Prasnula sam u smeh pred svekrvinim očima, baš u trenutku kada je konobar spustio račun na sto. Te večeri slavili smo rođendan mog svekra u luksuznom restoranu. Moj muž Anton sedeo je ćutke pored svoje majke, kao da nema sopstvenu volju. Svekrva, Galina Igorevna, upravljala je celim stolom kao carica.
Njena ćerka Lera i njen muž opušteno su pili vino, dok je moj svekar, kao i uvek, ćutke gledao u telefon.
Od samog početka osećala sam da tu nemam šta da tražim, ali sam se strpela do kraja.
Anton me je ranije zamolio da budem ljubazna, jer je njegova majka bila pod stresom i sada joj je naročito bila potrebna ljubav porodice. Dodao je i da ću, ako se i najmanje požalim, ponovo pokvariti atmosferu.
Stegnutih zuba naručila sam samo običnu salatu, iako sam umirala od gladi.
Nasuprot tome, moja svekrva ponašala se kao da sutra ne postoji. Svako malo dozivala je konobara i naručivala nova jela: morske plodove, ostrige na ledu, odležani biftek, plate sireva, deserte za celo društvo i, na kraju, flašu retkog šampanjca.
Anton se samo smeškao i potvrdno klimao glavom. Tiho sam ga upitala:
— Nadam se da će neko platiti ovu gozbu?
— Molim te, nemoj sada ponovo da počinješ — procenio je kroz zube. — Ćuti.
Mislila sam da će, pošto je svekrva naručila skoro ceo meni, ona naravno i platiti račun. Kada je konobar spustio elegantnu kožnu fasciklu na sto, Galina Igorevna obrisala je usta salvetom, popravila kosu i pogledala me pravo u oči.
Smešila se, ali pogled joj je bio leden. Polako je gurnula račun prema meni.
— Hajde, Nina. Ti plaćaš. Pokaži nam koliko ceniš našu porodicu. Primili smo te u svoj krug, vreme je da pokažeš zahvalnost. Uostalom, ti si uspešna preduzetnica.
Svi su gledali u mene. Anton mi je diskretno stegnuo koleno ispod stola. To je bio njegov uobičajeni znak:
„Nemoj da nas osramotiš.“ Lera se tiho nasmejala i ponovo pogledala u telefon.
Moj svekar se pravio da ništa ne čuje. Otvorila sam račun. Konačni iznos bio je jednak tromesečnoj plati.
Skoro trista hiljada rubalja.
U tom trenutku obuzeo me je neobičan mir. Pogledala sam svekrvu u lice.
A zatim sam počela glasno da se smejem. Iskreno, oslobađajuće, nezaustavljivo.
— Stvarno ste mislili da ću ja platiti vaše ostrige i šampanjac? Za koga me smatrate? Za bankomat?
Galina Igorevna odmah je pocrvenela.
— Ponizila si me, nezahvalna ženo! — prosiktala je, ne mareći što je ceo restoran čuje. — Antone! Reci svojoj ženi kako se u našoj porodici poštuju stariji!
Anton se trgao.
— Nina… molim te… Mama je imala samo dobre namere. Mi smo porodica.
— U porodici se ljubav ne naplaćuje računom — mirno sam odgovorila. — I neću platiti ni jednu rublju.
Zatvorila sam fasciklu s računom, gurnula je nazad prema svekrvi, uzela torbu i ustala.
— Ja odlazim. Vi među sobom odlučite ko će platiti ovu luksuznu predstavu.
Nisam se ni osvrnula. Iza sebe sam čula besne povike Galine Igorevne i Antonova očajnička opravdanja. Te večeri moj život se promenio. Anton se vratio kući skoro tri sata kasnije. Oči su mu bile crvene, a izgledao je potpuno slomljeno.
— Da li uopšte znaš šta si uradila? Mama je van sebe! Otac je rekao da više nikada nećeš kročiti u njihovu kuću. Sve si ih ponizila!
— Nisam ih ja ponizila. Oni su hteli da ponize mene. A tvoja majka me je, povrh svega, vređala pred svima.
— Bila je nervozna! Trebalo je da to razumeš! Imaš novca. Posao ti ide dobro. Zašto nisi platila večeru?
Pogledala sam ga pravo u oči. — Svoj posao sam izgradila vlastitim radom. Ja sam platila i učešće za naš zajednički stan. Godinama izdržavam ovu porodicu. A sada očekuješ da platim čak i sopstveno poniženje?
Antonovo lice se stvrdnulo.
— Onda se izvini. Prodaj nakit, uzmi kredit, ali sutra ćeš staviti novac u ruke mojoj majci. Ako ne, razvodimo se.
