset četiri godine, nije imao ni ženu ni decu, iznajmljivao je sobu u Tveru i povremeno radio u skladištu kako bi dodatno zaradio.
Sedeo je na kraju stola, viljuškom preturao po salati od cvekle i delovao kao da ni sam ne razume šta se upravo dogodilo.
Zoja je spustila nož.
Polako i pažljivo, paralelno sa tanjirom. — Čekaj, tata — rekao je Valerij, njen suprug i srednji sin Genadija Pavloviča. — Petnaest godina popravljamo krov, sređujemo ogradu i napravili smo banju. A kuću dobija Artjom?
Genadij Pavlovič ga je pogledao kao da ga je Valerij pitao koliko je dva plus dva.
— Rekao sam ono što sam imao.
Lida je spustila pogled ka tanjiru. Ćufta se hladila, a sos je počeo da se steže po ivicama. Ponovo je podigla glavu i susrela Zojin pogled.
Zoja ju je gledala pravo u oči, kao da očekuje da i Lida skoči sa stolice i pobuni se.
Ali Lida se samo osmehnula.
Jedva primetno, samo krajevima usana.
Zatim je ponovo uzela viljušku.
Posle ručka svi su se razišli po kući, onako kako se ljudi obično razilaze posle vesti koja promeni sve.
Naizgled su još bili zajedno, ali svako je ostao sam sa svojim mislima.
Zoja je prala sudove sa izrazom lica kao da su tanjiri lično krivi za ono što se dogodilo.
Porcelan je glasno udarao o sudoperu.
Valerij je pušio na verandi, iako je ostavio cigarete pre tri godine.
Kostja je stajao kraj prozora u spavaćoj sobi na spratu.
Lida je ušla i zatvorila vrata za sobom.
— Zašto si ćutala? — pitao je, ne okrećući se.
— Šta je trebalo da kažem?
— Ne znam. Zoja će uskoro razbiti sve sudove.
— Neka ih razbije. Njeni su.
Okrenuo se prema njoj.
Izgledao je zbunjeno, poput dečaka koji za Novu godinu nije dobio poklon.
— Lida, govorimo o kući. O kući mog oca. Dolazimo ovamo svakog leta. Naša deca su ovde odrasla.
— Naša deca su ovde provodila raspuste. To nije isto.
Kostja je protrljao koren nosa.
Tu naviku imao je samo kada nije znao da li da se naljuti ili da se složi.
— Artjom ne može sebi da priušti ni obične popravke. Zarađuje trideset hiljada.
— To je Artjomov problem.
— To je problem kuće. Za pet godina će propasti.
Lida je sela na krevet.
Opruge su zaškripale.
Krevet je škripao još kada su kao tek venčani prvi put došli u ovu kuću, a Lida se noću jedva usuđivala da se pomeri.
— Kostja, saslušaj me. Tvoj otac je doneo odluku. Ima pravo na to.
— Ima pravo. Ali gde je tu pravda?
Nije odgovorila.
Pravda je bila reč od koje su je već odavno svrbeli dlanovi.
Kuća se nalazila na kraju sela Sosnovka, sto sedamdeset kilometara od Moskve.
Bila je drvena, podignuta na visokom temelju i imala verandu koju je Genadij Pavlovič dogradio 1992. godine.
Krov je bio prekriven metalnim crepom, istim onim krovom koji je Valerij godinama popravljao.
Lida se sećala kuće iz vremena kada je izgledala potpuno drugačije.
Kada su ona i Kostja prvi put došli ovamo, imala je dvadeset tri godine.
Bio je novembar, blato im je dopiralo gotovo do kolena, a kroz pukotine oko prozora duvalo je toliko jako da su se zavese pomerale.
Njena svekrva, Tamara Iljinična, tada je još bila živa.
Bila je sitna i mršava žena, čije su ruke mirisale na mirođiju i domaći sapun.
Stavila je pred Lidu činiju supe od kupusa i rekla:
— Jedi. Suviše si mršava.
Lida je jela.
Supa je bila preslana, ali ju je pojela do poslednje kašike.
Tamara Iljinična klimnula je glavom kao da je Lida upravo položila neki važan ispit.
Od tada je prošlo trinaest godina.
Tamara Iljinična nije dočekala ovaj porodični ručak. Umrla je pet godina ranije.
