Марина је одувек знала да је Светлана не воли.
То је осетила још при њиховом првом сусрету пре пет година, када ју је Андреј довео да је упозна са својом породицом. Тада ју је Светлана одмерила од главе до пете и рекла:
— А, значи ти си она девојка из банке. Не „млада жена“, не „Марина“ — него девојка.
И тај тон, као да говори о нечему безначајном и пролазном.
Од тог тренутка сваки сусрет са њом био је као нека врста испита. Светлана је умела да упути примедбе толико суптилно да их Андреј није ни примећивао, а Марина би изгледала ситничаво ако би почела да се жали.
— Марина, зар ниси размишљала о деци?
— Андреј већ има тридесет једну годину — говорила би током породичне вечере. — Каква занимљива фризура… баш је… модерна — добацивала би са осмехом који је говорио потпуно супротно.
— Андрјуша, сећаш ли се како је мама увек говорила да жена треба да створи топлину у дому?
После тога би значајно погледала према судовима који нису били опрани.
Када су Марина и Андреј коначно изнајмили свој стан, Марина је осетила велико олакшање.
Али Светлана није нестала из њихових живота.
Долазила је без најаве, критиковала распоред намештаја, саветовала како треба кувати и увек би нашла нешто што није у реду.
После њених посета, Марина и Андреј су се готово увек свађали.
— Она је твоја сестра, разумем то — говорила би Марина после још једне свађе.
— Али она ме уопште не поштује.
— Света само брине за мене — одговарао би Андреј.
— Навикла је да се брине о млађем брату.
Дај јој времена.
Али време је пролазило, а Светлана се није мењала.
Напротив, чинило се да јој Маринино присуство у животу њеног брата све више смета.
А онда је, две недеље пре Светланиног тридесетог рођендана, Андреј саопштио своје планове.
— Желим да јој купим нови лаптоп — рекао је за доручком, не подижући поглед са телефона.
— Онај који сам ти показао, сећаш се?
Одавно га жели.
Марина се замало загрцнула кафом.
— Андреј, он кошта сто педесет хиљада рубаља!
— И шта онда?
Тридесети рођендан је важан.
Не могу да одем празних руку.
— Ми себи такав лаптоп не можемо да приуштимо — рекла је Марина и спустила шољу на сто мало јаче него што је желела.
— Имамо кредит за стан, а ја сам хтела да уштедимо за одмор…
— Марина, она је моја сестра.
— Твоја сестра која нам никада није помогла.
Која мисли да нисам довољно добра за тебе.
Која све ради да нас посвађа.
Андреј је коначно подигао поглед са телефона.
У његовим очима Марина је видела оно што је већ добро познавала — мешавину кривице и тврдоглавости.
— Она није таква.
Претерујеш.
— Ја претерујем?
Марина је осетила како јој расте притисак.
— Андреј, прошли пут ми је рекла да у њено време жене нису остајале дуго на послу, већ су бринуле о кући.
А када сам јој рекла да не живимо у њеном времену, одговорила је да су модерне жене заборавиле своју сврху.
— Можда је само мало старомодна…
— Мало?
Рекла ми је право у лице да лоше утичем на тебе!
Андреј је уздахнуо оним уздахом који је значио:
„Опет ова тема.“
— Слушај, немојмо сада о томе.
Купићу јој поклон.
Наћи ћемо новац.
— Какав новац, Андреј?
На рачуну имамо двадесет хиљада до следеће плате.
— Снаћи ћемо се.
Марина је схватила да је разговор завршен.
Андреј се већ спремао за посао, облачио јакну и тражио кључеве.
Знала је тај његов начин избегавања непријатних разговора — једноставно би отишао.
Следећих дана између њих је владала напета тишина.
Андреј више није помињао поклон, али је Марина видела како гледа понуде у интернет продавницама и упоређује цене.
Надала се да ће разум превладати и да ће схватити да је сто педесет хиљада превелики издатак за њихов буџет.
Али у уторак ујутру све се променило.
Марина је проверила стање на карти пре одласка у продавницу и угледала број од којег јој је застало дисање.
Тромесечни бонус — осамдесет хиљада рубаља.
Неколико пута је освежила апликацију, не верујући својим очима.
Није очекивала тај новац још најмање месец дана.
Цео дан је била насмејана и правила планове.
Коначно су могли да купе нови фрижидер јер је стари почео да цури.
Или да оставе новац за одмор у Турској о којем су већ две године сањали.
Можда чак да почну да штеде за учешће за већи стан.
