Gabor je okrenuo ključ u bravi onim poznatim pokretom, ali čim je ušao unutra, zastao je u hodniku. Stan ga je dočekao neobičnom, stranom tišinom. Nije se čulo uobičajeno zveckanje šerpi, nije bilo mirisa pripremljene hrane, niti onih sitnih zvukova svakodnevice na koje je toliko navikao. U to vreme Ana bi obično već bila u kuhinji: kuvala, pekla, uvek pripremala nešto. Njihov dom je obično mirisao na sveže pečene kolače, supu i domaća jela.
— Ana? — pozvao je Gabor dok je skidao kaput.
— Ovde sam — začuo se njen miran odgovor iz kuhinje. Gabor je ušao i ugledao svoju suprugu kako sedi za stolom. Ana je držala šolju čaja, kao da nema apsolutno ništa da radi. Kuhinja je bila hladna, šporet čist, nije bilo nikakvih tragova pripreme večere, a u sudoperi nije bilo nijedne skoro korišćene šerpe.
— A večera? — upitao je zbunjeno.
— Kakva večera? — odgovorila je Ana ravnodušno, ne podižući pogled.
— Kako kakva? Uobičajena. Upravo sam se vratio s posla i gladan sam. Da nisi bolesna?
Tada ga je Ana konačno pogledala. U njenim očima bilo je nešto novo. Nešto hladno i odlučno što Gabor nikada ranije nije video.
— Nisam bolesna. Samo više neću kuvati.
— Šta to znači? — upitao je zapanjeno dok je seo preko puta nje. — Ali ti uvek kuvaš. Tvoje ćufte, tvoj gulaš, tvoji kolači…
— To je završeno, Gabore. Prestala sam.
Gabor nije mogao da shvati šta se događa. Samo prethodne večeri sve je bilo kao i obično. Ana ga je čekala sa toplom večerom, pričala mu o svom danu, a zatim su zajedno gledali televiziju. Istina, delovala je pomalo zamišljeno, ali on tome nije pridavao mnogo pažnje.
Sve je počelo dve nedelje ranije, kada se Ana vratila s posla sa osmehom punim radosti.
— Gabore, nećeš verovati! Dobili su mi bonus!
— uzviknula je držeći kovertu u ruci. — I to kakav bonus! Za onaj projekat na kojem sam radila punih šest meseci.
— Koliko? — upitao je zainteresovano.
— Četiristo hiljada forinti! Možeš li da zamisliš? Čistih četiristo hiljada!
Gabor je zadivljeno zazviždao. To nije bila mala suma. Njegova plata inženjera bila je prilično skromna, a ni Anina primanja nisu bila naročito velika, pa su ovaj neočekivani novac doživeli kao veliku sreću. — Znaš šta sam mislila? — rekla je Ana uzbuđeno. — Mogli bismo negde da odemo na odmor. Nedelju dana, možda čak deset dana. Toliko dugo nismo uradili nešto samo za nas dvoje.
— Sačekaj malo — prekinuo ju je Gabor. — Ne treba odmah da ih potrošimo. To je značajna suma, treba dobro da razmislimo kako ćemo je iskoristiti.
— Šta tu ima toliko da se razmišlja? Oboje smo iscrpljeni. Stalno radimo. Kada smo poslednji put stvarno odmorili?
— Ana, moramo biti razumni. Novac vredi samo kada se pravilno koristi.
Gabor je zaista počeo da razmišlja. Celu nedelju je računao, upoređivao i razmatrao različite mogućnosti. Tada mu je pala na pamet jedna ideja: uskoro je njegovoj majci bio rođendan.
Punila je sedamdeset godina. Bio je to važan jubilej. Pitanje poklona za nju uvek je bilo teško. Eržebet je bila zahtevna žena i nikada nije skrivala svoja velika očekivanja.
— Gabore, dragi — često mu je govorila — ni ja neću živeti večno. Biću srećna ako moj sin misli na svoju majku dok sam još ovde i povremeno me obraduje.
Gabor se uvek trudio da je usreći. Kupovao joj je skupe poklone, renovirao njen stan i plaćao troškove vikendice koju je Eržebet želela „zbog zdravlja“.
