Марина je tri puta pritisnula dugme na interfonskoj vezi — niko se nije javio. Pozvala je Veru, ali ona je odbila poziv i poslala poruku: „Ključ je ispod otirača. Dolazim za sat vremena. Uđi, molim te.“
Čudan zahtev za nekoga ko je trebalo da dočeka sestru na stanici. Ključ je zaista bio ispod otirača.
Marina ga je uzela, otključala vrata i ušla. U hodniku su stajala dva para nepoznatih papuča, na vešalici je visio nepoznat kaput, a na podu je bio otvoren kofer sa polupakovanom garderobom. Iz kuhinje se čuo zvuk vode koja teče. Marina je spustila torbu i krenula hodnikom. Za kuhinjskim stolom sedela je žena oko pedeset pet godina, u bež kućnom ogrtaču, i pila kefir iz velike čaše.
„Dobar dan“, rekla je Marina. „Ja sam Verina sestra. A vi ste?“
Žena je podigla pogled, odmerila je od glave do pete i ponovo otpila gutljaj. „Tamara Grigorjevna“, odgovorila je, ne ustajući. „Antonova majka.“
„Drago mi je. Da li ste u poseti?“
„Ja ću ovde da živim.“ Marina se naslonila na dovratak. Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati da je dobro čula. Zatim se nasmešila — smireno, kao i uvek kada se situacija još može rešiti.
„To je… prilično ozbiljna izjava.“
„Na koliko dugo ste ovde?“
„Zauvek.“ U tom trenutku iz druge sobe izađe tinejdžerka, u kratkim šortsevima i majici sa ćiriličnim natpisom „Ne diraj me“. Jela je jabuku i pogledala Marinu ravnodušno.
„Ovo je moja ćerka Daša“, rekla je Tamara Grigorjevna. „Pozdravi.“ „Aha“, klimnu Daša i sedne. Marina je polako pogledala oko sebe. Nepoznat lek na prozoru, novi magneti na frižideru, posuđe koje nikada nije videla.
„Da li je Vera znala za ovo?“, pitala je konačno.
„Anton je sve odlučio.“
„To nije bilo moje pitanje.“
„Da li Vera zna?“
Tamara pogleda ćerku. Daša slegnu ramenima.
„Slušajte“, rekla je Tamara mirno, „ne dugujem vam objašnjenja. Ako vam nešto smeta, razgovarajte sa Antonom.“
„Hoću.“
Marina je otišla u spavaću sobu. Ormar je bio napola ispunjen tuđom odećom, na noćnom stočiću tuđe naočare i sveska. U nekadašnjoj radnoj sobi bio je dušek na naduvavanje.
Pozvala je Veru.
„Vera, objasni mi mirno šta se ovde dešava.“
Nakon pauze, čuo se njen glas, tih i napet.
„Marina… Anton ih je doveo pre tri dana. Trebalo je da bude privremeno.“
„I ti si pristala?“
„Pokušala sam da rešim, ali on je rekao da je to sada zajednički dom…“
Marina je zatvorila oči.
„Dobro. Nemoj danas dolaziti. Ja ću sve srediti.“
„Bez skandala, molim te…“ „Ne pravim skandale. Ja rešavam probleme.“ Vratila se u kuhinju. „Čekamo Antona“, rekla je.
Ubrzo je situacija počela da se komplikuje: rasprave, pozivi, novi gosti, mlada devojka po imenu Polina koja „pomaže“ i donosi stvari koje niko nije tražio. Sve je jasnije postajalo: nije u pitanju nesporazum, nego plan — preuređenje stana i preuzimanje odluka bez Vere.
„Ovo nije poseta“, rekla je Marina na kraju. „Ovo je preuzimanje.“
Kada je Anton konačno nazvao, gotovo usput je potvrdio: stan njegove majke biće izdat, prihod deljen, svi će živeti tu.
„Vera je pristala“, rekao je. „Ne“, odgovorila je Marina. „Ona se samo nije protivila.“
„To je isto.“ „Nije. Nije isto.“
Situacija je eskalirala.
Marina je počela sistematski da pakuje tuđe stvari. Tamara je protestovala, Daša vikala, Polina otišla. Marina je ostala mirna, gotovo mehanička.
„Odlazite sada“, rekla je. „Za petnaest minuta.“
„Nemate pravo!“, viknula je Daša.
„Imam. Vlasnica stana.“
Kada je Anton konačno stigao, stan je bio ispražnjen. Bes, optužbe, kontrola — sve je udarilo o Marinin mir.
„Vrati sve!“, rekao je.
„Ne.“
Tada je sve eskaliralo fizički. Anton ju je uhvatio i gurnuo. Marina je pala, pa ustala. Na licu se pojavila modrica.
„Upravo ste udarili ženu“, rekla je mirno.
Anton se ukočio.
„Napolje“, rekla je.
„Svi.“
I otišli su.
Kasnije, kada je Vera došla i videla Marinine povrede, saslušala je sve. Bez prekidanja. Bez suza.
Zatim je rekla samo:
„Daj mi njegovu adresu.“
Otišla je.
Marina je krenula za njom.
Pred Antonovim stanom otvorio je vrata.
Vera ga je udarila.
Jednom. Dvaput.
Zatim je ušla, pogledala njegovu porodicu, laži, planove, manipulacije.
I na kraju rekla:
„Svadbe neće biti.“
Kasnije su sestre stajale napolju.
Vera je naslonila glavu na Marinin rame i zaplakala.
Zatim je duboko udahnula.
„Gladna sam“, rekla je.
„I ja“, rekla je Marina.
Otišle su zajedno, jedna pored druge, i prvi put tog dana svet je ponovo postao lakši.