Lida je ponekad pomišljala da bi čitava priča sa kućom možda izgledala drugačije da je ona još uvek bila živa.
A možda ne bi.
Uveče je Zoja ušla u njenu sobu.
Nije pokucala, kao da je ulazila u sopstvenu kuću.
— Mogu li? — upitala je, iako je već stajala nasred sobe.
Lida je sedela na krevetu i gledala u telefon.
Kostja je otišao kod oca, navodno da mu pomogne oko agregata.
— Uđi.
Zoja je sela na stolicu kraj prozora.
Bila je krupna žena, širokih ramena i teških šaka, koje je uvek spuštala na kolena kada je bila nervozna.
I sada su bile tamo.
— Šta ti misliš o svemu ovome? — upitala je.
— O kući?
— O kući, o Artjomu, o svemu.
Lida je odložila telefon.
— Mislim da Genadij Pavlovič zna šta radi.
— Zna šta radi? Daje kuću momku koji je poslednji put bio ovde pre dve godine. I to samo pola dana. Došao je, pojeo tanjir boršča i otišao.
Zoja je govorila mirno, ali zglobovi na njenim prstima postali su beli.
— A mi? Mi smo ovde svakog leta. Valerij je popravio ogradu, ja brinem o bašti. Paradajz je moj, jagode su moje, ja sam orezivala jabuke. Trinaest godina, Lida.
— Znam.
— Zašto onda ćutiš? Ni ti ni Kostja ovde niste stranci. Kada bismo svi zajedno razgovarali sa njegovim ocem…
— Šta bismo mu rekli?
— Da nije pravedno.
Opet ta reč.
Lida je blago zagrizla donju usnu.
— Zoja, reci mi iskreno. Da li ti je ta kuća zaista potrebna?
Zoja je trepnula.
Očigledno nije očekivala takvo pitanje.
— Želimo pravdu.
— To nije odgovor. Da li ti treba ova kuća? Želiš li da živiš u njoj, da je greješ, popravljaš i plaćaš porez?
Zoja je ćutala.
Napolju je nešto zašuštalo.
Možda je mačka pretrčala preko krova šupe.
— Imamo stan u Odincovu. Ovde smo samo tokom leta…
— Upravo tako. Tokom leta. Dva meseca.
Zoja je ustala.
— A Artjom ne dolazi čak ni leti. U čemu je onda razlika?
— Razlika je velika. Ali to se mene ne tiče. A ne tiče se ni tebe, Zoja. To je stvar Genadija Pavloviča.
Zoja je naglo ustala.
Stolica je kliznula unazad i udarila u prozorsku dasku.
— Čudna si ti, Lida. Uvek si bila čudna.
Izašla je.
Nije zalupila vrata, već ih je zatvorila na način koji je jasno pokazao da je razgovor završen.
Lida je ležala u mraku i slušala kako kuća diše.
Stare kuće dišu, naročito noću.
Grede pucketaju, podne daske stenju, a vetar zavija u dimnjaku, iako je peć odavno zamenjena kotlom za grejanje.
Kostja se vratio kasno.
Legao je pored nje.
Mirisao je na duvan i na nešto kiselo, možda na jabuke iz vrta, a možda i na alkohol.
— Ne spavaš? — prošaputao je.
— Ne.
— Razgovarao sam sa ocem.
— I?
— Rekao je da je Artjom sam. Da Valerka i ja imamo svoje domove. A da Artjom nema ništa.
Lida se okrenula na leđa.
Plafon u toj sobi bio je toliko nizak da se mogao dodirnuti kada bi se čovek podigao na prste.
— Šta je još rekao?
— Da bi mama želela isto.
Nastala je tišina.
Negde u daljini zalajao je pas.
Nije bio iz sela.
Zvuk je bio prigušeniji, kao da je dolazio sa druge strane šume.
— Lida.
— Šta?
— Zar zaista nisi razočarana?
Razmislila je.
Ne o kući.
Pomislila je na vreme pre dvanaest godina, kada su posle rođenja njihovog najstarijeg sina Miše došli ovamo na krštenje.
Tamara Iljinična je pekla piroške, a Genadij Pavlovič je u dvorištu napravio ljuljašku.
Od brezovog drveta.
Još uvek je stajala tamo.
Samo su konopci u međuvremenu bili zamenjeni.
Miša se prvi put ljuljao na njoj kada je imao godinu i po dana.
