19 časova. Ulazim u stan. Onaj tipični miris koji okružuje muškarca koji je ceo dan ležao u krevetu… Sigurno ga znate — nije znoj, nije prljavština, već baš ona mešavina sofe, konzole, čipsa, kole i nogu u čarapama. Jedna mešavina.
Iz dnevne sobe dopire: „Pju-pju“, „Just do it“, „Fuck“
— Kostja psuje na engleskom kad ga ubiju u Call of Dutyju. Počeo je da igra pre oko pet godina i od tada ga je nemoguće odvojiti od toga.
Ne skidajući cipele, bacam pogled u kuhinju. Brdo prljavog posuđa.
Od juče. Tu je i današnji doručak. A po mirisu bih rekla i nešto od ručka
— Kostja je, izgleda, pržio peljmene. Tiganj stoji na šporetu, u njemu stvrdnuta masnoća i tri peljmena. Na stolu je daska za sečenje sa mrvicama hleba i masnim, prljavim nožem. Preko stolice vise njegove farmerke.
Samo vise tu. Jutros sam ih stavila u korpu za veš u kupatilu. On ih izvadi, obuče, skine i prebaci preko stolice.
Zašto? Ne znam.
Stojim u hodniku. Još u zimskoj jakni.
U ruci mi je kesa iz Pjatjoročke — usput sam svratila do prodavnice: mleko, sir, tikvice i pileći file, da brzo spremim nešto za večeru.
Ne sklanjajući pogled sa ekrana, Kostja dobacuje:
„O, stigla si.
Šta ima za večeru?
I gde su mi crne čarape? Jutros nisam mogao da ih nađem.“
Ne okreće se ni jednom.
Stojim tu.
Ćutim. Nešto u meni klikne.
Znate onaj osećaj — kao prekidač.
Kao da je neko preklopio mali prekidač u mojim grudima. Sve što sam htela da kažem — na primer: „Samo da se presvučem pa ću nešto spremiti“ — nestaje u trenutku.
Jednostavno nestane.
Izujem cipele.
Ćutke.
Odem u spavaću sobu.
Kesu iz Pjatjoročke samo ostavim na podu u hodniku.
Neka stoji tu.
Presvučem se.
Ne u kućnu odeću u kojoj obično kuvam. Nego u nešto drugo, što sam kupila pre mesec dana i skoro nikad nisam obukla: krem, svilenkasti komplet pidžame iz Incanta.
Lep.
Iz noćnog stočića uzimam knjigu: Malo života Janje Janagihare. Počela sam je u januaru, ali je nikad nisam završila, jer nikad nisam imala mirne večeri.
Otvaram Yandex Edu. Naručujem suši. Filadelfija rolnice, Dragon rolnice, miso supu i oolong čaj. Za jednu osobu.
1.820 rubalja.
Plaćanje Tinkoff karticom.
Dostava: od 25 do 40 minuta.
Legnem na krevet.
Čitam.
Sat vremena kasnije zvoni zvono.
Kostja viče iz dnevne sobe:
„Katja, kurir je stigao!“
Tišina.
„Katja!“
Tišina.
Psuje, odvaja se od konzole i odlazi do vrata.
Čujem kako otvara.
Kurir kaže:
„Porudžbina za Jekaterinu.“
„Kakva porudžbina?“
„Suši.“
„Kakav suši?“ „Izvolite. Potpišite ovde. Ne treba ništa da platite, plaćeno je onlajn.“
Vrata se zatvaraju.
Tišina.
Duga tišina, možda petnaest sekundi.
Kostja ulazi u spavaću sobu s Yobidoyobi kesom.
Gleda me.
Nastavljam da čitam.
Bez ikakve reakcije.
„Katja. Šta je ovo?“
„Suši.“
„Vidim da je suši. Naručila si samo za sebe?“
„Jesam.“
„A ja?“
Podignem pogled.
„Šta s tobom?“
„Kako misliš, šta sa mnom? Naručila si samo jednu porciju?“
„Jednu.“
Stoji tu. S kesom u ruci. S izrazom lica kao da sam mu upravo rekla da se selim u Argentinu.
