– Marina, grbavi losos je malo suv – rekao je Vitalik dok je s gađenjem prevrtao ribu ispod otopljene kore od sira. – Rekao sam ti da je trebalo da kupiš pravo goveđe meso. Pogledaj samo, momci jedva mogu da ga progutaju. Njegov stari školski prijatelj se neprijatno nasmešio, a zatim je radije posegnuo za salatom. U sobi je zavladala neprijatna tišina.
Stajala sam na vratima sa poslužavnikom punim čistih tanjira u rukama. Toliko sam jako stisnula plastičnu ivicu da je tiho zaškripala pod mojim prstima.
Taj losos sam kupila ja. Tog jutra, vraćajući se kući posle dvadesetčetvoročasovne smene u apoteci. Svojim novcem. Kao i skupe sireve, suhomesnate proizvode i sveže povrće koje su njegovi gosti sada zadovoljno jeli.
Četiri meseca smo živeli zajedno.
Za to vreme Vitalik je u stan kupio samo dve stvari: jeftin čaj i jedno pakovanje papirnih ubrusa. – Volim Marinu zato što je laka žena za život – naslonio se u stolicu i spustio glas, tek toliko da ga niko osim mene ne čuje. – Ima svoj stan, radi. Istina, još ne zna baš najbolje da kuva, ali sada kada ima muškarca pored sebe, naučićemo je kako stvari funkcionišu.
Zatim je pogledao u mene.
– Hej, Marina! Donesi sudžuk iz frižidera! Zašto ga kriješ? Ili je previše dobar za mene i moje prijatelje?
Gledala sam tog čoveka, tog velikog „hranitelja porodice“. Zimi je došao kod mene sa jednom jedinom kariranom torbom. Uneo je svoj život u moj dom, jeo moju hranu, koristio moj kauč, uživao u mojoj sigurnosti, a sada je sedeo za mojim stolom i govorio kao da je on izgradio sve što ga okružuje.
Nešto u mojim grudima se polako, bolno slomilo.
Nisam rekla ništa.
Spustila sam poslužavnik na komodu, okrenula se i otišla u spavaću sobu.
Ispod kreveta sam izvukla onu istu staru, prašnjavu kinesku torbu kojoj se rajsferšlus stalno zaglavljivao. Otvorila sam ormar. Izvukla sam Vitalikovu iznošenu trenerku sa razvlačenim kolenima, nekoliko majica i čarape. Jednim pokretom sam sve ubacila unutra.
Brijač sam bacila na vrh.
Rajsferšlus se zakačio za jednu majicu. Povukla sam ga svom snagom. Ruke su mi se tresle, oči su me pekle, ali ne od besa. Već zato što sam odjednom shvatila koliko sam toga trpela mesecima.
Obula sam papuče, uzela torbu i izvukla je u hodnik.
– Šta je ovo? Kakvu predstavu izvodiš? – provirio je Vitalik iz dnevne sobe.
Kada je ugledao svoje stvari ispred vrata, lice mu se promenilo.
– Predstava je završena – rekla sam mirnim glasom. – Uzmi svoje stvari i idi.
Gosti su odmah ućutali. Stolice su zaškripale dok su se pomerale po podu.
Vitalikovo lice je pocrvenelo. Na vratu su mu se pojavile ružne crvene fleke.
– Hoćeš da me poniziš pred mojim prijateljima? – prosiktao je prilazeći mi. – Jesi li poludela? Živim ovde već četiri meseca! Ja sam kupio mikrotalasnu! Imam i ja svoja prava!
Pogledala sam ga.
Prvi put se nisam plašila. Nisam pokušavala da ga razumem. Nisam tražila opravdanja za njega.
– Jedino pravo koje ovde imaš jeste da spakuješ stvari i izađeš kroz ta vrata – rekla sam.
Otvorila sam ulazna vrata.
– Elektronski račun za mikrotalasnu je u mojoj bankarskoj aplikaciji. Jesi li je platio svojom karticom? Nisi. Kupljena je mojim novcem. Ako za minut ne napustiš moj stan, pozvaću policiju.
Glas mi je bio miran.
Možda ga je upravo to najviše uplašilo.
Njegovi prijatelji su prvi shvatili šta se događa. Zbunjenih pogleda i pognutih glava izašli su u hodnik, brzo obukli jakne i nestali niz stepenice.
Vitalik je ostao sam.
Čovek koji se nekoliko minuta ranije osećao kao kralj u domu svoje žrtve sada je samo stajao i nije znao šta da kaže.
– Marina… hajde, nemoj tako. Samo sam se šalio. Bilo mi je neprijatno pred momcima…
– Vreme prolazi, Vitalik. Vođa smene živi u susednoj zgradi. Brzo će stići.
Sa njegovog lica je potpuno nestalo samopouzdanje.
Besno je šutnuo otirač, zgrabio veliku torbu i bez kaputa, glasno zalupivši vrata za sobom, nestao niz stepenice.
Dvaput sam okrenula ključ u bravi.
Zatim sam se sagnula, namestila pomereni otirač i prvi put posle dugo vremena osetila da sam ponovo u svom domu.
Oko ponoći telefon mi je zazvonio.
Vitalikove poruke su stizale jedna za drugom.
Prvo je pretio. Onda je počeo da se sažaljeva. „Gde ću sada spavati?“
„Pošalji mi bar hiljadu dinara, nemam novca za hotel.“
Do jutra je stigao do najbesmislenijeg zahteva:
„Vrati mi novac za internet. Prošlog meseca sam ja platio.“
Samo sam otvorila podešavanja telefona i blokirala njegov broj.
Kasnije su moje prijateljice na poslu samo odmahivale glavom.
– Kako si izdržala sve to? Ja bih mu sigurno svašta rekla. Još bih možda i tanjir razbila od besa!
Ali čemu?
Kada odrasli muškarac svesno ponižava ženu u njenom sopstvenom domu, dok živi od njenog novca, tada više nije vreme za reči.
Tada je vreme za odluke.
Ljudi koji iskorišćavaju druge uvek traže nekoga preko koga mogu da žive besplatno, nekoga čije će strpljenje testirati do krajnjih granica.
Ali te večeri, u mom stanu, konačno je došao kraj svemu tome.
Za besplatnog putnika više nije bilo mesta u mom životu.