Vera je upravo slagala šolje u kuhinji kada je njena svekrva sela za sto — potpuno prirodno, kao da je ušla u sopstvenu kuću. Gošća je namestila narukvicu, pogledala police i jedva primetno napravila grimasu. Vera se pravila da to nije primetila.
— Čaj ili kafa? — upitala je ljubazno.
— Imam i kolač. Kupila sam ga jutros.
— Bolje sedi. Moramo da razgovaramo. — Tamara je noktom kucnula po stolu.
— I to ozbiljno.
— Pažljivo vas slušam. — Vera je stavila kuvalo za vodu i sela preko puta nje.
— Samo nemoj odmah da se uplašiš čim me vidiš na vratima. Danas sam zapravo dobro raspoložena.
— Igor je do grla u dugovima. — izgovorila je Tamara bez ikakvog uvoda.
— U velikim dugovima. Moj sin je sada u velikom problemu.
Vera je mirno sklopila ruke na stolu i klimnula glavom. Već nedelju dana je osećala da je njen muž zabrinut i da izbegava njen pogled.
Dakle, to je bio razlog.
— Znam da Igoru nije lako. — rekla je Vera. — Spremna sam da pomognem da sve rešimo: da saznamo odakle dugovi potiču i kako mogu da se vrate.
— Hajde da idemo korak po korak.
— Korak po korak? — podsmehnula se svekrva.
— Ovde je sve potpuno jasno.
— Dugovi muža su i dugovi žene.
— Udata si, zar ne?
— Jesi.
— Onda plaćaš.
Vera se nasmešila bez podizanja glasa i približila tanjir sa kolačima svojoj gošći.
Stara izreka kaže da je žurba korisna samo kada se love buve. Ovde nije bilo razloga za žurbu.
— Tamara Sergejevna — rekla je strpljivo — hajde prvo da razumemo iznos i razlog.
— Posle ćemo odlučiti ko kome šta duguje.
— Šta tu ima da se razume?! — povisila je glas gošća. — Porodica mora da se drži zajedno! Ja sam odgajila svog sina, nisam noćima spavala, a sada ti ovde glumiš neku važnu osobu?
— Ne glumim ništa. — mirno je odgovorila Vera.
— Samo postavljam jednostavna pitanja. To je valjda razumno, zar ne?
Svekrva je stisnula usne i počela još brže da udara prstima po stolu.
Bilo je očigledno: pitanja su joj smetala više nego bilo kakvo moguće odbijanje.
— Igor je obećao da će pomoći Larisi oko njenog projekta. — rekla je Tamara nevoljno.
— Dao joj je novac, iako ga sam nije imao.
— Zato je morao da pozajmi.
— Od dobrih ljudi, poznanika. Nemoj odmah da pomisliš nešto loše.
— Znači, novac je otišao vašoj ćerki? — mirno je upitala Vera.
— A ja treba da ga vraćam?
— Zanimljiva logika.
— Ne izvrći moje reči! — povikala je svekrva.
— Larisa je naša porodica.
— A ti si tek juče postala deo ove porodice i već brojiš svaki tuđi dinar.
Vera je sipala čaj i gurnula šolju prema njoj.
Zadržala je blag ton, iako se u njoj već javljao onaj poznati osećaj koji je veoma dobro poznavala.
— Ne brojim sitniš. Govorim o pravdi. — rekla je Vera sa blagim osmehom.
— Znate, to su dve potpuno različite stvari.
— Sačekajmo da Igor dođe, pa ćemo razgovarati nas troje.
— Igor će uraditi ono što mu majka kaže. — oštro je rekla Tamara. — A ti ćeš se na to navići.
— Kada si već ušla u ovu porodicu, onda nosiš teret zajedno sa svima.
— Teret je, naravno, lepa metafora. — klimnula je Vera.
— Samo ga iz nekog razloga prebacujete isključivo na mene.
— Svi ostali hodaju bez ikakvog tereta na ramenima.
Tamara je otpila gutljaj čaja, opekla jezik i grubo spustila šolju na sto.
Oči su joj se suzile i Vera je shvatila: mirni deo ovog razgovora završio se pre nego što je uopšte počeo.
— Zar tako razgovaraš sa mnom? — prošaptala je gošća kroz zube.
— Mogla bih ti biti majka.
— Ja vam samo odgovaram. — ispravila ju je Vera.
— Razlika je mala, ali važna.
— Nadam se da ćemo pronaći rešenje bez vikanja.