Dvesto hiljada rubalja. Polina je zurila u poruku svoje banke i pročitala iznos tri puta pre nego što je zaista poverovala svojim očima. Godišnji bonus — nagrada za onaj projekat na kojem je radila jedanaest meseci, gotovo bez slobodnih dana.
Brojke su sijale na ekranu njenog napuklog telefona. Pukotina je prolazila tačno po sredini displeja i delila nule iznosa na dve polovine. Polina je sedela u kantini svoje firme, držala u rukama odavno ohlađeni čaj i nije znala šta da radi sa tim osećajem. Tokom petnaest godina koliko je radila kao ekonomista u građevinskoj kompaniji, već je dobijala bonuse. Ali nikada ovako veliki. Nikada toliko novca odjednom.
A najčudnije je bilo to što njena prva pomisao nije bila: „Kupiću sebi nešto lepo.“
Ne. Bio je to stari rečenica koju su joj godinama usađivali:
„Moraš da sačuvaš novac. Nikad ne znaš šta može da se desi. Zimi Igor mora da plati osiguranje za auto, a krov na vikendici Nine Viktorovne prokišnjava. Moramo da pomognemo.“ Uhvatila je sebe kako tako razmišlja — i odjednom se naljutila. Ne na nekog drugog.
Na samu sebe. Jer otkako je znala za sebe, otkako je bila u tom braku, njen novac je uvek nekuda nestajao.
Samo nikada nije odlazio na nju.
Za porodicu. Za rođake njenog muža. Za sve one beskrajne rečenice:
„Nama je sada potrebnije.“
Osam godina braka — i za svih tih osam godina sebi gotovo ništa nije kupila.
Iste čizme nosila je već treću zimu. Đonovi su izgledali kao da i sami mole za pomoć.
O zubima nije želela ni da razmišlja.
Desna strana vilice bolela ju je već dugo. Bol je ublažavala tabletama i stalno odlagala lečenje.
Jednom je bio važniji rođendan svekrve.
Drugi put je Igoru bila potrebna nova oprema za pecanje. Treći put je trebalo pomoći njegovoj sestri oko renoviranja.
Polina je popila hladan čaj.
I donela odluku.
Istog dana kod kuće nije rekla ni reč o bonusu.
I sama je bila iznenađena zbog toga što ćuti.
Ranije bi odmah otrčala kući, podelila svoju sreću i počela da razmišlja:
Kome, gde i za šta treba dati novac?
Ali ovog puta nešto u njoj je tiho šaputalo:
„Ćuti. Ovo pripada tebi.“ Igor je sedeo za večerom ispred televizora i zurio u ekran.
„Zašto si danas tako tiha?“, promrmljao je ne okrećući se.
„Umorna sam“, kratko je odgovorila Polina.
Zatim je otišla da opere sudove.
Stajala je kraj sudopere, gledala kako voda odnosi sapunicu i razmišljala.
Igor je radio kao šef gradilišta i dobro zarađivao. Ali njegov novac je nekako uvek nestajao — na automobil, garažu, druženja sa prijateljima.
A račune za kuću, hranu, lekove njegove majke i svakodnevne troškove plaćala je Polina od svoje plate.
I niko to čak nije ni primećivao.
Svi su to smatrali nečim što se podrazumeva.
Kao vazduh. Kao nešto što jednostavno postoji.
Sledećeg jutra bila je subota.
Polina je rano ustala, obukla se i tiho izašla iz stana dok je njen muž još spavao.
Prvo je otišla kod zubara.
U istu privatnu kliniku pored koje je dve godine prolazila. Uvek bi pogledala kroz prozor, a zatim spustila pogled i nastavila dalje.
Lekar je pregledao snimak i odmahnuo glavom. „Prilično dugo ste ovo odlagali.“ „Ovde ima dosta toga što treba popraviti.“
„Zašto ste toliko čekali?“
„Uvek se nešto isprečilo…“
Polina nije završila rečenicu.
„Sredićemo sve“, rekao je lekar.
„Sve što je potrebno.“
Provela je pola dana u zubarskoj stolici.
Zatim se vratila posle dva dana.
Pa još jednom.
Gotovo polovinu svog bonusa potrošila je na zube.
I nije požalila ni jednog trenutka.
Svaki put kada bi izašla iz klinike, prešla bi jezikom preko glatkih, popravljenih zuba i osetila nešto što dugo nije osećala.
Kao da joj se vraća nešto što joj je davno bilo oduzeto.