Svetlana je okrenula ključ u bravi i otvorila vrata. Stan ju je dočekao mirisom tuđeg parfema i zvukom užurbanih koraka.
Neverstvo, izdaja, novac — sve joj je prolazilo kroz glavu dok je prelazila prag. Bivši verenik, nova supruga, ljubavnica koja je postala zakonita žena — kakva ironija sudbine. Julija je izletela u hodnik sa licem izobličenim od besa.
Iza nje se pojavio Artur, koji je usput zakopčavao košulju. Svetlana ih je oboje mirno pogledala i nasmešila se.
— Zar više nemaš ni malo dostojanstva? Upadaš u tuđ stan! — vrisnula je Julija toliko glasno da je izgledalo kao da će im svakog trenutka pući bubne opne.
— Dobro veče. Drago mi je što vas vidim zajedno — rekla je Svetlana i prošla pored nje ne usporavajući ni korak.
— Zar me nisi čula? Govorim ti! Odlazi odavde! — Draga Julija — Svetlana se okrenula, a glas joj je zvučao gotovo majčinski nežno — psi laju, a karavan prolazi.
Znaš tu izreku, zar ne? Artur je uhvatio Svetlanu za lakat.
— Šta radiš ovde?
Raskinuli smo pre pola godine.
Zašto si došla?
Svetlana je pažljivo oslobodila ruku i iz torbe izvadila dokumenta.
— Zato što ovaj stan više nije tvoj, Arture.
On pripada meni.
Želiš li da vidiš papire?
Artur je trepnuo.
Julija je zaćutala usred rečenice.
— Kakve gluposti pričaš?
Ovo je stan mog dede!
— Bio je stan tvog dede.
Sve dok ga tvoj deda nije prodao mom ocu.
A moj otac ga je poklonio meni.
Sve je legalno i uredno sređeno.
Možeš da pozoveš svog dedu, on će potvrditi.
— Lažeš! — Julija je krenula napred.
— Ovo je tvoja osveta!
Namerno si sve ovo uradila jer te je ostavio!
Svetlana ju je pogledala iskreno iznenađeno.
— On me je ostavio?
Zanimljivo tumačenje.
Arture, ispričaj svojoj ženi kako si me tačno „ostavio“.
Ispričaj joj kako sam vas pronašla dve nedelje pre našeg venčanja baš u ovoj spavaćoj sobi.
U krevetu u kojem je trebalo da provedemo prvu bračnu noć.
— Ćuti! — Julija je lupila nogom o pod. — Draga Julija, ti si tada znala da je on bio veren.
Ili je i tebe lagao?
Artur je prošao rukom kroz kosu.
— Sveta, saslušaj me.
Tada sam bio idiot.
Priznajem.
Ali to nije razlog da nam oduzmeš stan!
Svetlana je ušla u dnevnu sobu i izvadila telefon.
Počela je da fotografiše zidove, uglove i prozore.
— Šta to radiš?! — Artur je požurio za njom.
— Dokumentujem stanje svoje imovine.
Nameštaj možeš da uzmeš.
Ali renoviranje koje si uradio — pokazala je na nove tapete — ostaje meni.
Usput, hvala.
Nemaš loš ukus.
— Ja sam podigao kredit za ovo renoviranje!
Ogroman kredit!
— Žao mi je.
Ali to je tvoj problem, ne moj.
Julija je uhvatila Svetlanu za rame.
— Da li ti uopšte shvataš šta radiš?
Tek smo se venčali!
Na medenom smo mesecu!
Svetlana se okrenula i sklonila njene prste sa svoje jakne.
— Medeni mesec je završen.
Napolje iz mog stana.
Oboje.
— Luda si! — ponovo je počela da viče Julija.
— Poremećena!
Psihopata! — Znaš, Julija — mirno je rekla Svetlana — kada muškarac prevari svoju verenicu sa tobom, postoje dva moguća scenarija.
Ili postaneš njegova supruga, ili postaneš sledeća žena koju će prevariti.
Čestitam na prvom scenariju.
Ali drugi je samo pitanje vremena.
— Ne usuđuj se da me držiš predavanja!
— Ne držim ti predavanje.
Upozoravam te.
Besplatno.
Artur je seo na kauč.
— Moj deda ovo nikada ne bi uradio.
On zna da ja živim ovde.
Obećao mi je da će stan pripasti meni.
— Obećanja su krhka stvar, Arture.
Tvoj deda je izgubio novac na svojoj farmi.
Hitno su mu bila potrebna sredstva.
Moj otac mu je ponudio dobru cenu.
Čak i sa popustom, posao je bio povoljan za obe strane.
— Dogovorili ste se! — povikao je i skočio.
— Ti i tvoj otac ste sve ovo namerno isplanirali!
Svetlana se nasmejala.
— Isplanirali?
Arture, pre šest meseci sam svake noći plakala u jastuk.
Nisam razmišljala ni o kakvim planovima.
Tvoj deda je sam došao kod mog oca sa ponudom.
Ne obrnuto.