„Katja, je l’ se ti to ozbiljno?“
„Kostja, ako si gladan, naruči nešto. Ili dovrši peljmene koji su se osušili u tiganju.“
„Katja, ne prepoznajem te.“
„Daj mi moju porudžbinu.“
Spušta kesu na krevet.
Bez reči izlazi.
Čujem kako zastaje u hodniku i gleda kesu iz Pjatjoročke.
Zatim je podiže.
Nosi u kuhinju.
Pet minuta je tiho.
Onda zalupi vratima frižidera.
Pa još jednom.
Posle se vraća u dnevnu sobu i — nisam mogla da verujem svojim ušima — ponovo pali konzolu.
Jedem. Suši je sasvim u redu. Nije spektakularan, ali je dobar. Oolong prija.
Protegnem se.
Pročitam poglavlje do kraja.
Zaspim.
Ujutru alarm zvoni kao i obično, u sedam.
Ustanem, istuširam se i skuvam kafu.
Sebi.
Jednu jedinu šolju.
Ispržim jedno jaje.
Jedno.
Pojedem.
Operem svoj tanjir.
Svoju šolju.
Kostjin tanjir od doručka od juče još stoji u sudoperi, sa mrvicama sira tvrdim kao kamen.
Pogledam ga, ali ga ne diram.
Odem na posao.
Tamo je sve kao i uvek. Uveče se vratim kući — brdo prljavog posuđa postalo je još veće.
Kostjin tiganj s peljmenima i dalje stoji na istom mestu.
Farmerke i dalje vise preko stolice.
Kostja u dnevnoj sobi.
Konzola.
„Ćao, Katja. Jesi li još ljuta zbog juče?“
„Nisam.“
„A šta onda ima za večeru?“
„Ne znam.“
„Kako ne znaš?“
„Kostja, ne znam šta ćeš ti jesti za večeru.“
Pauza.
„Katja, je l’ se ti stvarno ozbiljno?“
„Potpuno.“ Odem u spavaću sobu. Svađa eksplodira u četvrtak uveče.
Ne odmah, tek oko deset.
Sat vremena mu se bes skupljao.
Onda je upao u spavaću sobu.
„Katja. Jesi li ti poludela?“
„Nisam.“
„Već nedelju dana mi ideš na živce.“
„Jedan dan. Ne nedelju dana.“
„Katja, hajde. Možda sam juče glupo pitao? Dobro, izvinjavam se. Molim te, oprosti mi! Jesi li sad zadovoljna?“
Zatvorim knjigu.
„Kostja. Sedi.“
Sedne na ivicu kreveta.
Prekrsti ruke.
Kao dete koje će upravo dobiti bukvicu.
„Slušaj. Radim isto koliko sati kao i ti. Od 8:25 do 18:15. Ja zarađujem 120.000, ti 140.000. Razlika je 20.000 rubalja. To ti je jedna dostava kućnog aparata ili dve kutije proteinskog praha.“ „I šta bi to trebalo da znači?“
„Da ne razumem zašto posle posla treba da pržim tikvice za tebe, perem ti čarape, peglam košulje, kupujem gel za tuširanje i zakazujem ti zubara, dok ti celo veče sediš pred konzolom.“
„Umoran sam!“ „A ja nisam?“
Tišina. „Kostja. Ne pitam ko je umorniji. Ne želim da se upoređujem s tobom. Samo kažem: ovako više ne može.“
„Šta znači: ‘ovako više ne može’?“
„Znači da više ne kuvam za nas oboje. Ne perem ti stvari. Ne perem sudove za tobom. Ne kupujem ti ništa.“
„Katja!“
„Šta?“
„Hoćeš da se razvedeš?“
„Ne.“
„Pa šta je onda?“
„Imaš 33 godine, Kostja. Odrastao si čovek. Nisam ti majka. To je sve.“
Ustaje.
Lice mu je crveno.
Trenutno izgleda kao četrnaestogodišnjak.
„Aha, znači tako?“
„Tako.“
„Osam godina si bila normalna, a sad…“
„Osam godina sam sve nosila sama. Ne mogu više.“
„Pa živi onda sama!“
„Ne živim sama. Živim s tobom.“
„Kakva je to onda glupost?!“ „Kostja, nije stvar u tome da li sam sama ili nisam. Stvar je u pravednosti. Ili pola-pola, ili svako brine o sebi.
