— Ova salata ima ukus sapuna — namrštila se moja snaha i odgurnula viljušku s vidnim gađenjem, kao da je dotakla nešto otrovno. Teatralnim pokretom polako je spustila pribor na sto, da svi vide njen prezir.
Njen glas je presekao prazničnu atmosferu bez ikakvog ustezanja.
Ja sam tiho izašla iz kuhinje i počela da skupljam sudove, kao da bi red u tanjirima mogao da sredi i napetost među ljudima. Porcelan je blago zveckao o staklo, kašike su se tiho dodirivale jedna o drugu, a ja sam se trudila da ne gledam u Olju.
— Jesi li ti pokvarila majonez ili je to tvoja ideja za recept? — dodala je sa sarkastičnim osmehom. Olja je dodirnula salatu samo vrhom viljuške, previše oprezno, kao da joj je sumnjiva.
Na belom stolnjaku ostala je žućkasta, masna mrlja, koja je više ličila na optužbu nego na slučajnost. Marina je ukočeno stajala pored naslona stolice. U rukama je stezala kuhinjsku krpu tako jako, kao da ne zna da li da se brani ili da ćuti.
Iz rerne se širio miris pečene piletine, pomešan sa jabukama i začinima. Sve je bilo pripremljeno za savršenu večeru, ali ljudi za stolom su je lako razarali.
— Rok trajanja je do marta — rekla je mirno Marina. — Otvorila sam je pre sat vremena. Olja je frknula. — Ne znam… ima ukus sapuna. Možda si je kupila u nekoj jeftinoj radnji?
Reči odavno nisu imale veze sa hranom.
Radilo se o nepoštovanju, o tome ko ima pravo da bude tu, a ko ne. Na čelu stola sedela je svekrva, Ljudmila Ivanovna, kao da joj to mesto pripada po pravu.
— Olja je osetljiva na „hemiju“ — rekla je hladno.
— Ona ima osetljiv stomak.
Reč „hemija“ teško je pala na sto. Denis je ćutao, očajnički pokušavajući da izbegne sukob.
— Možda joj se samo ne sviđa — rekao je nesigurno, ali su njegove reči ostale da vise u vazduhu. Marina je spustila krpu.
— Ako ti se ne sviđa, ne moraš da jedeš — rekla je tiho. — Ali nema razloga da vređaš.
Teška tišina spustila se na sobu. Samo je sat ravnomerno kucao, potpuno ravnodušan. Denis je na kraju počeo da čačka po ribi, ne gledajući nikoga.
— Mama, salata je dobra — promrmljao je.
Svekrva se samo tanko osmehnula, s oštrom ironijom. — Jedi, Deniska. Posle tri godine braka vidim da te više ništa ne plaši.
Vazduh je postao nepodnošljiv. U Marini je nešto puklo — star, nagomilan bol koji više nije mogao da se drži u ime pristojnosti. Kuvala je tri sata, potrošila novac i uložila trud u svaki detalj. A sada se sve raspadalo u podsmehu.
— Sapun? — tiho je pitala Marina i pogledala Olju pravo u oči. Spustila je viljušku.
— Ono što radim za vas, zar je to stvarno samo „sapun“? Nešto što se koristi kad treba, ali se ne ceni?
Denis se nemirno pomerio na stolici, ali nije našao hrabrost da išta kaže.
— Marina, nemoj sad da počinješ… — promrmljao je. Ali ona je već počela.
Olja se naslonila unazad, arogantno. — Ako imaš problem sa ovom porodicom, možda je problem u tebi.
Marina se hladno osmehnula i pogledala sve redom. — Možda — rekla je. — Ili je možda problem u tome što za ovim stolom neki misle da su važniji od drugih.
Nastala je tišina. I u toj tišini nešto se konačno raspalo.