— Sine moj, umirem — rekla je Lidija Petrovna i srušila se u fotelju.
U njenom glasu drhtao je suptilan, nervozan strah, kao da je i sama verovala u sopstvenu agoniju. Gledala je Andreja odozdo nagore –
bleda, sa sedim pramenovima zalepljenim za slepoočnice – i držala se za levu stranu grudi tako teatralno da je izgledalo kao da uvežbava ulogu za amatersku pozorišnu predstavu.
Andrej je pojurio ka njoj. — Mama! Šta ti je? Mama!
Koferi su stajali u hodniku, a iz jednog je, poput signalne rakete, virio plavi suncobran za plažu.
Taksi je bio rezervisan za jedan popodne. Ja sam stajala na pragu kuhinje, stežući šolju već hladnog čaja, i posmatrala tu scenu sa profesionalnim interesovanjem bivšeg pregovarača koji je video stotine sličnih predstava u izvođenju mnogo veštijih glumaca.
Lidija Petrovna se nije znojila. Kod pravog srčanog udara uvek postoji vlažan, lepljiv trag: adrenalin izaziva hladan znoj, nešto što se ne može kontrolisati. Čelo joj je bilo suvo, a lice bledo, ali to bledilo poticalo je od tečnog pudera. Primetila sam tragove pudera na kragni njene bluze dok se naginjala napred, pretvarajući se da ne može da diše.
— Vode… — dahtala je. — Dušo, vode.
Andrej je otrčao u kuhinju, jedva okrznuvši kofer, i začula sam zveckanje čaša. U tim sekundama sam pogledala Lidiju Petrovnu – a ona je pogledala mene. U njenim očima nije bilo bola. Samo trijumfalan, proračunat sjaj, a u tom pogledu pročitala sam:
„Nećete otputovati. Ja sam pobedila.“
Nasmešila mi se. Bez ijedne reči. Samo uglovima usana. Spustila sam šolju na radnu ploču i polako, potpuno smireno, izvukla telefon.
— Dobar dan, hitna pomoć. — Glas mi je bio čvrst, gotovo nezainteresovan, baš kao nekada kada sam čitala zapisnike sa saslušanja. — Žena, šezdeset dve godine. Oštar bol u grudima, gubitak svesti. Adresa: Ulica Maksima Gorkog.
Lidija Petrovna je istog trena prestala da se smeši. — Ne zovite hitnu pomoć — rekla je, pokušavajući da se uspravi.
Ali ja sam joj spustila ruku na rame – nežno, ali odlučno, kako uče na kursevima za rešavanje konflikata. — Već mi je bolje, draga. Sve je prošlo… — Tišina — rekla sam, ne podižući glas. — Ne smete da pričate. Previše vas volimo da bismo rizikovali.
Zastala sam i dodala u telefon: — Čekamo ekipu da stigne.
Zatim sam se okrenula ka svom mužu, koji je stajao tu sa drhtavim rukama i čašom vode. — Odmor je otkazan, Andrej. Ne idemo nigde dok tvoja majka ne bude na sigurnom.
Andrej me je gledao sa obožavanjem. Lidija Petrovna, međutim, sa mržnjom. Pogledala sam kroz prozor i u sebi brojala: pet, četiri, tri, dva.
Blizu Čkalovskih stepenica već se čula sirena hitne pomoći, a iznad Volge lebdela je siva, vlažna magla koju sam uvek volela zbog njene iskrenosti. Nije se pretvarala da je kiša. Posle dvadeset minuta tovarili su je na nosila. Mladi, umorni lekar se namrštio gledajući u EKG monitor.
— Pritisak 140 sa 90, puls 80. U granicama normale, znate… — Vodite je na kardiologiju bolnice Semaško — rekla sam. — Insistiram na hospitalizaciji.
Lidija Petrovna poče da se koprca na nosilima kao riba bačena na pesak. — Ja ne idem! Već mi je dobro! Hoću da idem kući! — Prekasno — rekla sam samo pomerajući usne, nagnula se nad nju i uzela njenu hladnu, uplašenu ruku u svoju.
Naglas, da bi Andrej i bolničar mogli da čuju: — Mamo, sada ćemo biti uz vas. Ja idem sa vama.
Zatim, tiho, gotovo bez glasa, pravo u njeno uho:
— Hteli ste pažnju? Dobićete je. Infuzije, kateteri, analize. Dobro došli u pakao.