Vrištao je od sreće toliko glasno da je komšijska mačka pobegla preko tri dvorišta.
— Nisam — rekla je Lida. — Nisam razočarana.
— Zašto?
Okrenula se prema njemu.
— Zato što to nije naša kuća, Kostja. Nikada nije ni bila.
Sledećeg jutra kuća je mirisala na palačinke i svađu.
Zoja i Valerij sedeli su za stolom naspram Genadija Pavloviča.
Artjom je pušio na verandi, a kroz prozor se videlo kako mu podrhtava ruka u kojoj je držao cigaretu.
— Tata, želimo razumno da razgovaramo s tobom — počeo je Valerij.
Genadij Pavlovič mazao je puter preko palačinke.
Nož se ravnomerno kretao od jedne ivice do druge.
— Onda razgovarajte.
— Zoja i ja smatramo da bi kuću trebalo podeliti. Ili da bi bar trebalo razgovarati o tome.
— Nema o čemu da se razgovara.
— Tata.
— Čujem te. Nema o čemu da se razgovara.
Zoja se nagnula napred.
— Genadije Pavloviču, petnaest godina ulažemo u ovu kuću. Novac, vreme i rad. Sećate li se krova? Valeriju su bila potrebna dva leta da ga zameni. Napravili smo banju. Ja sam se brinula o vrtu…
— Vrt je tvoj — mirno je rekao svekar. — Ponesi ga sa sobom. Saksije sa sadnicama, lopatu i sve što raste u lejama. Sve je tvoje.
Zoja je stisnula usne.
Lida je videla kako joj je na vratu iskočila tanka vena i počela da pulsira.
— Ne možete biti ozbiljni.
— Potpuno sam ozbiljan, Zoja. Kuća je moja. Ja sam je sagradio. Ja odlučujem.
Valerij je spustio šaku na sto, a Lida je primetila da su mu zglobovi prstiju pobeleli.
— Obratićemo se advokatu.
— Obratite se.
Samo dve reči.
Genadij Pavlovič odgrizao je komad palačinke i žvakao gledajući kroz prozor.
Napolju je Artjom ugasio cigaretu i ostao da stoji sa rukama u džepovima.
Lida je pila čaj.
Biljni čaj.
Tamara Iljinična je nekada sušila toliko nane i majčine dušice da su zalihe još uvek postojale.
Svakog leta Lida bi u ormaru pronašla još jedan paket umotan u novinski papir i vezan kanapom.
Žene nije bilo već pet godina, ali su njene biljke ostale.
Lida je otpila gutljaj i kroz staklo srela Artjomov pogled.
Gledao ju je, a u njegovim očima bilo je nečega što ranije nije primećivala.
Zbunjenosti.
Ili krivice.
Možda i jednog i drugog.
Posle doručka Lida je izašla u dvorište.
Bio je septembar, ali je sunce još uvek sijalo kao leti.
Jabuke su opteretile grane, povijajući ih gotovo do zemlje.
Zoja je bila u pravu.
Ona i Valerij brinuli su se o vrtu.
Svakog proleća dolazili su, krečili stabla, sekli suve grane i prskali protiv biljnih vaši.
Lida je prišla ljuljašci.
Onom istom okviru napravljenom od breze.
Konopci su bili novi, ali je greda ostala ista, potamnela i napukla po sredini.
Artjom joj je prišao s leđa.
Prepoznala ga je po koracima.
Bili su tihi, kao da se plašio da će nekome zasmetati.
— Lida.
— Da?
— Jesi li znala da će ovako odlučiti?
— Nisam.
— Ali nisi bila iznenađena.
— Nisam.
Stao je pored nje i naslonio rame na stub ljuljaške.
— Ne treba mi ova kuća.
Lida ga je pogledala.
Artjom je bio mršav, izraženih jagodica, sa obrvama svog oca i bradom svoje majke.
Usne su mu bile tanke, kao i šake.
Imao je dvadeset četiri godine, ali je ponekad izgledao kao da ima dvadeset, a ponekad kao da ima četrdeset.
Bilo je teško proceniti.
— Zašto onda ćutiš? Reci mu.
— Ne mogu.
— Zašto?
— Zato što bi se uvredio. On mi nešto poklanja. Ne stan i ne novac. Kuću. Poklanja mi čitav svoj život.