— Ne verujem ti!
— To je tvoje pravo.
Pozovi svog dedu.
Artur je uzeo telefon i pozvao broj. Julija je stajala pored njega i grizla usne.
— Deda?
Da li je istina?
Prodao si stan?
Svetlana nije čula odgovor, ali je videla kako je Arturu lice pobledelo.
— Zašto mi nisi rekao?!
Našao bih novac!
Ja bih…
Prekinuo je poziv i bacio telefon na kauč.
— Pa — rekla je Svetlana vraćajući dokumenta u torbu — veruješ li mi sada?
— Ti…
Namerno si čekala pravi trenutak — procedio je Artur.
— Htela si da me poniziš pred mojom ženom!
— Arture — rekla je i prišla mu — ponizio si se sam pre šest meseci.
Kada si pomislio da možeš da radiš šta želiš sa drugim ženama samo zato što još nije bilo pečata u pasošu.
Sećaš li se šta si tada rekao?
„Još nisam zvanično oženjen tobom, imam pravo.“
Julija je pogledala svog muža.
— Da li je to istina?
— Julija, to je davno bilo…
— Pre šest meseci!
Rekao si mi da ste već bili raskinuli kada smo počeli da se viđamo!
Svetlana je raširila ruke.
— Iznenađenje.
— Ćuti! — Artur je zakoračio prema njoj.
— Došla si da uništiš moju porodicu?
— Ne.
Došla sam da vratim svoj stan.
Svoju porodicu si uništio sam. To ti je prilično dobro uspelo.
Julija se povukla do zida.
— Arture… Lagao si me?
— Julija, ne sada!
— Upravo sada!
Rekao si mi da te je ona ostavila!
Da si patio!
Svetlana je posmatrala scenu sa blagim osmehom.
— Patio je.
Posebno kada su njegovi roditelji već platili salu za venčanje, naručili haljinu i poslali pozivnice.
A onda je sve moralo da bude otkazano.
Naravno, novac niko nije vratio.
Artur je posegnuo za vazom na polici.
Svetlana nije ni trepnula.
— Hajde.
Razbij je.
Vaza je tvoja, ne moja.
Ali nemoj se kasnije žaliti kada budeš morao da platiš i štetu prilikom iseljenja.
Polako je vratio vazu na mesto.
— Hoćeš da te molim?
Hoćeš da me vidiš na kolenima?
— Zapravo ne, Arture. Želim da napustiš moj stan. Danas. Večeras ću doneti svoje stvari.
— To je nemoguće!
Nemamo gde da odemo!
— To je tvoj problem.
Pre šest meseci imao si mesto gde si mogao da odeš preko noći — kod Julije.
Sada smisli nešto.
Julija je sela nasred hodnika.
— Ne mogu da verujem.
Ovo je noćna mora.
Svetlana je kleknula pored nje.
— Znaš, Julija, ja nisam tvoj neprijatelj.
Uzela si mi verenika, ali iskreno, učinila si mi uslugu.
Posle godinu dana bih shvatila kakav je on čovek — samo što bih tada možda već imala prsten na ruci i dete pod srcem.
Zato — hvala.
— Ismevaš me?
— Ne.
Potpuno sam ozbiljna. Artur je prišao prozoru i praznim pogledom gledao napolje.
— Koliko želiš?
Otkupiću stan od tebe.
— Kojim novcem?
Imaš kredit za renoviranje.
— Naći ću ga.
Moji roditelji će pomoći.
— Arture, tvoji roditelji su izgubili novac zbog venčanja koje se nikada nije održalo.
Tvoj deda je prodao stan jer mu posao propada.
Odakle će doći taj novac?
Ćutao je.
— Upravo tako — rekla je Svetlana i krenula ka vratima.
— Dajem vam četiri sata.
Vraćam se u devet uveče. Ako tada još budete ovde, pozvaću policiju da napravi zapisnik. Ne želim svađu, ali zakon je na mojoj strani.
Svetlana je otvorila vrata i poslednji put se okrenula.
— Arture, zapamti jedno.
Kada si odlučio da me prevariš, nisi pomislio da imam porodicu koja me voli.
I oca koji ume da rešava probleme.
Imao si samo svoje samopouzdanje i tuđ stan.
Sada nemaš ni stan.
Izašla je i tiho zatvorila vrata za sobom.
U devet uveče Svetlana se vratila sa dve kutije.
Stan je bio prazan. Na stolu je stajala poruka: „Ovo još nije kraj.“ Zgužvala je papir i bacila ga u kantu. Zatim je uzela telefon i pozvala oca.
— Tata, sve je prošlo dobro. Otišli su.
Nameštaj još nije odnet, ali sutra ću promeniti brave.
— Bravo, ćerko.
Uspela si.
— Hvala.
Za sve.
Svetlana je spustila slušalicu i pogledala prazne zidove.
Renoviranje je zaista bilo odlično urađeno.
Irioničan poklon od čoveka koji ju je izdao.
Nasmešila se i počela da raspakuje svoje stvari.