Marina je čula uporno zvono na ulaznim vratima i odmah je znala ko stoji ispred. Neprijatna jeza prošla joj je kroz telo. Valentina Petrovna ponovo je došla bez najave, baš kao i uvek. Kada je otvorila vrata, ugledala je svekrvu sa velikom torbom preko ramena i samozadovoljnim osmehom na licu.
„Zdravo, draga!“, zapevala je veselo Valentina Petrovna i bez poziva ušla u stan. „Pomislila sam da svratim do tebe i Olega. Nadam se da vam ne smeta.“
Marina je teško progutala knedlu. Naravno da joj je smetalo, ali nije mogla to da izgovori. „Izvolite“, rekla je tiho. „Oleg je još na poslu, ali uskoro bi trebalo da stigne.“
„Odlično!“ Valentina Petrovna je pogledom prešla preko celog stana, kao da proverava da li je svaki ugao dovoljno čist.
„Do tada ću spremiti večeru. Moj sin konačno treba da pojede pravu domaću hranu, a ne ono…“
Značajno je pogledala Marinu.
„…gotovo smeće iz prodavnice.“
Marina je stisnula zube. Odlično je kuvala i Oleg je to dobro znao. Ali njegova majka kao da je bila rešena da joj pokvari raspoloženje već u prvom minutu.
Dok je Valentina Petrovna užurbano radila po kuhinji, Marina je pokušavala da se posveti svojim obavezama. Međutim, napetost je rasla iz minuta u minut.
Posle pola sata iz kuhinje se začuo ogorčen glas.
„Marina! Odmah ovamo!“
Marina je požurila i ukočila se na vratima.
Valentina Petrovna je stajala kraj šporeta sa kutlačom u ruci. Lice joj je bilo puno lažne zaprepašćenosti.
„Probaj ovo!“
Pružila joj je kašiku supe.
Marina je oprezno okusila i odmah se namrštila.
Supa koju je skuvala prethodnog dana bila je potpuno preslana.
„Kako si mogla ovo da poslužiš?“, teatralno je uzviknula svekrva.
„Ovo niko ne može da jede! Jadni Oleg… Kako samo uspeva da izdrži?“
„Ali skoro da nisam stavila soli“, zbunjeno je rekla Marina.
„Juče sam probala supu. Uopšte nije bila slana.“
„Onda ne znam šta si juče probala. Sada je očigledno preslana. Upravo si i sama to rekla.“ Marina je ćutke posmatrala kako Valentina Petrovna demonstrativno prosipa celu šerpu supe u sudoperu, usput gunđajući kako su mlade žene danas potpuno neodgovorne.
U Marini je sve ključalo.
Ali je ćutala.
Sledećeg jutra čekalo ju je novo iznenađenje.
Stajala je pod tušem, nanosila šampon na kosu i posegnula za bočicom.
Umesto guste kremaste tečnosti, na dlan joj je iscurio redak balzam.
Zbunjeno je otvorila oči.
U bočici sa šamponom nalazio se regenerator.
A u bočici regeneratora bio je šampon.
„Valentina Petrovna!“, povikala je izlazeći iz kupatila mokre kose.
„Da li ste slučajno zamenili sadržaj flaša?“
„Kojih flaša?“, upitala je svekrva praveći se nevina.
„A, tih? Nisam ništa dirala. Verovatno si ih sama pomešala.“
Zatim se pokroviteljski nasmešila.
„Treba obraćati pažnju na takve sitnice. Dobra domaćica uvek zna šta gde stoji.“
Marina je osećala kako joj strpljenje nestaje kap po kap.
U očima svekrve video se jedva prikriven podsmeh.
Trećeg dana nestale su Marinine crne cipele.
Već je kasnila na posao i panično je pretraživala ceo stan. „Da li ste videli moje crne cipele?“
„Zar ih nisi ostavila u ormaru?“, upitala je Valentina Petrovna sa lažnom zabrinutošću.
„Baš čudno… Možda jednostavno nisi dobro tražila.“
Na kraju ih je Marina pronašla u ostavi, uredno sakrivene iza kante za smeće.
„Kako su dospele ovde?“
Valentina Petrovna je samo slegnula ramenima.
„Nemam pojma. Možda ih je mačka odvukla.“
Nisu čak ni imali mačku.
Kada bi se Oleg uveče vraćao kući, primećivao je napeto lice svoje supruge, ali je mislio da je to samo zbog majčine posete.
Pred sinom je Valentina Petrovna glumila savršenu, brižnu majku.
„Oleg, sine moj“, govorila je uz osmeh dok mu je služila večeru.
„Baš sam srećna što te vidim. Tvoja Marina je zaista divna žena. Nas dve se odlično slažemo, zar ne?“
Marina je ćutke klimnula glavom.