Odluči.“ Zalupi vratima. Ode u dnevnu sobu.
Konzola.
Do dva ujutru.
Zaspim uz zvuke „pju-pju“.
Petak. Subota. Nedelja.
Živim.
Stvarno živim.
Kuvam za sebe.
Za doručak: pečeni sirnik sa šumskim voćem.
Dinstane tikvice.
Pileći file s bulgurom. Ne ogroman lonac hrane za celu porodicu, već jedna porcija za mene. Lepa, mala porcija koju ne gutam na brzinu stojeći negde u kuhinji, već jedem sedeći, uz čaj i knjigu u rukama.
Perem svoju odeću.
Mašinu za veš punim samo dopola.
Ranije je bila puna, jer sam pored svojih stvari ubacivala i Kostjin veš.
U uglu hodnika leži gomila Kostjinih čarapa.
Raste.
Do nedelje više nije gomila nego čitava planina.
U nedelju uveče odem u kuhinju po vodu.
Kostja nešto kuca na telefonu.
Piše nekome.
Bacim pogled preko njegovog ramena na ekran: „Na kom programu se peru crne košulje da se ne skupe?“
Odem u kuhinju, sipam sebi vodu i počnem da se smejem dok se vraćam u spavaću sobu. Tiho, da ne čuje.
S olakšanjem.
S nekim toplim osećajem.
Ne iz zlobe.
Ne u smislu: „Eto, tako ti i treba.“ Više u smislu: „Bože, pa i on je čovek od krvi i mesa. Razmišlja. Guglа. Nije glup. Samo osam godina nije morao ni o čemu da razmišlja.“
U ponedeljak je oprao veš.
Sam.
Nešto se skupilo.
Čula sam ga kako psuje u kupatilu.
Ali je oprao veš.
U utorak je na Ozonu kupio nekakav razvrstavač za čarape.
Neku potpuno nepotrebnu glupost.
Plastični organizator za 400 rubalja.
Nije naročito pomogao, ali namera se računa. U sredu, dakle danas, došao je s posla i bez reči oprao sve sudove.
Sve.
Čak i tiganj s peljmenima.
Još nismo razgovarali.
Ne kako treba.
U stanu vlada ledena tišina.
Zaobilazimo jedno drugo kao dve mačke.
On kaže: „Dobro jutro.“ Ja odgovorim: „Dobro jutro.“
Pita: „Da li da donesem nešto iz prodavnice?“
Odgovorim: „Sir s pet posto masti.“ Donese sir.
Kažem: „Hvala.“
On kaže: „Nema na čemu.“
Nećemo se razvesti.
Znam to.
Zna i on. Zajedno smo od dvadeset treće. Osam godina. I on nije loš čovek. Samo ga niko nikad nije naučio.
Kod kuće nikad nije video drugačije.
Otac mu je ležao na sofi dok je majka trčkarala oko njega.
Kad nas njegova majka poseti, prvo utrči u kuhinju i počne da kuva.
Onda pita: „Katjuška, jesi li Kostjenjki skuvała boršč?“ Ali Kostjenjka ima 33 godine i mogao bi sam sebi da skuva boršč.
Mogao bi.
Samo do one srede pre nedelju dana to nikad u životu nije morao da uradi.
Danas je sreda.
Tačno nedelju dana je prošlo od one srede.
Ležim u spavaćoj sobi i čitam.
Završila sam Malo života. Plakala sam pola sata.
Užasna knjiga.
Kostja ulazi.
„Katja.“ „Mhm.“
„Slušaj. Naručujem picu. Hoćeš onu s pečurkama?“
Pogledam ga.
„S pečurkama. Tanko testo.“
„Znam.“
Izađe. Ležim i gledam u plafon. Ne smešim se.
Ali ni ne mrštim se. Prekidač koji se okrenuo prošle srede još je u novom položaju.
Neću ga vratiti.
Poznajem sebe.
Iz dnevne sobe ne dopire zvuk konzole.
Pustiо je YouTube.
Neki glas objašnjava: „Kako pravilno prati muške košulje — sedam grešaka koje svi prave.“
Zatvorim oči.
Neka gleda.