U tom trenutku shvatila sam da on nije samo slab čovek. Bio je proračunat. U toj porodici nikada nisam bila supruga. Bila sam samo novčanik. A kada se novčanik nije otvorio, hteli su silom da ga opljačkaju.
Te noći spavala sam u dnevnoj sobi. Sledećeg jutra otvorila sam bankarsku aplikaciju i krv mi se sledila. Naš zajednički račun bio je potpuno prazan.
Nestalo je 208.000 rubalja. Novac je tokom noći podignut na bankomatu.
Pronašla sam Antona kako mirno pije kafu u kuhinji.
— Gde je novac?
— Naknada — bezosećajno je odgovorio. — Za mamino lečenje. Razbolela se zbog tebe.
— Ukrao si ga.
— Dokaži. U braku smo. To je bio zajednički račun. Odmah sam otišla do svekrvinog stana. Galina Igorevna dočekala me je podrugljivim osmehom.
— Došla si da se izviniš?
— Došla sam po 208.000 rubalja. Ako ih ne vratite, idem u policiju. Podsmešljivo se nasmejala.
— U policiju? Moj sin mi je novac dao dobrovoljno. Probaj da dokažeš suprotno.
Zatim je bezizražajno dodala:
— Uostalom, ionako se razvodite. Stan će ostati Antonu, a svoj dizajnerski studio prepisat ćeš na Leru. Tako se izvinjavaš za uništen rođendan.
U tom trenutku sve se spojilo. Ovo nije bila iznenadna ideja. Bio je to unapred pripremljen plan. Prvo su uzeli moju ušteđevinu. Sada su hteli da mi uzmu i posao.
Otišla sam bez reči i odmah pozvala prijateljicu Veroniku Pavlovnu, koja je radila kao advokatica. Saslušala me je do kraja i nasmešila se.
— Nina, to su porodični prevaranti. Tvoj muž je napravio ozbiljnu grešku. Uzimanje zajedničkog novca bez dozvole i predavanje majci može imati teške posledice. A zahtev da preneseš svoj posao još je ozbiljniji.
— Šta da radim?
— Postavi im zamku. Pravi se da se izvinjavaš. Pusti ih da sve sami kažu. A ti snimi sve.
Odmah sam pozvala Galinu Igorevnu. Drhtavim glasom rekla sam joj da se kajem zbog svega što se dogodilo i da sam spremna da razgovaram o njihovim uslovima. Istog trenutka je pristala.
Sledećeg dana našli smo se u istom restoranu. Upravo to nam je bilo potrebno. Moj telefon je sve vreme bio skriven u torbi i snimao je razgovor. Galina Igorevna i Anton detaljno su mi objasnili šta moram da uradim ako i dalje želim da budem član porodice.
Da se odreknem svih prava na stan. Da svoj dizajnerski studio prepišem na Leru. I da svakog meseca Galini Igorevni dajem 50.000 rubalja kao moralnu naknadu. Tek tada će me primiti nazad.
Saslušala sam ih do kraja. Zatim sam zaustavila snimanje.
— Sve što ste sada rekli već je bezbedno sačuvano. Hvala vam. Sledeći put razgovaraćemo pred istražiteljem.
Galina Igorevna je prvi put izgubila svoj samouvereni osmeh. Anton je potrčao za mnom.
— Daj mi telefon!
— Bolje pazi da ne dobiješ uslovnu kaznu.
Istog večeri, u besu, razbio je moj laptop. Odmah sam pozvala policiju. Stigli su za nekoliko minuta.
Podnela sam prijavu za krađu novca i uništavanje moje imovine. Narednih nedelja Antonova porodica je na sve načine pokušavala da me natera da povučem prijave. Nudili su novac. Izvinjavali se. Obećavali da će sve vratiti. Nisam popustila.
Mesec dana kasnije sud je obavezao Antona da vrati svih 208.000 rubalja, kao i vrednost uništenog laptopa.
Na osnovu snimka iz restorana, Galina Igorevna i Lera platile su znatnu odštetu kako bi izbegle poseban krivični postupak. Dobila sam i spor za stan, jer sam dokazala da sam učešće platila svojim novcem. Nakon toga podnela sam zahtev za razvod. Nekoliko nedelja kasnije i zvanično smo se razveli.
Jedne večeri sedela sam u svom iznajmljenom stanu, pila čaj i gledala zalazak sunca. Telefon je zazvonio. Zvala me je Veronika Pavlovna.
— Nina, šta bi rekla da imamo još jedno iznenađenje za tvoju bivšu svekrvu? Pronašli smo svedoke koji mogu da potvrde da te je klevetala.
Prvi put posle mnogo meseci iskreno sam se nasmešila.
— Počnimo. Sada prvi put osećam da će pravda konačno pobediti.