Ana se nikada nije otvoreno žalila, iako je Gabor ponekad primećivao kako stisne usne kada bi joj saopštio za još jedan trošak za svoju majku.
Jednog jutra, dok su doručkovali, Gabor joj je rekao:
— Znaš, moja majka uskoro puni sedamdeset godina.
— Da, znam — odgovorila je Ana.
— Moramo da pronađemo ozbiljan poklon.
— Imaš li neku ideju?
— Imam. Razmišljao sam da joj kupimo zlatni sat. Sa dijamantima. Biće elegantan, poseban i upečatljiv. Oduvek je sanjala nešto takvo.
— A odakle ćemo ga platiti?
— Od tvog bonusa. Zar to nije sjajna ideja? Jednim potezom rešavamo dva problema: imamo poklon koji više ne moramo da tražimo i dajemo ga kao zajednički poklon.
Ana je ćutala i polako mešala svoj čaj.
— Ovo je zaista odlično rešenje! — nastavio je oduševljeno Gabor. — Moja majka će biti presrećna. Uvek kaže da želi nešto zaista vredno i trajno.
— Nešto što jednog dana može ostati unucima — dodao je Gabor. — Kao porodična uspomena.
— Unucima… — tiho je ponovila Ana.
— Naravno. Ako ih jednog dana budemo imali. Zamisli koliko će se obradovati. Sigurno će reći: „Kakav divan poklon! Kakvog sina imam!“
Tada ga je Ana pogledala.
— Znači, kupićeš poklon za svoju majku mojim bonusom? — upitala je hladnim glasom.
— Pa… da. U čemu je problem?
— Onda od sada možeš da jedeš kod svoje majke — rekla je Ana. — Od mene više ne očekuj posebna domaća jela.
Gabor je ostao bez reči. Očekivao je da će njegova žena ceniti njegovu ideju. Možda čak i da ga pohvali. Umesto toga, čuo je nešto sasvim drugo.
— Ana, govoriš li ozbiljno?
— Potpuno ozbiljno.
— Ali to će biti zajednički poklon! Moja majka će znati da i ti učestvuješ…
— Učestvovaću. Celim svojim bonusom. A šta ćeš ti dati?
— Ideju! Ja sam je smislio! — Da. Smislio si kako da potrošiš moj novac na svoju majku. Veoma plemenito.
— Ali ona je i tvoja porodica!
— Porodica — rekla je Ana gorko.
— Samo što u toj porodici moj novac nekako uvek završi kod tvoje majke, a moje želje nikoga ne zanimaju.
— Ne živimo u bajci!
— Upravo tako. Živimo u stvarnosti, gde ja dvadeset godina kuvam tvoja omiljena jela, a ti sada želiš da kupiš sat za svoju majku mojom nagradom.
— Ana, nemoj da se ponašaš kao dete.
— Znaš šta, Gabore? I ja želim mir.
Zato više neću kuvati.
I Ana je ostala čvrsta u svojoj odluci.
U početku je Gabor verovao da je to samo trenutni bes. Očekivao je da će se posle dan-dva sve vratiti u normalu.
Ali dani su prolazili, a Ana nije popuštala.— Zar ne možeš bar nešto jednostavno da napraviš? — molio ju je. — Ne mogu svaki dan da živim na sendvičima.
— A ja ne mogu ceo dan da stojim u kuhinji znajući da je moj novac otišao na poklon tvojoj majci.
— Ali sat je već kupljen!
— Odlično. Ona će imati svoj prelepi sat, a ja ću imati više vremena za sebe.
Postepeno je Gabor počeo da shvata.
Nije bilo pitanje hrane.
Nije bilo pitanje sata.
Bilo je pitanje poštovanja.
Dvadeset godina je uzimao zdravo za gotovo da će se Ana uvek prilagođavati, uvek razumeti i uvek opraštati.
Ali ovog puta nešto se promenilo.
Dijamantski sat koji je kupio za Eržebet ispostavio se mnogo skupljim od četiristo hiljada forinti.
Jer je Gabor konačno shvatio da ljubav, strpljenje i briga njegove žene nisu nešto što će zauvek postojati bez truda.
I jedno je sada sigurno znao:
Anina domaća jela ga više neće svake večeri čekati na stolu.