Stajala je nepomično nasred kuhinje, kao da su joj stopala pustila korenje u hladan kameni pod.
— Ksenija, zašto samo stojiš?
Sto mora da puca od hrane! Ljudi prelaze stotine kilometara da bi probali pravu domaću kuhinju, a ti se ukopala i samo gledaš? Nemoj da me brukaš pred braćom!
Njegove reči pogodile su je jače nego šamar.
Nije odgovorila. Umesto toga, spustila je obe ruke na hladnu granitnu ploču i pokušala duboko da udahne. Noge su joj drhtale od umora, a leđa bolela od dugih sati provedenih u čišćenju. Na kuhinjskom ostrvu nalazila se ogromna gomila sirovog mesa koje je Boris doneo sa pijace. Miris svežeg korijandera mešao se sa aromom zimnice, a Kseniji se činilo da se taj miris odavno uvukao u njenu kožu.
— Borise… — prošaptala je promuklim glasom. — Možemo li ovog puta jednostavno da naručimo hranu? Nemam više snage da još dva dana stojim pored šporeta. Ne osećam se dobro.
Muškarac se kratko i podrugljivo nasmejao.
Gledao ju je kao da pred njim ne stoji žena sa kojom je proveo skoro trideset godina života, već pokvaren kućni aparat koji je iznenada odbio da radi.
— Ne pravi dramu. Uzmi nož i počni da spremaš meso. Šana ne jede hranu iz restorana. Hajde, na posao.
Zatim se okrenuo, otišao u dnevnu sobu i pojačao televizor kako bi gledao utakmicu.
Tog trenutka nešto je u njoj puklo.
Ne zato što je morala da radi.
Već zato što je nije ni jednom pitao kako se oseća.
Ni jednom.
Nije ga zanimalo što jedva stoji na nogama od iscrpljenosti.
Važno mu je bilo samo da njegova braća i dalje veruju da ima savršenu suprugu i savršen dom.
Pred drugima je glumio brižnog muža.
Ali stvarnost je bila potpuno drugačija.
Odavno više nije bila njegova životna saputnica.
Bila je njegova kuvarica.
Njegova spremačica.
Njegova pralja.
Njegova poslušnica.
Osoba koja mora neprekidno da funkcioniše.
Bez odmora.
Bez prava da kaže:
„Umorna sam.“
Boris je često ponosno govorio:
— Kod nas su vrata uvek otvorena. Porodica je na prvom mestu.
Ali nikada nije spominjao ko ta vrata otvara.
Ko briše prljavštinu sa poda.
Ko od ranog jutra do kasne noći stoji kraj vrelog šporeta.
I ko nikada ne čuje ni obično „hvala“.
Sve pohvale pripadale su njemu.
Sva priznanja.
Sva tapšanja po ramenu.
Njegova braća Denis i Robert razmišljali su isto.
Za njih su žene postojale da bi se na stolu uvek pojavila topla hrana čim neko ogladni.
Denis je uvek dolazio sa suprugom Šanom. Ona bi se smestila u fotelju na terasi, listala časopise i ispijala kafu, dok je Ksenija nosila teške poslužavnike između kuhinje i dvorišta.
Robert nikada nije dolazio bez svog ogromnog bulmastifa.
Pas je unosio blato u kuću i prljao sve što bi dotakao.
Čim bi Robert prešao prag, viknuo bi:
— Ksjjuša! Nadam se da si napravila puno mesnih rolnica! Umiremo od gladi!
Niko nije video nju.
Videli su samo ono što je radila za njih.
Osobu koja treba da služi dan i noć.
Pogledala je svoje ruke.
Crvene.
Suve.
Ispucale.
Zatim je pogledala meso.
Besprekorno čistu kuhinju.
I duboko u sebi tiho rekla: Ne ovog puta.
Iste večeri, dok je Boris hrkao ispred televizora, Ksenija je nečujno ustala.
Kofer je već bio spakovan.
Nekoliko udobnih stvari.
Patike.
Dokumenta.
Mala teglica omiljene kreme sa mirisom badema.
Drhtavim rukama zatvorila je rajsferšlus.
Potom je još jednom prošla kroz kuhinju.
Sudopera je blistala.
Radne površine bile su čiste.
Meso je stajalo tačno tamo gde ga je Boris ostavio.
Nekoliko sekundi ga je posmatrala.
Poslednji put, pomislila je.
Poslednji put ostavljam savršen dom ljudima koji me nikada nisu zaista videli.
U četiri i trideset ujutru tiho je zatvorila kapiju za sobom.
Ušla je u taksi.
Dok se automobil udaljavao, u njenim grudima se pojavila smirenost koju je gotovo zaboravila.
Kao da joj teret dvadeset osam godina polako spada sa ramena. Kada je avion sleteo u Kislovodsk, dočekao ju je miris borova.
