– Moji roditelji su već počeli da pakuju stvari, Katja. Odlučeno je. Sanatorijum u Kislovodsku je upravo ono što im treba. Tamo imaju blatne terapije, stručnjake za probleme sa zglobovima i kompletnu rehabilitacionu terapiju. Artem je polako mazao paštetu na krišku hleba. Radio je to s takvom koncentracijom kao da je taj pokret bio mnogo važniji od razgovora koji su vodili. Nijednom nije pogledao ženu koja je za tri nedelje trebalo da postane njegova supruga. Katja je ostala nepomična, još uvek držeći slanik u ruci.
Tri nedelje. Samo dvadeset jedan dan do trenutka kada će stati pred svoje porodice, razmeniti burme i obećati jedno drugom večnu ljubav.
Sala za venčanje je već bila rezervisana. Polovina iznosa je bila uplaćena. Njena venčanica je pažljivo složena stajala u ormaru i čekala veliki dan. Pozivnice su odavno bile poslate, a rođaci iz cele zemlje već su kupili karte i rezervisali smeštaj.
Katja je polako trepnula. – Tvoji roditelji? – tiho je upitala.
Artem je mirno klimnuo.
– Da.
– Čekaj… Zar se nismo dogovorili potpuno drugačije?
Spustila je slanik na sto.
– Moja majka već pet godina nigde nije putovala. Imala je tešku operaciju. Lekari su rekli da joj je ovog leta potrebna rehabilitacija, inače bi mogla da ima trajne probleme sa kičmom. Ja sam izdvojila šezdeset hiljada rubalja od svog bonusa. Ti si obećao da ćeš dodati još četrdeset hiljada, kako bismo sve mogli da platimo.
Artem je teško uzdahnuo.
– Planovi su se promenili.
Glas mu je bio hladan. Gotovo ravnodušan.
– Moji roditelji slave tridesetu godišnjicu braka. To je važan događaj. Takav jubilej se događa samo jednom u životu.
Katja ga je pogledala u neverici.
– I?
– Zaslužuju pravi poklon.
– Od novca koji je bio namenjen mojoj majci?
– Tvoja majka može da sačeka.
Njegove reči pale su između njih poput ledenog kamenja.
– Može da ostane kod kuće. Ima lekove. Moji roditelji moraju da osete da ih buduća snaja i njihov sin cene.
Nešto se stegnulo u Katjinim grudima.
– To je moj novac…
– Naš novac – ispravio ju je Artem.
Katja je polako odmahnula glavom.
– Ne. Moj novac. – Uskoro ćemo biti venčani.
– Ali još nismo.
Artem se blago nasmešio.
– Moraš da naučiš da razmišljaš kao porodica.
– Ja razmišljam kao porodica. I moja majka je deo moje porodice.
– Od ovog trenutka moja porodica je važnija.
Teška tišina ispunila je sobu. Katja je čula samo jednolično zujanje frižidera. Otkucavanje sata. Udaljeni zvuk usisivača iza zida. A istovremeno i sopstveni ubrzani puls.
– Hoćeš da kažeš… da treba da dam svu svoju ušteđevinu tvojim roditeljima?
– Da.
Nije se čak ni dvoumio.
– Već sam rezervisao sanatorijum.
Katja ga je pogledala pravo u oči.
– Šta si rekao?
– Rezervisao sam juče.
– Bez mene?
– Neko mora da donosi odluke.
– Mojim novcem? – Ja sam muškarac u ovoj vezi.
Prvi put je te reči izgovorio naglas. A ipak je Katja osetila da su oduvek bile skrivene u njemu.
– Preuveličavaš – nastavio je Artem. – Moji roditelji daju sto hiljada rubalja za venčanje. Zar nije normalno da im pokažemo poštovanje?
Katja se polako podigla. Taj novac nam je potreban da doplatimo restoran.
– Sve je to jedno isto.
– Ne!
Glas joj je drhtao.
– Taj novac će biti potrošen na tvoje goste! Na tvoje tetke, rođake, braću i sestre i sve ljude koje su tvoji roditelji pozvali! Od tog „poklona“ mi treba da izgradimo našu sopstvenu porodicu!
Artem je udario rukom o sto.
– Nemoj da dižeš glas na mene.
– Vičem zato što pokušavaš da uzmeš novac moje bolesne majke!
– Ja sam već odlučio.
Ustao je.
– Prebaci mi novac do večeras. Inače ćemo izgubiti kaparu.
Krenuo je prema spavaćoj sobi. Pre nego što je zatvorio vrata, mirno je rekao:
– Večeras idemo kod mojih roditelja. Mama želi da razgovaramo o svadbenom meniju.
Vrata su se zatvorila.
Katja je ostala sama u kuhinji. Celo telo joj je drhtalo. Pogledala je svoje ruke. Tresle su se toliko jako da je jedva držala telefon.
Pet godina. Pet godina zajedno. Tri godine u njenom stanu. Tri godine u kojima je verovala da zajedno grade svoju budućnost.
A sada…
Za samo nekoliko minuta ugledala je čoveka koga zapravo nikada nije poznavala.
Pozvala je majku.
– Zdravo, moje dete.
Topao, ali umoran glas njene majke odmah joj je napunio oči suzama.
– Kako se osećaš?
– Dobro sam. Leđa me još malo bole, verovatno zbog vremena. A ti?
Katja je progutala knedlu.
– I ja sam dobro. Slagala je.
– Mama… nemoj još da otkazuješ putovanje.
– Zašto?
– Postoji mali problem sa turističkom agencijom.
– Ne brini, draga. Ti imaš venčanje. Nemoj da trošiš novac na mene. Snaći ću se.
Katja je zatvorila oči. Setila se kako je majka radila u bašti uprkos bolovima. Noći posle operacije. Kako joj je pomagala da ustane iz kreveta. Kako je skrivala suze da je ne bi zabrinula.
– Ne, mama.
Glas joj je pukao.
– Ti ćeš otići. Kada je završila razgovor, otvorila je aplikaciju banke.
Šezdeset hiljada.
Dugo je gledala taj iznos. To su bile stotine sati dodatnog rada. Večeri kojih se odrekla. Stvari koje sebi nije kupila. Odmori koje je odložila.
Sve da bi majci pružila priliku da se oporavi.
A sada je Artem verovao da taj novac pripada njemu.
U tom trenutku Katja je shvatila samo jedno:
Nikada se nije radilo samo o novcu.
Radilo se o poštovanju.
I ponekad najveća snaga nije u tome da se po svaku cenu boriš za ljubav.
Ponekad je najveća snaga u tome da odeš kada ono što nazivaju „ljubavlju“ odavno više nije prava ljubav.