Oleg se zadovoljno nasmešio. Verovao je da su se dve najvažnije žene u njegovom životu konačno pomirile.
Ali iz dana u dan Marinini živci bili su sve tanji.
Skoro svakog jutra događalo se nešto novo.
Čas bi nestala njena krema za lice, pa bi je kasnije pronašla u frižideru.
Čas bi pasta za zube bila potpuno isceđena u lavabo.
Zatim bi nestali ključevi od automobila, da bi ih kasnije pronašla u zamrzivaču.
Svaki put se Valentina Petrovna pravila da ništa ne zna.
I svaki put je nalazila objašnjenje po kojem je Marina bila kriva.
Da je nepažljiva.
Rasejana.
Da nije prava domaćica.
„Zaista ne razumem kako Oleg može da živi s tobom“, uzdisala je neprestano.
„Kod mene je svaka stvar imala svoje mesto.“
Oleg, umoran od posla, samo bi odmahnuo rukom.
„Mama stari. Možda ponekad nešto pomeša. Pokušaj da budeš strpljiva.“
Ali Marina je odavno znala da Valentina Petrovna ništa ne meša slučajno.
Svaka njena pakost bila je pažljivo isplanirana.
Velika eksplozija dogodila se u subotu ujutru.
Marina je odlučila da opere posteljinu.
Prelepi krem svileni komplet koji joj je majka poklonila za venčanje.
Ta posteljina za nju nije imala samo materijalnu vrednost.
Podsećala ju je na majčinu ljubav i početak novog života.
Pažljivo je stavila svilu u mašinu, sipala deterdžent za osetljive tkanine i uključila program.
Za to vreme Valentina Petrovna se sasvim bezbrižno motala po kuhinji.
Sat vremena kasnije Marina je otvorila vrata mašine.
Istog trenutka zastao joj je dah.
Cela posteljina bila je uništena.
Krem svila postala je potpuno ružičasta.
Između čaršava ležala je jarko crvena ženska čarapa.
Marina nije posedovala nijednu crvenu čarapu. „Šta je ovo?!“, viknula je podigavši čarapu.
Valentina Petrovna je odmah dotrčala sa izrazom lažne zabrinutosti.
„Jao, Bože! Šta se dogodilo? Kako je ovo moguće?“
„Odakle ova čarapa?“, upitala je Marina drhtavim glasom.
„Nemam pojma“, odgovorila je svekrva.
„Možda si je sama zaboravila. Ili je Oleg juče nešto prao.“
„To je vaša čarapa!“, povikala je Marina.
„Namerno ste je ubacili!“
„Jesi li ti poludela?“, uvređeno je uzvratila Valentina Petrovna.
„Zašto bih uništavala tuđe stvari? To je smešno!“
Ali u njenim očima igrala je očigledna zadovoljština.
Uživala je u Marininom očaju.
„Moja majka mi je ovu posteljinu poklonila za venčanje“, rekla je Marina kroz suze.
„Bila je veoma skupa.“
Valentina Petrovna je ravnodušno slegnula ramenima.
„Pa šta? To je samo posteljina. Kupićete novu. Uostalom, ništa se ne bi dogodilo da si bolje pazila na svoj veš.“
To je bila poslednja kap.
Nešto je u Marini konačno puklo.
Sav bes koji je trpela prethodnih dana izbio je svom snagom.
„Dosta!“, povikala je toliko glasno da je čak i Valentina Petrovna ustuknula.
„Neću više da trpim vaše ponižavanje! Spakujte svoje stvari i odmah napustite moj stan!“
Valentina Petrovna je ponovo zaigrala ulogu nevinašca.
„Marina, jesi li bolesna? O čemu ti pričaš? Pa ja nisam uradila ništa.“
„Ništa?“
Marina je drhtala od besa.
„Već nedelju dana mi zagorčavate život! Presolili ste moju supu, krijete moje stvari, menjate šampon i regenerator, a sada ste mi uništili i posteljinu! Zar stvarno mislite da ništa nisam primetila?“
„Pričaš gluposti“, siknula je svekrva. „Sa tvojim živcima nešto ozbiljno nije u redu. Trebalo bi da odeš kod lekara.“
„Napolje!“
Marina je pokazala prema ulaznim vratima.
„Odmah! I nikada više nemojte dolaziti ovde bez najave!“
Vika je probudila Olega.
Izašao je iz spavaće sobe i zbunjeno pogledao čas suprugu, čas majku.
„Šta se ovde dešava?“
„Tvoja majka me maltretira!“, viknula je Marina pokazujući mu uništenu posteljinu.
Oleg je uzeo ružičastu svilu u ruke i namrštio se.