Lida je uhvatila konopac ljuljaške.
Bio je grub, nov i mirisao je na konoplju.
— Artjome, šta ti zapravo želiš?
Dugo je ćutao.
Negde je zakreštala vrana, a zvuk se pronosio preko celog sela prema šumi.
— Želim da moj otac duže živi. I da prestane da misli da ću se bez njega izgubiti.
— Da li bi se izgubio?
— Ne bih. Radim. Iznajmljujem sobu. Dobro mi je.
— Onda mu to reci.
— Ne razumeš. Tako on pokazuje ljubav. Kroz stvari. Kroz kuću. Mama je bila ista. Kroz piroške i džem. Za svakoga od nas označavala je posebnu teglu. Flomasterom po poklopcu.
Lida je pustila konopac.
Flomasterom po poklopcu.
Setila se.
„Za Kostju“, „Za Valerku“, „Za Tjomočku“.
Slova su bila okrugla i detinjasta.
— Sećam se — rekla je tiho.
— Vidiš. I sada ja treba da mu kažem: „Tata, ovo mi ne treba“? To bi bilo kao da bacim teglu džema na pod.
Tokom dana stigla je Rita, sestra Genadija Pavloviča.
Imala je sedamdeset jednu godinu, bila je niska i nosila je pleteni prsluk boje stare ruže, kao i štap na koji se više oslanjala zbog važnosti nego zbog potrebe.
— Pa — rekla je već sa vrata, odmeravajući sve kao da je došla u inspekciju. — Ko ovde umire?
— Niko — odgovorio je Genadij Pavlovič.
— Po vašim licima čovek bi rekao drugačije.
Rita je sela za sto, skinula prsluk i prebacila ga preko naslona stolice.
Ispod njega je nosila još jedan prsluk.
Lida joj je sipala čaj.
— Hvala, dete. Bar je jedna osoba ovde normalna.
Zoja je frknula kraj šporeta, ali ništa nije rekla.
— Genka — počela je Rita, gledajući brata. — Valerka me je zvao. Kaže da kuću prenosiš na Tjomu.
— Ne ostavljam mu je u nasledstvo. Napraviću ugovor o poklonu.
— To ti dođe na isto.
— Ne. Poklon ne može da se opozove.
Valerij, koji je stajao naslonjen na dovratak, trgao se.
Lida je videla kako je otvorio usta, a zatim ih ponovo zatvorio.
Zoja je stajala pored njega, prekriženih ruku.
— Gena — nastavila je Rita, otpivši gutljaj čaja i namrštivši se, možda zato što je bio vruć, a možda zato što je bio gorak. — Sećaš li se kako je naš otac podelio imovinu?
— Sećam se.
— Isto je odlučio po svome. Kuću tebi. Stan meni. Jednosoban stan u Kalinjinu. I trideset godina sam bila ljuta na tebe.
— Još uvek si ljuta.
— Nisam. Sada imam sedamdeset jednu godinu, visok pritisak i mačku. Nemam više vremena da budem ljuta.
Genadij Pavlovič se jedva primetno osmehnuo.
Prvi put za dva dana Lida je videla nešto nalik toplini na njegovom licu.
— Rita, nisam te pitao za savet.
— Ne savetujem te. Samo ti pričam. Tada je naš otac mislio da je tebi kuća potrebnija. Imao si porodicu, decu i posao u kolhozu. Ja sam bila sama, pa je po njegovom mišljenju meni bila dovoljna jedna soba. Nije me pitao da li mi je to zaista dovoljno.
Nastala je tišina.
Stari zidni sat je otkucavao.
Bio je to sat sa kukavicom, ali kukavica odavno više nije izlazila.
— Toma, tvoja žena, kasnije mi je rekla da ti znaš da je naš otac pogrešio. Ali da to nikada nećeš priznati, jer ti je tako lakše.
Genadij Pavlovič je spustio šolju.
Ne jako, ali odlučno.
Bila je to debela keramička šolja sa nacrtanim petlom i proizvela je tup zvuk.
— Toma je govorila mnogo toga.
— Toma je bila pametna žena. Pametnija od nas dvoje zajedno.
Lida je izašla u vrt.
Morala je da udahne vazduh.
Ne zato što je unutra bilo zagušljivo, već zato što su zidovi te kuće u sebi nosili previše toga, a njihova težina ponekad je postajala nepodnošljiva.