Trgnula se, a nosila su zaškripala. Sela sam pored nje, stegla joj prste do bola i nasmešila joj se. U retrovizoru sam videla svog muža. Stajao je ispred ulaza u zgradu, bled i zbunjen, i mahao nam.
„Moj dečak“, prošaputala sam i okrenula se. Hitna pomoć je krenula, a ja sam uhvatila sebe kako razmišljam: Ona i ne sluti da sam se za ovu scenu pripremala tri godine. Tri duge godine čekala sam da napravi grešku. I napravila ju je.
Gledala sam svoju svekrvu. Njen pogled je lutao od lekara do Andreja –
i nazad. Tražila je izlaz, tražila je oslonac, tražila je svog sina, koji je stajao tu otvorenih usta poput deteta koje je upravo otkrilo da je Deda Mraz samo njegov otac u starom kaputu.
„Mama?“ upitao je Andrej tiho. „Je l’ to istina?“
Lidija Petrovna otvori usta. Zatim ih zatvori. I odjednom poče da vrišti – visokim, histeričnim, gotovo prodornim glasom: „Da! Da, pretvarala sam se! Nisam htela da odeš s njom! Mislila sam da ćeš, ako umrem, ostati sa mnom! Ti si moj sin! Moj si!“
Andrej je ustuknuo korak unazad. Ja sam bila u uglu i posmatrala scenu. Doktorka je ćutala. Medicinska sestra je stajala nepomično na vratima. Tišina je bila toliko teška da sam mogla da čujem čak i kapanje vode iz slavine s druge strane zida.
„Mama“, rekao je Andrej polako, „ti… navela si me da poverujem da umireš. Htela si da uništiš moju porodicu?“ „Htela sam da te spasim od nje!“ povikala je Lidija Petrovna pokazujući prstom na mene. „Uništiće te, Andrej! Ona je užasna osoba! Zar to ne shvataš?“
Napravila sam korak napred. „Ja to vidim“, rekla sam smireno. „Vidim sve. A sada vidiš i ti.“
Andrej je ćutao. Gledao je svoju majku kao da je vidi prvi put. I to je bila najbolnija stvar koju sam mogla da uradim – ne ja, već istina koju sam mu pokazala. Obukla sam jaknu.
„Idemo“, rekla sam. „Moramo da idemo kući.“
Pratio me je kao marioneta, a iza leđa sam čula Lidiju Petrovnu kako viče u prazno: „Kajaćeš se! Kajaćeš se, Margo!“
Nisam se okrenula. Znala sam da je u pravu. Ali ne na način na koji je ona to mislila.
Automobil je išao duž obale Volge. Kroz prozor je promičao osvetljeni Kremlj
– veličanstven, kao scena iz starog filma. Andrej je sedeo pored mene u tišini. Ja sam vozila i pratila svaku njegovu reakciju. Nervozno je trljao prste. Grizao je usnu. Nije plakao – bio je u onom stanju gde šok blokira suze. I to je bio savršen trenutak.
„Ne mogu da verujem“, rekao je. „Moja majka… mora da je greška. Možda se samo uplašila da ćemo otići i…“ „Andrej“, rekla sam mirno, ne skidajući pogled sa puta. „To nije bila greška. To je bio pažljivo osmišljen plan da preuzme kontrolu nad našim vremenom i našim životima. Tvoja majka je pokušala da uništi našu porodicu koristeći strah od smrti. Lagala nas je. Naterala nas je da otkažemo odmor. Potrošila je naš novac, naše živce i našu energiju. Sve iz jednog jedinog razloga: da bi pokazala kako i dalje može da povlači konce.“
On je ćutao. „Ovo je klasičan primer psihološke manipulacije“, nastavila sam. „Naterala te je da posumnjaš u stvarnost. Video si zdravu osobu, ali su ti govorili da ta osoba umire. Kako misliš da rešiš ovu situaciju?“
Andrej je stisnuo pesnice. „Nazvaću je sutra.“ „Ne“, rekla sam. „Nemoj da je zoveš. Moraš da postaviš granice. Jasne i stroge granice. Inače će nas lagano uništiti – deo po deo, sa svakim telefonskim pozivom, sa svakom scenom, sa svakom krizom.“
Okrenuo se ka meni. U njegovim očima bilo je zbunjenosti i straha. Više nije video samo svoju ženu – video je stratega. I to ga je plašilo više od priznanja njegove majke.
