— „Тanja, kažem ti poslednji put: ili dolaziš na venčanje moje sestre i ponašaš se pristojno, ili te kod kuće više niko neće čekati“, rekao je Viktor, ne pokušavajući ni da sakrije svoje nezadovoljstvo. Tatjana je polako spustila kašiku pored šolje i pogledala svog muža toliko pažljivo da je on odmah skrenuo pogled.
— „Da li si to zaista ozbiljno rekao?“ — „Šta ti je?“ — Viktor je prešao preko kuhinje, zastao pored prozora i naglo se okrenuo. — „Katjino venčanje je za tri dana.“
— „Cela porodica će biti tamo.“
— „Zar želiš da napraviš veliki skandal?“ — „Želim samo da tvoja sestra prestane da priča o meni pred svakim ko je spreman da je sluša.“
— „Bože, zar opet počinjemo ovo…“ — „Ne, Viktore.“
— „Ovo ne počinje ponovo.“
— „Ovo nikada nije ni prestalo.“
On je iznervirano prešao rukom preko lica.
— „Dobro, rekla je nešto suvišno.“
— „Dešava se.“
— „I sada zbog svake njene reči želiš da okreneš celu porodicu protiv nje?“
Tatjana se blago nasmešila.
Ne veselo, već kao da je konačno čula upravo ono što je očekivala.
— „Za tebe je to samo ‘nešto suvišno’?“
— „A kako bih trebalo da to nazovem?“
— „Jekaterina je rekla tvojoj tetki da navodno ne mogu da imam decu i da zato mrzim svaku trudnicu.“
— „Posle je dodala da sam se udala za tebe samo zbog stana.“ — „A prošle nedelje me je tvoja rođaka pitala da li je istina da sam nekada ‘ukrala verenika svojoj prijateljici’.“
— „Da nastavim?“
Viktor je slegnuo ramenima.
— „Ljudi vole da preuveličavaju.“
— „Ljudi ne mogu da preuveličavaju stvari koje im ja nikada nisam rekla.“
On je zaćutao.
U kuhinji je odjednom ostao samo zvuk lifta iza zida suseda. Tatjana je ustala, uzela šolju i prosula ostatak kafe u sudoperu.
Ruke joj nisu drhtale, ali pokreti su joj postali previše precizni, kao da se plašila da napravi čak i jedan suvišan pokret.
— „Razgovarala sam sa Katjom.“
— „Mirno.“
— „Bez svađe.“
— „Pitala sam je zašto to radi.“
— „I?“ — „Rekla mi je da ima pravo da priča sve što smatra potrebnim.“
— „I rekla mi je da se nasmešim na venčanju, jer će ‘jednog dana deca gledati porodične fotografije’.“
Viktor je namrštio obrve.
— „Možda je to rekla pod uticajem emocija.“
— „Rekla je to pred tvojom majkom.“
— „Mama samo nije želela da se meša.“
Tatjana se okrenula prema njemu.
— „Upravo tako.“
— „Niko se nije umešao.“
Pre svega toga, Tatjana je mislila da je imala sreće sa porodicom svog muža — ako ne savršenom, onda bar podnošljivom.
Njena svekrva Nina Pavlovna bila je glasna, energična žena, uverena da u svakoj porodici mora da postoji neko ko „drži sve na okupu“.
Naravno, smatrala je da je ta osoba upravo ona.
Viktorova sestra Jekaterina bila je drugačija.
Na prvi pogled delovala je nežnije, ljubaznije i pričljivije. Mogla je da zagrli nekoga kao da joj je ta osoba strašno nedostajala, iako ju je videla samo prethodnog dana.
Mogla je da pohvali nečiju haljinu, a pet minuta kasnije da pita drugu rođaku da li ta haljina nije previše mladalačka za godine žene koja je nosi.
Tatjana to nije odmah shvatila.
Sa Viktorom je bila osam godina.
Nisu imali dece.
U početku nisu žurili.
Kasnije su počeli da rešavaju svoj zdravstveni problem.
Tada se ispostavilo da se ta stvar neće rešiti tako brzo kao što su ljudi sa strane voleli da tvrde.
Tatjana nikada nije pokretala tu temu na porodičnim okupljanjima.
Viktor je takođe ćutao.
Dogovorili su se da njihov privatni život neće biti tema za rodbinu.
Upravo zato ju je prvi čudan telefonski poziv potpuno zatekao.
Bila je to Viktorova tetka — Valentina Arkadijevna.
— „Tanječka, molim te, nemoj da se ljutiš na mene, kažem ti ovo samo za tvoje dobro.“
— „Nemoj da se mučiš ako je lekar rekao da nema nade.“
— „Danas mnoge žene jednostavno žive za sebe.“
Tada je Tatjana stajala u hodniku sa kesom iz prodavnice u ruci i nekoliko sekundi samo gledala ključ u bravi.
— „Koji lekar vam je to rekao?“
— „Više se ni ne sećam ko je spomenuo…“
— „Možda je Katja nešto rekla.“
— „Ne kažem to iz loše namere.“
Tatjana je brzo završila razgovor. Nije počela da se pravda niti da objašnjava bilo šta. Samo je ušla u kuhinju, stavila namirnice na sto i sela. Tada je Viktor sve shvatio olako.
— „Tetka Valja se uvek meša tamo gde joj nije mesto.“
— „Kako je znala?“
— „Nemam pojma.“
— „Možda je tvoja majka nešto rekla.“
— „A mama je možda mislila da to nije tajna.“
— „Mi nikome nismo rekli.“
— „Tanja, molim te, nemoj sada da pokrećeš istragu.“