Galina Petrovna je stajala pored kuhinjskog prozora i posmatrala kako kiša zamagljuje obrise vikendica iza ograde.
Pre dvadeset godina sanjala je o takvoj kući sa baštom.
Zamišljala je kako će saditi stabla jabuka, uređivati cvetne leje i provoditi dane okružena zelenilom.
Ali sada je živela u trosobnom stanu na četvrtom spratu, a jedino zelenilo koje je videla bila su bleda stabla u dvorištu.
— Galko, gde je moja bela košulja?
— začuo se Viktorov glas iz spavaće sobe.
— U ormaru je — odgovorila je ne okrećući se.
— Ne vidim je.
Galina je uzdahnula i otišla da je pronađe.
Viktor je stajao ispred otvorenog ormara samo u donjem vešu, dok mu je stomak malo prelazio preko lastiša.
Imao je četrdeset pet godina, ali se ponašao kao tinejdžer koji ne može da pronađe svoje čarape.
— Evo je — rekla je i pružila mu košulju.
— Hvala — promrmljao je bez pogleda prema njoj. — Danas ću kasno doći. Imamo sastanak sa partnerima iz Moskve.
— Opet? — Galina je sela na ivicu kreveta. — Vitja, možda bismo za vikend mogli da pogledamo neku vikendicu?
Videla sam oglas da se u Pavlovki prodaje jeftin plac.
Viktor je zakopčao košulju i pogledao se u ogledalo.
— Galko, šta će nama vikendica? To su samo nepotrebni troškovi. Osim toga, nemam vremena.
Posao ne čeka.
— Ali pričali smo…
— Pričali smo, pričali — prekinuo ju je.
— O mnogim stvarima smo pričali.
Ali život nisu samo priče. Život su novac, posao i odgovornost.
A ne kopanje po bašti.
Galina je ćutala.
Tokom svih tih godina naučila je da ćuti.
U početku je Viktor samo bio zauzet. Onda je počeo da se umara, a poslednjih godinu dana postao je nekako grub.
Jednom bi rekao da se ugojila, drugi put bi nagovestio da se druge žene bolje brinu o sebi.
— Vitja, možda bismo bar mogli da odemo na roštilj?
Kod Serjože na vikendicu?
— Serjoža je lenjivac.
Umesto da zarađuje novac, on se bavi baštom.
Ne želim da gubim vreme sa njim.
Viktor je namestio kravatu i pogledao Galinu.
— Usput, mogla bi da kreneš u teretanu.
Potpuno si izgubila formu.
Nekada si bila vitka, a sada…
Nije završio rečenicu, ali je dovoljno rekao podizanjem ramena.
Galina je osetila kako joj se uvreda širi celim telom.
Ustala je i otišla u kuhinju.
Suze su joj zastale u grlu, ali ih je zadržala.
Nije imala vremena za plakanje. Trebalo je da pripremi doručak.
Za vreme doručka Viktor je gledao vesti na telefonu.
— Vitja, sećaš li se kakvi smo bili kada smo bili mladi?
Sanjali smo o kući i deci.
— Decu nismo dobili — promrmljao je ne skidajući pogled sa ekrana.
— A kuća… kuća košta novca.
Mnogo novca.
A mi ga nemamo.
— Mogli smo da ga imamo da nisi trošio na restorane i službena putovanja.
Viktor je podigao pogled.
— Galko, nemoj da počinješ.
Ja radim da bismo živeli pristojno.
A ti mi samo prigovaraš.
— Kakve ti prigovore upućujem?
Samo želim da budemo srećni.
— Sreća je kada imaš novac i zdravlje.
A ne kada se baviš baštom.
Posle doručka Viktor je otišao, a Galina je sela kraj prozora sa šoljom kafe.
Razmišljala je koliko se njen muž promenio.
Nekada je bio sanjar i zajedno su pravili planove.
A sada je postao hladan i ciničan.
Kao da ga je život slomio.
U subotu je Galina otišla u centar da kupi namirnice.
Izlazila je iz prodavnice kada je ugledala poznatu figuru.
Viktor je ulazio u taksi.
Ali nije bio sam.
Pored njega je stajala mlada devojka.