Otišla je do ograde.
Do iste one ograde koju je popravljao Valerij.
Daske su bile ravne i obojene zelenom bojom.
Pri dnu je boja već počela da se ljušti, tamo gde se tokom zime gomilao sneg.
Iza ograde se pružalo polje, a iza njega je počinjala šuma.
Nebo je bilo visoko, bledo i jasno, onako kako samo septembarsko nebo ume da bude.
Mirisalo je na vlažno lišće i pomalo na dim.
Dve kuće dalje neko je spaljivao otpad iz vrta.
Lida je stajala tamo i razmišljala o onome što je dugo znala, ali nikome nije rekla.
Pre pola godine, u martu, Genadij Pavlovič ju je pozvao.
Ne Kostju.
Ne Valerija.
Nju.
Pozvao ju je tokom pauze za ručak, dok je sedela u automobilu ispred posla i jela sendvič sa sirom.
— Lida, treba mi tvoj savet.
— Slušam vas, Genadije Pavloviču.
— Želim da prenesem kuću. Još dok sam živ. Da se posle ne bi svađali oko nje.
— Na koga?
— Na Tjomu.
Prestala je da žvaće.
Sir je bio tvrd i komad joj je zastao u grlu.
— Zašto na Artjoma?
— Zato što će se izgubiti, Lida. Valerka je snažan. Kostja ima tebe, ima na koga da se osloni. Ali Tjoma je sam. Potpuno sam. Kao Rita nekada.
— Čuli ste šta je Rita govorila o vašem ocu.
— Čuo sam. Ali moj otac nije pogrešio što je meni dao kuću. Pogrešio je što Riti nije objasnio zašto.
Lida je ćutala.
Napolju je padala sitna kiša, a brisači su još bili mokri od jutarnjeg pljuska.
— Lida, molim te. Kada saopštim odluku, nemoj da se mešaš u svađu. Kostja će tebe poslušati. Valerka ionako nikoga ne sluša, pa neka se ljuti koliko hoće.
— Želite da ćutim.
— Želim da ne uništiš ono što pokušavam da izgradim.
Pojela je sendvič do kraja.
Zatim je popila gutljaj vode iz flaše.
— Dobro.
— Hvala ti, ćerko.
Nikada ranije nije je nazvao ćerkom.
A nije to uradio ni posle.
Zato se osmehnula.
Ne zato što joj je bilo svejedno.
Ne zato što se slagala s njim.
Već zato što mu je obećala.
Zato što ju je starac, koji je četrdeset godina gradio tu kuću, zamolio samo za jednu stvar, a ona je odgovorila:
„Dobro.“
Kostja o tome nije znao ništa.
Zoja još manje.
Artjom je, izgleda, slutio da se otac sa nekim savetovao, ali nije postavljao pitanja.
Lida je stajala pored ograde i razmišljala o pravdi.
Svi su o njoj govorili kao da pravda za svakoga znači isto.
Ali Valerij je uložio svoje ruke i svoj rad.
Zoja je uložila svoje vreme.
Kostja je uložio svoje prisustvo.
Artjom nije uložio ništa, jer ga niko nije pozivao.
Ili su ga možda pozivali, ali ne na način koji mu je bio potreban.
Setila se kako je Artjom pre pet godina došao u bolnicu kada je Tamara Iljinična tamo ležala.
Došao je sam, bez automobila, prvo vozom, a zatim autobusom.
Četiri sata u jednom pravcu.
Doneo je pomorandže, koje ona već nije mogla da jede, i čitav dan sedeo pored nje.
Ćutke.
Valerij je takođe došao sa Zojom, automobilom.
Doneli su stvari i razgovarali sa lekarima.
Kostja je zvao i slao novac.
Ali Artjom je sedeo tamo.
Samo je sedeo pored majke, držao je za ruku i ćutao.
Kada je Lida pogledala u sobu, Tamara Iljinična je spavala, a Artjom je brojao plafonske ploče.
— Jesi li dobro? — pitala ga je.
— Dvesta osamnaest — odgovorio je.
— Šta?
— Ploče. Ima ih dvesta osamnaest.
Tada je Lida shvatila da je tamo sedeo veoma dugo.
Predveče se napetost smanjila.
Valerij je pio čaj sa Ritom i više nije govorio o advokatu.