Тада би могли да размишљају и о деци.
Није позвала Андреја јер је желела да му увече приреди изненађење.
Замишљала је његову радост и како ће заједно одлучити на шта ће потрошити неочекивани новац.
Али у четвртак ујутру, када је поново проверила стање, бонуса више није било.
Марина је неколико пута поново покренула апликацију, а затим позвала банку.
Оператер јој је потврдио да је новац повучен претходне вечери.
— Али како?
Ко је могао да га подигне?
— Трансакција је обављена са исправним подацима картице.
Могуће је да је дошло до грешке у обрачуну, па је износ касније исправљен.
Марини се стомак стегнуо.
Грешка у обрачуну.
То је значило само једно — проблеми на послу.
Можда су хтели да је отпусте, а бонус је случајно уплаћен.
Узела је слободан дан и пожурила кући, успут зовући Андреја.
— Где си? — упитала је задихано када се јавио.
— Код куће.
Шта се десило?
— Долазим одмах.
Андреј ју је дочекао на вратима са кривим изразом лица и Марина је одмах знала да нешто није у реду.
— Андреј, имам проблеме на послу — изговорила је док је скидала ципеле.
— Јуче су ми уплатили бонус, а данас су га поништили.
То значи да желе да ме отпусте, зар не?
Зашто би иначе вратили новац?
Андреј је ћутао.
То ћутање је било страшније од било каквог одговора.
— Андреј?
Марина га је пажљиво погледала.
— Шта се дешава?
— Марина, седи, молим те.
— Нећу да седнем.
Реци.
— Ја…
Андреј је прешао руком преко косе.
— Ја сам подигао твој бонус.
Купио сам поклон сестри јер ми ти сама никада не би дала тај новац.
Марина је осетила као да јој се свет завртео.
— Шта си рекао?
— Знам да није било у реду, али…
— Ти си украо мој новац?
— Нисам украо!
Ми смо породица, све је заједничко.
— За поклон твојој сестри?
Глас јој је дрхтао.
— Марина, саслушај ме…
— Колико?
Колико си узео?
— Осамдесет хиљада.
Све што је било на рачуну.
Марина је полако села на кауч.
— Узео си сав мој новац.
Свих осамдесет хиљада.
За поклон сестри која ме презире.
— Она те не презире…
— Ћути! — викнула је Марина.
— Лажеш ме!
Мислила сам да имам проблем на послу!
Мислила сам да смо у финансијском проблему!
А ти си само узео мој новац!
— Нисам украо, позајмио сам…
— Позajмио?
Марина се насмејала, али тај смех је био пун горчине.
— Када си планирао да ми га вратиш?
И зашто си ме уопште питао за мишљење о поклону ако си већ све одлучио?
Андреј је гледао у под.
— Одговори ми!
Зашто си се претварао да разговарамо о томе?
— Надао сам се да ћеш се сложити…
— А када си схватио да нећу, одлучио си да узмеш новац?
— Марина, она је моја сестра.
Пуни тридесет година.
Нисам могао да јој купим нешто јефтино.
Марина га је гледала као да га први пут види.
— Већ си купио?
— Да.
— И већ је код ње?
— Курир је доставио јутрос.
— Јасно.
Значи новац више не може да се врати.
— Вратићу ти.
Из следећих плата, мало по мало…
Марина га је гледала и мислила о свему што су планирали.
О фрижидеру који цури.
О одмору који су одлагали.
О поправци код њених родитеља.
— Знаш шта највише боли? — рекла је тихо.
— Није то што си узео новац.
Боли ме што си изабрао да повредиш своју жену, само да не разочараш сестру.
— Нисам хтео да крадем…
— Јеси.
Знао си да се не слажем.
Само си узео новац и потрошио га.
Те вечери Марина је променила ПИН, отишла код адвоката и започела поступак развода.
После недељу дана, када је већ изнајмила мали стан и узела своје ствари, Андреј ју је последњи пут позвао.
— Света каже да је спремна да врати лаптоп — рекао је.
— Реци Свети да може да га задржи — одговорила је Марина.
— И реци јој да сада има оно што је одувек желела.
Брата без жене.
— Марина…
— Збогом, Андреј.
Прекинула је позив и блокирала његов број.
Села је поред прозора и погледала град испред себе.
Испред ње је био нови живот — тежак, непознат, али њен.
Живот у којем више није морала да се такмичи са мужевљевом сестром за пажњу сопственог мужа.
Напољу је падао снег.
Марина се насмешила.
Пролеће није било далеко.