Galina ju je odmah prepoznala.
Bila je to Aljona, sekretarica iz Viktorove firme.
Visoka, vitka, oko dvadeset pet godina.
Razgovarali su, a Aljona se smejala, zavodljivo nagnuvši glavu.
Galina je zastala.
Srce joj je toliko jako udaralo da je mislila da će ga prolaznici čuti.
Taksi je otišao, a ona je ostala da stoji sa kesama u rukama.
Kod kuće nije mogla da pronađe mir.
Šetala je po stanu, pokušavala da čita i gleda televiziju.
Ništa nije pomagalo.
Kada se Viktor kasno uveče vratio, upitala ga je:
— Kako je bilo na poslu?
— Normalno.
Mnogo sam umoran.
Pregledao sam dokumente do kasno.
— Sa kim si radio?
— Sam.
Aljona mi je malo pomogla, ali je rano otišla.
Galina je samo klimnula.
Znači, lagao je.
Lagao je i nije se čak ni postideo.
Sledeće nedelje njena prijateljica Tanja pozvala ju je na rođendan u restoran.
Galina nije želela da ide, ali je Tanja insistirala.
— Galko, potpuno si se zatvorila u sebe.
Izađi među ljude.
U restoranu je bilo veselo i bučno.
Galina je sedela za stolom, smešila se i učestvovala u razgovoru, ali joj misli nisu bile tu.
A onda ih je ugledala.
Viktor i Aljona sedeli su u udaljenom uglu sale za stolom za dvoje.
On je nešto pričao, a ona se smejala i dodirivala njegovu ruku.
Galina je osetila kako joj se sve u njoj ledi.
Izvinila se prijateljicama i otišla u toalet.
Gledajući svoj odraz u ogledalu, videla je umornu ženu sa tužnim očima.
Vratila se kući kasno.
Viktor je već spavao.
Sledećeg jutra za doručkom ga je pitala:
— Gde si bio juče?
— Kod kuće.
Videla si.
— Vitja, videla sam te u restoranu.
Sa Aljonom.
Viktor je zastao sa kašikom u ruci.
— Razgovarali smo o poslu.
O novom projektu.
— U restoranu?
Uveče?
— Da, u restoranu.
Šta je tu čudno?
Galina je spustila šolju na sto.
— Vitja, reci mi iskreno.
Da li imaš nešto sa njom?
Nekoliko minuta je vladao muk.
A onda je Viktor uzdahnuo.
— Da.
Imam.
Galina je očekivala te reči, ali su je ipak pogodile kao udarac.
— Zašto?
— Razumeš, Galko… — govorio je ne gledajući je.
— Sa njom se osećam mlad.
Ona mi se divi i smatra me uspešnim čovekom.
A sa tobom…
Sa tobom se osećam staro.
Mi smo kao dva stara konja u istom jarmu.
— Dvadeset godina, Vitja.
Dvadeset godina smo zajedno.
— Znam.
Ali ne želim da ostatak života provedem kao starac.
Želim ponovo da se osećam živim.
— I šta sada?
— Odlazim.
Aljona je iznajmila stan i preseliću se kod nje.
Viktor je svoje stvari spakovao istog dana.
Galina nije plakala, nije ga molila da ostane i nije pravila scenu.
Samo je sedela u kuhinji i gledala kroz prozor.
Kada je odlazio, rekao je:
— Izvini, Galko.
Tako se dogodilo.
— Da — odgovorila je ona.
— Tako se dogodilo.
Prvi dani nakon njegovog odlaska bili su najteži.
Stan joj je delovao ogroman i prazan.
Nije znala šta da radi sa sobom.
Prijateljice su je zvale, ali nije želela nikoga da vidi.
Nedelju dana kasnije pozvala ju je majka.
— Galočka, imam tužnu vest.
Tetka Lida je umrla.
— Koja tetka Lida?
— Mamina sestra iz Moskve.
Sećaš se, bila nam je u gostima pre desetak godina?
Galina se jedva sećala mršave žene u skupom odelu koja je kratko boravila kod njih i sve vreme razgovarala telefonom.
— Ostavila ti je sve — nastavila je majka.
— Kako sve?