Zoja je sedela na verandi i gledala u vrt koji je smatrala svojim.
I možda je, na neki način, bila u pravu.
Genadij Pavlovič je otišao u radionicu.
Imao je tu naviku.
Kada bi sve krenulo loše, počeo bi da pravi nešto od drveta.
Stolice, daske za sečenje ili kašike.
Nepotrebne predmete kojih je u kući odavno bilo više nego dovoljno.
Lida ga je pronašla tamo.
Mirisalo je na piljevinu i ulje.
Na radnom stolu ležala je jedva započeta daska sa oznakama nacrtanim olovkom.
— Genadije Pavloviču.
— Da?
— Rita je bila u pravu.
— U čemu?
— Morate da objasnite. Ne odluku, već razlog.
Nije podigao glavu.
Rende je tiho i ravnomerno klizilo preko drveta.
— Objasnio sam. Artjom nema gde da ode.
— To nije dovoljno. Valerij ima osećaj da njegov rad ništa nije vredeo. Zoja se oseća odbačeno. Kostja se oseća kao da stoji negde između, a ne zna gde pripada.
Genadij Pavlovič se zaustavio.
Odložio je rende.
— A ti? Šta ti osećaš?
— Mislim da ste u pravu. Ali sve radite nepotrebno surovo.
— Čitavog života sve sam radio surovo. Toma je govorila da umesto srca imam libelu. Pravu, preciznu i hladnu.
Lida se osmehnula.
Ovoga puta iskreno.
— Tamara Iljinična vas je volela.
— Volela me je. I često je bila ljuta na mene. Jedno nije isključivalo drugo.
Podigao je dasku, okrenuo je u rukama i ponovo je spustio.
— Lida, ispričaću ti šta mi je Toma rekla pre… pre bolnice. Rekla je: „Gena, nemoj kuću da deliš pravedno. Jednaka podela znači rat. Daj je onome kome je najpotrebnija. A bes ostalih preuzmi na sebe.“
— I vi ste odlučili da je najpotrebnija Artjomu.
— Odlučio sam da će se Artjom bez doma izgubiti. Ne fizički. Iznutra. Nema ništa na šta može da se osloni. Druga dvojica imaju.
— I Kostja pati.
— Kostja ima tebe. To mu je dovoljno.
Izgovorio je to jednostavno.
Bez komplimenta i bez topline.
Kao činjenicu.
Kao zid koji drži krov.
Lida je izašla iz radionice i na trenutak zastala pred vratima.
Strugotina joj se zalepila za đon cipele.
Sagnula se, skinula je i zavrtela među prstima.
Bila je tanka, uvijena u spiralu i mirisala je na borovinu.
Te noći Kostja nije mogao da zaspi.
Okretao se, uzdisao i dva puta ustajao da pije vodu.
— Kostja.
— Šta?
— Prestani.
— Ne mogu.
— Možeš.
Seo je u krevetu.
U mraku je videla samo njegovu siluetu, široka ramena i raščupanu kosu.
— Boli me, Lida. Razumem da ima pravo, da je to njegova kuća i da smo mi ovde samo gosti. Ali me ipak boli. Kao kada sam bio dete, pa je Tjoma dobio bicikl, a meni su rekli da sam već veliki i da mi nije potreban.
— Koliko si tada imao godina?
— Dvanaest.
— A sada imaš trideset šest.
— I šta to menja?
— Ništa. Samo su dvanaest i trideset šest dve različite priče.
Ponovo je legao.
Neko vreme je ćutao.
— Ti znaš nešto što ja ne znam.
— Zašto to misliš?
— Suviše si mirna. To nije normalno za tebe.
Lida je zatvorila oči.
Niski drveni plafon kao da ju je pritiskao.
Mirisalo je na lak koji je odavno ishlapeo, ali je ostao sačuvan u njenom sećanju.
— Jednostavno sam prihvatila, Kostja. Prihvatiti nešto ne znači složiti se s tim. Znači prestati da trošiš snagu na ono što ionako ne možeš promeniti.
— Lepo govoriš.
— Nije lepo. Iskreno je.
Okrenuo se prema njoj, a ona je osetila njegov dah na svom obrazu.
Topao i ubrzan.
— Zar zaista više nećemo dolaziti ovamo?
— Dolazićemo. Kada nas Artjom pozove.
— A ako nas ne pozove?