„Ti… ti si znala?“ upitao je tiho. „Znala si da se pretvara?“ „Sumnjala sam“, odgovorila sam. „Čelo joj je bilo suvo. Tokom pravog srčanog udara osoba se znoji, čak i ako je bez svesti.
Videla sam slične situacije tokom obuka. Ali to nije poenta. Poenta je da je ona odlučila da igra ovu igru. A ja neću dozvoliti da mi postanemo njeni pioni.“
Ušli smo u dvorište. Ugasila sam motor i okrenula se prema svom mužu.
„Sutra ću je ja nazvati“, rekla sam. „I postaviću uslove. Nećeš razgovarati sa njom dok ti ja to ne dozvolim. Jesi li razumeo?“
Klimnuo je glavom. „Jesi li razumeo?“ ponovila sam, gledajući ga pravo u oči. „Da“, rekao je. „Razumeo sam.“
Izašla sam iz auta i udahnula hladan, vlažan vazduh. Iznad Volge je sijao mesec – žut kao ćilibar.
Tri dana kasnije otišla sam kod svekrve sama. Sedela je u kuhinji, u istom bademantilu koji je nosila u bolnici, i pila čaj od nane. Kada me je videla, nije ustala. Gledala me je sa besom – povređena, ponižena, ali ne i uništena.
„Misliš da si pobedila?“ rekla je. „Uništila si mog sina.“ „Ja nisam ništa uništila“, odgovorila sam sedajući preko puta nje. „To ste uradili vi.“
Spustila sam na sto kopiju njenog zdravstvenog kartona. Na njemu je jasno pisalo: „Simulacija akutnog infarkta miokarda“.
„Kao prvo“, rekla sam, „telefonski pozivi će imati tačno određeno vreme. Utorkom i četvrtkom od 18:00 do 18:15. On će vas zvati onda kada ja to dozvolim.“
Prebledela je. „Kao drugo“, nastavila sam, „u našu kuću ući ćete samo uz moj pismeni poziv.“ „Nemaš pravo!“ vrisnula je. „Imam“, odgovorila sam mirno. „Treće: još jedna scena i ova kopija će stići do svih vaših poznanika iz filharmonije. Čak i do vaše starije sestre. Ne želite da saznaju kakva ste glumica, zar ne?“
Lidija Petrovna poče da plače. Ovog puta su to bile prave suze – gorke i bespomoćne.
„Ti si čudovište“, prošaputala je. „Ne“, odgovorila sam.
„Ja sam posledica vaših postupaka. Vi ste želeli da priredite predstavu. Sada ja pišem scenario. A vaša uloga biće uloga običnog, tihog statiste.“
Ustala sam. „Hteli ste pažnju, Lidija Petrovna. Dobili ste je. Samo što će to sada biti pod mojim uslovima.“
Otišla sam, ostavljajući je u tišini. Iza vrata sam čula kako šolja pada i razbija se o pod.
Stajala sam ispred prozora naše spavaće sobe i posmatrala noćni grad. Svetla Kremlja ogledala su se u crnoj vodi Volge, i činilo se kao da ceo univerzum čeka moju presudu.
Andrej je spavao na krevetu, sklupčan kao dete. Gledala sam ga i razmišljala o tome kako je lako kontrolisati nekoga ko se plaši istine. Svi misle da je manipulacija umetnost laži. Ali ne razumeju ono najvažnije: najmoćnija manipulacija je apsolutna istina, dokazana činjenicama. Dovoljno je da je ponudite osobi kao omču, i ona će je sama stegnuti oko sopstvenog vrata.
Lidija Petrovna je pokušala da prepiše moj scenario. Ali ja sam umesto nje napisala njen – njenim sopstvenim lažima, njenim sopstvenim suzama i njenim sopstvenim odlukama.
Sada je ova kuća bila moja pozornica. Sve uloge su bile podeljene. A ja sam bila jedini reditelj koji nikada neće sići sa scene. Navukla sam zavese i legla pored svog muža. U snu je potražio moju ruku i pronašao je. Stegla sam mu prste i nasmešila se u mraku.
Sada je bio moj. Potpuno. I to je bila moja najslađa pobeda.