— Kuću u Podmoskovlju, vikendicu i novac na računima.
Mnogo novca.
Radila je ceo život kao glavni računovođa velike firme i nije imala dece.
Odlučila je da sve ostavi svojoj bratanici.
Galina je slušala i nije mogla da poveruje.
Delovalo je kao san.
Dva dana kasnije otišla je da vidi kuću.
Bila je veća nego što je zamišljala.
Dvospratna, sa velikim placem na kojem su rasla stara stabla jabuka.
Bila je potrebna popravka, ali je bila čvrsta i prijatna.
Stojeći u bašti, Galina je prvi put posle mnogo godina osetila nešto nalik sreći.
Ovde je mogla da ostvari ono o čemu je ceo život sanjala.
Da napravi cvetni vrt, posadi ribizle i napravi malu sjenicu.
Te večeri pozvao ju je Viktor.
— Galko, mogu li da dođem?
Moramo da razgovaramo.
— Dođi — mirno je odgovorila.
Došao je sat vremena kasnije.
Izgledao je loše — mršav, sa tamnim podočnjacima.
— Galko, pogrešio sam.
Oprosti mi.
— Sedi — rekla je.
— Hoćeš li čaj?
— Da.
Seo je za sto kao da je i dalje bio kod svoje kuće.
— Znaš, sa Aljonom se sve ispostavilo drugačije.
Ona je mlada, treba joj zabava i pokloni.
A ja nemam toliko novca koliko je mislila.
— Jasno — rekla je Galina sipajući čaj.
— I shvatio sam koliko mi značiš.
Tolike godine smo zajedno.
To nešto znači.
— Naravno da znači.
— Želim da se vratim, Galko.
Počećemo sve ispočetka.
Možda ćemo zaista kupiti vikendicu koju si želela.
Galina je spustila šolju i pogledala ga.
— Napustio si mene, staru ženu, zbog mlađe.
Zašto si se vratio?
Zato što si saznao za novac?
Viktor je pobledeo.
— Kakav novac?
— Nasledstvo.
Kuća.
Bankovni računi.
Misliš da ne razumem?
— Galko, kakve veze nasledstvo ima sa tim?
— Shvatio si da ne možeš da priuštiš mladu ljubavnicu.
Ali ovde imaš ženu sa novcem.
Praktično.
Viktor je pokušao da je uhvati za ruku, ali se ona povukla.
— Ne dodiruj me.
— Galko, šta pričaš?
Kakve veze ima novac?
Važno je da se volimo.
— Volimo li se? — ustala je od stola.
— Dvadeset godina si mi govorio da sam debela, stara i da su moji snovi glupi.
A sada me odjednom voliš?
— Bio sam budala.
Oprosti mi.
— Neću ti oprostiti.
I neću se vratiti.
— Ali gde ćeš otići?
Šta ćeš raditi?
— Otići ću na selo.
Napraviti svoju baštu.
— Galko, probudi se.
Ti si gradska žena.
Navikla si na udobnost.
— Navikla sam na poniženja.
A sada želim da zaboravim kako ona izgledaju.
Posle pola sata Viktor je otišao.
Galina je sela za sto, uzela papir i počela da pravi plan.
Koje cveće će posaditi na proleće, gde će biti povrće i kako će urediti kuću.
Prvi put posle mnogo godina bila je zaista srećna.
Ne zbog novca i ne zbog osvete, već zato što je konačno mogla da živi onako kako želi.
Na proleće se preselila u kuću.
Komšije su je lepo prihvatile.
Radila je u bašti svakog dana.
Ruke su joj postale snažne i preplanule, pojavile su joj se sede vlasi, ali su joj oči sijale.
Prvi put posle mnogo godina osećala se živom.
A Viktor je ostao u gradu sa svojim problemima i večnom potragom za izgubljenom mladošću.
Ponekad ga se Galina setila bez ljutnje, skoro sa sažaljenjem.
Tražio je sreću tamo gde je nije bilo.
Izgubio je ne samo nju, već i samog sebe.
Ali to više nije bila njena priča.
Njena priča je tek počinjala — u kući pod starim stablima jabuka, među cvećem koje je sadila sopstvenim rukama.