— Onda ćemo kupiti sopstvenu vikendicu. Malu. Sa ogradom koju ćeš sam farbati.
— Ne znam da farbam ogradu.
— Naučićeš.
Frknuo je.
Nije se nasmejao, ali se nešto u njemu promenilo.
Lida je to osetila po tome što su mu se ramena opustila.
Sledećeg jutra Artjom je spakovao stvari i čekao na verandi.
Ranac mu je bio izlizan i na njemu se nalazila oznaka neke muzičke grupe za koju Lida nikada nije čula.
— Već ideš? — pitala je, izlazeći sa šoljom u ruci.
— Autobus polazi u jedanaest i četrdeset.
— Da te odvezemo do stanice?
— Nema potrebe. Ići ću peške.
Kratko je ćutao.
Zatim je iz džepa izvadio presavijen papir.
— Šta je to?
— Napisao sam ocu da ne mogu da prihvatim kuću.
— Artjome.
— Znam šta ćeš reći. Ali ne mogu. Ne pripada meni. Nisam je gradio, nisam je popravljao i nisam živeo u njoj. To je njegov život, a ne moj.
Lida je spustila šolju na ogradu verande.
Bila je to ista ona šolja sa petlom.
— Jesi li mu dao pismo?
— Nisam još. Hteo sam prvo tebe da pitam.
— Mene?
— Ti si jedina osoba ovde koja ne viče, nije uvređena i ne pretvara se da je sve u redu. Znači da nešto razumeš.
Lida je uzela pismo.
Otvorila ga je.
Rukopis je bio kriv, a slova su skakala preko papira kao dečja.
Bile su napisane samo tri rečenice.
„Tata, hvala.
Ali kuća treba da pripadne onome ko je voli.
Tebe volim.
Ali kuću ne volim.
Oprosti mi.“
Ponovo je presavila papir.
— Nemoj mu ga dati.
— Zašto?
— Zato što ti ne poklanja kuću. Poklanja ti mesto. Da uvek imaš gde da se vratiš.
— Imam gde da živim. Iznajmljujem sobu u Tveru.
— Soba nije mesto. Mesto je tamo gde te neko čeka.
Artjom je uzeo pismo i vratio ga u džep.
Zatim je pogledao kuću, krov, verandu i stabla jabuka.
— On neće živeti zauvek.
— Kuća?
— Moj otac.
Lida nije odgovorila.
To je i sama znala.
Autobus je krenuo u jedanaest i četrdeset.
Artjom je otišao, a da pismo nije predao.
Valerij i Zoja otišli su posle ručka.
Zoja je spakovala tegle džema, krastavaca i paradajza.
Ćutke ih je unosila u automobil.
Valerij se kratko i hladno rukovao sa ocem, a zatim seo za volan.
— Zoja — pozvala ju je Lida kada je već krenula da otvori vrata automobila.
Zoja se okrenula.
Lice joj je bilo umorno, ali više nije izgledala ljutito.
— Šta je?
— Vrt je tvoj. On je to sam rekao. Znači, vratićeš se na proleće.
— Ne treba mi njegov vrt…
Nije završila rečenicu.
Odmahnula je rukom i ušla u automobil.
Ali Lida je primetila.
Krajičak Zojinih usana jedva primetno je zadrhtao.
Zoja će se vratiti.
Lida i Kostja otišli su poslednji.
Lida je pakovala stvari kada je Genadij Pavlovič ušao u sobu.
Bez kucanja, baš kao Zoja.
U toj kući niko nije kucao.
— Lida.
— Da?
— Hvala ti.
Stajao je na vratima, visok i krupan, u istoj kariranoj košulji, samo sa još jednim otkopčanim dugmetom.
Ruke su mu visile pravo niz telo, poput vojnikovih.
— Za šta, Genadije Pavloviču?
— Postoji razlog. Ti si jedina koja nije započela rat sa mnom.
— Obećala sam vam.
— Ni bez obećanja to ne bi uradila.
Zakopčala je torbu.
Rajfešlus se zaglavio, pa je morala dva puta da ga povuče.
— Tjoma je napisao pismo — rekla je. — Želi da odbije kuću.
Genadij Pavlovič nije delovao iznenađeno.
Samo je klimnuo glavom.
— Znam. Poznajem ga.
— Šta ćete uraditi?