Zatim je pogledao crvenu čarapu.
„Mama… kako je tvoja čarapa završila u našoj veš-mašini?“
„Ne znam, sine“, rekla je Valentina Petrovna glumeći bespomoćnost.
„Verovatno je slučajno upala. Marina viče na mene kao da sam to namerno uradila.“
„Namerno!“, uzvratila je Marina.
„Već nedelju dana radi samo to!“
Oleg je dugo gledao svoju majku.
Prvi put je primetio jedva prikriven pobednički sjaj u njenim očima.
„Mama“, upitao je mirno.
„Jesi li zaista ništa od ovoga uradila?“
Valentina Petrovna je shvatila da njena gluma više ne prolazi.
Maska je pala.
„Dobro! Jesam! Pa šta?“, odbrusila je.
„Samo sam htela da proverim kakva je ona kao žena. A ona odmah viče. Strašan karakter!“
Oleg ju je zapanjeno gledao.
„Kako si mogla? Zašto?“
„Zato što želim razumnu ženu za svog sina, a ne histeričnu osobu!“
Sada je pokazala svoje pravo lice. „Pogledaj samo kako razgovara sa nekim ko je duplo stariji od nje. Gde joj je poštovanje? Gde joj je vaspitanje?“
„Poštovanje mora da se zasluži!“, uzvratila je Marina.
„A vi se ponašate kao zlobna stara žena!“
„Dosta!“, rekao je Oleg podigavši ruku.
Zatim se okrenuo majci.
„Spakuj svoje stvari. Pozvaću ti taksi.“
„Šta?“, promucala je Valentina Petrovna.
„Izbacuješ rođenu majku zbog ove žene?“
„Ne“, mirno je odgovorio Oleg.
„Stajem uz svoju suprugu. Uz ženu koju već danima namerno mučiš.“
Dok je Valentina Petrovna besno pakovala stvari, Oleg je naručio taksi.
Marina je ćutke stajala u kuhinji.
Uništenu posteljinu još je držala u rukama.
Suze su joj tiho klizile niz obraze.
Oleg joj je prišao.
„Oprosti mi“, rekao je tihim glasom.
„Nisam znao da je sposobna za ovako nešto.“
„Tvoja majka me mrzi“, jecala je Marina.
„Učiniće sve da uništi naš brak.“
„Neće.“
Oleg ju je čvrsto zagrlio.
„Od danas više neće dolaziti bez najave. A ako te još jednom povredi, nikada više neće kročiti u naš dom.“ Kada je taksi stigao, Valentina Petrovna je i dalje pokušavala da glumi žrtvu.
„Oleg, dozovi se pameti! Ova žena te okreće protiv sopstvene majke!“
Oleg joj je ćutke pomogao da unese torbu.
Zatim je umorno rekao:
„Mama… sama si kriva. Zašto si morala da mučiš Marinu?“
„Samo sam želela da proverim njen karakter.“
„I proverila si ga.“
Pogledao ju je pravo u oči.
„Sada bar znaš da ga ima i da neće dozvoliti da je gaziš.“
Pošto ju je smestio u taksi, još jednom se nagnuo ka otvorenom prozoru.
„Sledeći put najavi svoj dolazak. I prestani sa tim igrama. Ako još jednom uvrediš Marinu, nemoj očekivati da ćeš više ikada biti dobrodošla.“
Valentina Petrovna je nešto nerazgovetno promrmljala.
Ali Oleg se već okrenuo.
Kada se vratio u stan, zatekao je Marinu kako i dalje stoji u kuhinji.
Skupa svilena posteljina bila je nepovratno uništena.
„Zaista mi je žao“, rekao je.
„Kupiću ti novu.“
Marina je odmahnula glavom.
„Nije stvar u novcu. Poklonila mi ju je mama. Rekla je da će nam doneti sreću.“
Oleg ju je privukao sebi.
„Naša sreća nije u toj posteljini.“
Nežno ju je poljubio u čelo. „Naša sreća je u tome što držimo jedno drugo. I niko nas neće razdvojiti.“
Tužno se osmehnuo.
„Čak ni moja majka.“ Marina se naslonila na njega i osetila kako napetost poslednjih dana polako nestaje.
Znala je da je ovo tek početak dugog sukoba sa svekrvom.
Ali sada je u jedno bila potpuno sigurna.
Oleg je bio na njenoj strani.
U međuvremenu je Valentina Petrovna sedela u taksiju na putu ka svojoj vikendici.
Mrko je gledala kroz prozor i već smišljala nove planove.
Odustajanje za nju nije dolazilo u obzir. Ta drska devojka će jednog dana zažaliti što joj se suprotstavila.
Ali… to je već neka druga priča.