Ustala sam i otišla. Dva dana kasnije shvatio je da sam sa sobom ponela nešto mnogo važnije od svojih ličnih stvari.
— Gubi se odavde!
Čaša je snažno udarila o sto. Pivo se prosulo po lanenom stolnjaku
— istom onom koji sam ispeglala samo sat vremena ranije, pre dolaska gostiju.
Šestoro ljudi je sedelo nepomično, sa viljuškama još u rukama.
Roman je sedeo na čelu stola, lice mu je bilo crveno od besa i alkohola, i pokazivao je prema vratima.
Ja sam sedela na ivici klupe.
Olivije salatu sam pripremila još u podne i stajala je ispred njega, napola pojedena.
Pihtije, piroške sa kupusom, haringa pod bundom.
Šest jela za šestoro ljudi. Od devet ujutru nisam sela nijednom.
Noge su me toliko bolele da sam osećala svaki stepenik koji sam tog dana prešla.
— Jesi li me čula?
— Gubi se!
— Dok sam još miran!
Šest pari očiju bilo je uprto u mene.
Andrej, njegov kolega sa posla, spustio je viljušku pored tanjira.
Njegova žena Lena pogledala je u stranu, prema uglu sobe, kao da se tamo nalazilo nešto izuzetno važno. Tu su bila i još dva bračna para — Romanovi prijatelji iz lovačkog kluba.
Niko nije rekao ni reč. Čulo se samo tiho zujanje frižidera i zvuk automobila koji je prolazio ulicom.
Bila sam žena tog čoveka deset godina.
Deset godina ista kuhinja, isti krevet i isti frižider.
A osam od tih godina provela sam slušajući iste povike.
Otprilike svaka dva meseca. Ponekad i češće.
U početku sam brojala takve situacije. Kasnije sam prestala.
Ukupno ih je sigurno bilo oko pedeset večeri kada u sopstvenom domu više nisam mogla mirno da dišem.
Ovog puta razlog je bilo pivo.
Izvadila sam ga iz frižidera, ali je po njegovom mišljenju trebalo da bude toplo.
Šest flaša koje sam posebno kupila za njega posle posla.
Ali ja sam ih stavila da se ohlade.
Greška.
Ne onako kako je trebalo. Nisam uspela da pogodim šta on želi.
— Deset godina pokušavam da te naučim nečemu, a ti i dalje ništa ne razumeš! — rekao je Roman i pogledao svoje goste.
Tražio je njihovo odobravanje.
— Ona radi u magacinu.
— Može da broji kutije, ali kod kuće čak ne ume ni jedno pivo da posluži kako treba.
Podsmešljivo se nasmešio.
Niko mu nije uzvratio osmeh. Andrej se nakašljao.
Jedna od žena tiho je uzdahnula.
Ispod stola su mi prsti toliko snažno stezali ivicu kecelje da se tkanina izgužvala. Taj pokret je tokom godina postao refleks. Radila sam to svaki put kada bi povisio glas.
Ali ranije se to dešavalo samo kada smo bili sami.
Ili kada je njegova majka bila prisutna i samo bi ćutke odmahivala glavom. Ili preko telefona, dok sam stajala između polica u magacinu i slušala njegove reči, snažno pritiskajući telefon uz uvo da kolege ne bi čule.
Nikada pred gostima.
Nikada pred ljudima koji su nas viđali samo jednom u nekoliko meseci i verovali da smo normalna porodica.
Te večeri se prvi put dogodilo.
Pogledala sam sto. Savršeno složeni tanjiri. Navika koju sam donela sa posla u magacinu, gde je svaka stvar morala da ima svoje tačno mesto.
Salvete presavijene u obliku trougla. Uglačane čaše koje su sijale.
Tri sata kuvanja.
Četrdeset minuta čišćenja.
Sat i po kupovine.
Sve to samo da bi Romanovi prijatelji videli kako on živi.
Da ima dobar život.
Hranu na stolu i čist dom.
— Jesi li gluva? — povikao je.
Udario je rukom o sto i čaše su zadrhtale.
Ustala sam.
Ne naglo.
Ne uz svađu.
Samo sam ustala, skinula kecelju i stavila je preko naslona stolice.
U kuhinji se osećao miris kolača i ohlađenog čaja.
Ostavila sam taj miris iza sebe kada sam krenula prema hodniku.
Otvorila sam gornju fioku komode. Onu u koju Roman nikada nije zavirivao, jer sam tamo držala rukavice i kišobrane.
Ispod rukavica se već četiri meseca nalazila fascikla. Pripremala sam je polako, veče za večeri, dok je on gledao fudbal.
Venčani list. Kopije ugovora za stan i vikendicu.
Izvodi iz banke za poslednje tri godine.
Ceo naš zajednički život — sakupljen u papirima, brojkama i potpisima.
Uzela sam torbu sa vešalice.
Stavila sam fasciklu unutra.
Obula sam cipele.
Iz kuhinje je dopirala tišina.
A onda sam čula Andrejev glas:
— Romane, ovog puta si preterao.
Zatvorila sam vrata za sobom dok je brava tiho kliknula.
Nisam ih zalupila.
Samo sam ih zatvorila.