— Čekaću. Dok ne shvati da čoveku mesto nije potrebno onda kada samo želi da ga ima, već onda kada više nema kuda da ode.
Lida je podigla torbu.
Bila je teška, i to ne samo zbog stvari koje su se nalazile u njoj.
— A ako ne shvati?
— Shvatiće. Moj je sin.
Genadij Pavlovič se pomerio od vrata kako bi je propustio.
Dok je prolazila pored njega, stavio joj je ruku na rame.
Samo na trenutak.
Dlan mu je bio težak, grub i vruć.
U automobilu je Kostja ćutao prvih dvadeset minuta.
Zatim je uključio radio, isključio ga i ponovo uključio.
— Lida.
— Hm?
— Jesi li razgovarala sa mojim ocem?
— Kada?
— Ne danas. Ranije. Pre tog ručka.
Pogledala je kroz prozor.
Polja, šumu i skretanje prema glavnom putu.
Selo Sosnovka ostalo je iza njih, malo, sa crkvom bez kupole i vodotornjem koji nije radio još od 1998. godine.
— Jesam.
— I znala si šta će reći.
— Jesam.
Kostja je čvrsto stegao volan.
Zglobovi su mu pobeleli, kao Valerijevi za stolom.
— Zašto mi nisi rekla?
— Zamolio me je.
— On te je zamolio. Ali ja sam tvoj muž.
— Upravo zato.
Kostja je usporio na raskrsnici.
Vozili su iza kamiona, a miris dizela ulazio je kroz blago otvoren prozor.
— Kako to misliš, upravo zato?
— Zato što bi odmah otišao kod njega. Počeo bi da se svađaš, raspravljaš i osećaš povređeno. Baš kao Valerij. A on bi se samo još čvršće držao svoje odluke. Ovako si morao sam da prođeš kroz sve to. I posle dva dana više nisi ljut.
— Jesam ljut.
— Nisi. Povređen si. To nije isto.
Na ravnom delu puta pretekao je kamion i neko vreme ćutao.
— Lida, ne sviđa mi se što ti odlučuješ kada smem nešto da saznam, a kada ne.
— Nisam odlučivala umesto tebe. Ispunila sam molbu tvog oca.
— To je isto.
— Nije, Kostja. Uopšte nije isto.
Brzo ju je pogledao, na trenutak skrenuvši oči sa puta.
Tada je videla da nije ljut.
Pokušavao je da razume.
To mu je bilo ispisano na licu jasno kao linije na asfaltu.
Uveče su stigli kući.
Deca su bila kod Lidine majke, a stan ih je dočekao tišinom.
Ne živom tišinom sela, već praznom gradskom tišinom.
Lida je spustila torbu u hodniku.
Izula je cipele.
Zatim je otišla u kuhinju.
Na stolu je stajala šolja koju je zaboravila da skloni pre puta.
Na dnu je ostao osušen trag kafe, a uz ivicu beli prsten.
Oprala je šolju.
Zatim ju je stavila u ormarić.
Kostja je ušao za njom i naslonio se na dovratak.
— Hoćemo li jednog dana zaista kupiti svoju vikendicu? — upitao je.
— Jednog dana.
— Malu?
— Malu.
— Sa ogradom?
— Sa ogradom.
Nasmešio se.
Prvi put za tri dana.
— Ne znam da farbam ogradu.
— Pokazaću ti.
Prišao joj je, zagrlio je s leđa i prislonio nos uz njen potiljak.
Ona je stajala, držeći se za ivicu sudopere, i gledala kroz prozor.
Napolju se smrkavalo.
Ulična svetla su se palila, a grad je ravnomerno i poznato brujao.
Negde, sto sedamdeset kilometara daleko, Genadij Pavlovič je verovatno već rendisao novu dasku.
Artjom je sedeo u vozu i u džepu gužvao pismo koje nije predao.
Zoja je slagala tegle zimnice na policu i računala koliko će leja zasaditi na proleće.
Valerij je pušio, iako je odavno prestao.
A Lida je stajala u svojoj kuhinji, u svom stanu, u svom životu, i sasvim jasno znala jednu stvar:
Dom se ne sastoji od zidova i zemljišta.
Dom je tamo gde te neko zagrli s leđa, udahne miris tvoje kose i gde ne želiš da budeš nigde drugde.
Šolja je stajala u ormariću.