Sa balkona sanatorijuma posmatrala je planine pod vedrim nebom.
Vazduh je bio svež.
Tišina ju je obavila.
Prvi put posle mnogo godina nasmešila se.
Ne zato što ju je neko čekao.
Već zato što je osmeh došao sam od sebe.
Oko deset sati telefon je počeo neprestano da vibrira.
Boris.
Opet.
I opet.
I opet.
Nije se javila.
Umesto toga, otvorila je snimke sa kućnih kamera.
Prizor koji je ugledala istovremeno ju je rastužio i nasmejao.
Boris je panično jurio između frižidera i kuhinje.
Otvarao je prazne posude kao da će se hrana sama pojaviti u njima.
Braća su stigla oko podneva.
— Gde je Ksenija? — nervozno je upitala Šana. — Zašto ručak nije gotov?
Boris je samo mucao.
Sat vremena kasnije kuća je bila u potpunom haosu.
Pokušao je da isprži jaja.
Nije mogao da pronađe tiganj.
Razbio ih je u šerpu.
Šporet je bio prekriven prosutim belancima.
Robert je vikao da meso odavno treba da bude gotovo.
Za to vreme pas je pocepao jastuke na kauču.
Poruke su nastavile da stižu.
„Gde si?“
„Javi se!“
Šta da im kažem?“
Ali nijedna nije glasila:
„Kako si?“
Niko nije pitao da li je dobro.
Niko.
Tokom tog vikenda radila je sve o čemu je godinama maštala.
Šetala je planinama.
Duboko udisala čist vazduh.
Spavala dok se sama ne probudi.
Čitala knjige.
Smejala se.
Uživala u tišini bez ijednog dozivanja.
Polako je ponovo pronalazila ženu kakva je nekada bila.
Kada se u ponedeljak vratila kući, već na ulazu osetila je miris pokvarene hrane.
Dvorište je izgledalo zapušteno.
Dnevna soba ličila je na bojno polje.
Prljavi tanjiri bili su svuda.
Kauč je bio prekriven otiscima psećih šapa.
Braća su još bila tamo.
Jela su jeftinu kobasicu sa suvim hlebom.
— O, vratila si se! — podrugljivo je rekao Denis. — Hajde, obuci kecelju i spremi nešto kako treba.
Boris je naglo ustao.
Izgledao je kao čovek koji je za nekoliko dana ostario deset godina.
Tamni podočnjaci okruživali su mu oči. Ramena su mu bila spuštena.
— Ksenija… nije trebalo ovako da bude… razgovaraćemo kasnije… samo, molim te, napravi nešto za jelo…
Pogledala ga je pravo u oči.
— Ne.
Neću kuvati.
Neću čistiti.
Vratila sam se samo po ostatak svojih stvari.
Moj advokat će sutra poslati papire za razvod.
Polovina ove kuće pripada meni.
I prodaću svoj deo.
U prostoriji je zavladala potpuna tišina.
Boris je problijedeo.
— Zar je sve ovo zbog nekoliko prljavih tanjira?
Ksenija ga je mirno pogledala.
— Ne.
Radi se o dvadeset osam godina.
Dvadeset osam godina tokom kojih sam polako prestajala da budem čovek.
Kada sam ti rekla da više ne mogu, nisi čuo moj bol.
Čuo si samo da neće imati ko da služi tvoje goste.
Dok sam gledala kamere, videla sam trojicu odraslih muškaraca koji nisu bili sposobni da se brinu o sebi ni dva dana.
To nije porodica.
To je grupa ljudi koja se navikla da se neko drugi stalno žrtvuje zbog njih.
Denis je naglo skočio.
— Borise! Zar ćeš dozvoliti da tako razgovara s tobom? Tada je Boris eksplodirao.
— Dosta! Napolje! Svi! I vodite tog psa sa sobom!
Braća su ga zaprepašćeno gledala. Nekoliko minuta kasnije njihov automobil napustio je dvorište.
Boris je seo na pod kuhinje.
Suze su mu nekontrolisano tekle niz lice.
— Ksenija… sada razumem… sve sam uništio… molim te… daj mi još jednu šansu…
Dugo je ćutala.
A onda je mirno rekla:
— Idem gore da se odmorim. Ti uzmi kofu, džoger i sva sredstva za čišćenje koja pronađeš. Ako ova kuća sutra ujutru ne bude besprekorno čista, nikada me više nećeš videti.
Polako se popela uz stepenice.
Iza sebe je čula šum vode.
Zveckanje posuđa.
Zvuk brisanja poda.
Sela je na ivicu kreveta i zatvorila oči.
Prvi put posle dvadeset osam godina imala je osećaj da njen život konačno počinje.